ЈАЊА ГАЋЕША

Италијан Франческо Скарфи хоће да од Хоче направи туристичко место, па ће туристима да дели бицикла да се возе по селу

“’Ајде море, још су смо фалила бицикла да се туристи возе по селу. Што да гледају? Нас? Да се чуде како смо остали и живимо у овај затвор. Ови што то раде ја не знам са памет како су”, одговорио ми је старији човек из Велике Хоче – на хочанском дијалекту– када сам га питала да ли је истина да Италијан Франческо Скарфи хоће да од Хоче направи туристичко место и да се прича да ће туристима да дели бицикла да се возе по селу. Рекао ми је и да су им руке везане да се побуне, јер за све што у селу ради има благослов владике Теодосија, мада сумњају да владика зна право стање.

У Осојану код Истока је пре неколико дана положен камен темељац за изградњу спортско-рекреативног центра у оквиру кога ће бити и базен. Камен темељац је положио Далибор Јевтић, такозвани министар за заједнице у повратак у „косовској влади”.

Велика (за наше сеоске услове) спортска дворана гради се у централном делу Косова и Метохије, на пола пута између два српска места, Лапљег Села и Ливађа. Европска унија финансира њену изградњу, а, када питате народ има ли потребе за толиком салом, они одговоре да има, да се у њој одржавају предизборни митинзи. Што се спортских такмичења тиче, нико од њих не зна ко би од Срба ту могао да се такмичи јер спортских тимова готово и да нема.

Има и оних који реагују веома бурно, јер то је трећа спортска хала у селу од 600 кућа. Нервозно кажу да би наредне године у селу требало да почне изградња средњошколског центра и да ће вероватно и у оквиру њега бити изграђена спортска сала.

ТУРИСТИЧКА АТРАКЦИЈА

Франческо Скарфи је православне вероисповести, крстио се пре неколико година у Високим Дечанима. Он у Хочи води пројекат који има за циљ реконструкцију села, где спадају поменута бицикла, 3Д бисоскоп за децу, изградња базена, реконструкција главног пута ка Великој Хочи и музеј у спомен кули Лазара Кујунџића. Колико год се Хочанци крстили и левом и десном руком питајући се шта их је снашло, Франческо је главни лик у селу, јер сви одлазе у виницу – од представника власти из Београда и Приштине до туриста. Виница цркве Свети Стефан је потпуно реновирана и у њој је се сада може дегустирати вино и ракија. У Хочи тврде да је то кафић и саблажњавају се.

Осојане је прво повратничко село на Косову и Метохији и једино је ту повратак делимично успео. Људи су се вратили у обновљене куће и ретко ко је од њих нешто сам уложио у кућу и окућницу, јер нити имају пара нити верују да ће успети да опстану онако како је замишљено. У условима када нема посла, када већина породица живи од такозваног минималног личног доходка, са ограниченом слободом кретања, када млади буквално свакодневно одлазе пут централне Србије, никоме од њих није јасно шта ће им базен у селу када их има неколико стотина.

velika hocaПоменута спортска дворана у близини Лапљег Села налази се на сред поља, у центру најплодније српске земље. Српско село Ливађе у свом атару има више од хиљаду хектара обрадиве земље. У том делу централног Космета ништа још није продато, ту не пролази ни један важан пут, ништа битно. Са друге стране магистралног пута Приштина-Скопље је друга прича. Ту се гради аутопут за Скопље, ту је индустријска зона, Срби своја имања продају а Албанци обрадиву земљу претварају у велелепна насеља. Само је питање времена када ће почети да купују земљу и са те стране пута, али никога продаја српских имања не интересује, само се сала показује као да је ново светско чудо. Једна слична сала, потпуно нова, у центру Лапљег Села годинама стоји закључана. Питају се људи ко по селу гради те сале и онда на њих стави катанац?

Велимир Вуковић из засеока Тучеп у Осојанској долини претучен је прошле недеље на свом имању, у близини своје куће, јер је затекао Албанце како моторном тестером секу његову шуму. Недавно је у Ораховцу претучен Стеван Радић, јер је са свог имања отерао Албанце који су му крали орахе. Ораховац и Велику Хочу повезују виногради, па сада и једни и други са страхом одлазе у бербу. У јуну је на кућу Здравка Николића из Осојана бачена бомба која је причинила велику материјалну штету. Јевтић је преко поменутог „министарства” обновио кућу, али Николићи сваког дана страхују за свој живот. Срби из Осојанске долине кажу да не знају за други живот сем за живот под тензијама и у страху, јер Албанци не хају за полицију ни када краду, ни када туку, ни када бацају бомбе.

У појединим извештајима – Европски центар за питања мањина на пример – каже се да је у првих шест месеци било „само три потенцијално етнички мотивисана инцидента”. Ако знамо да на Космету полицијски службеник који врши истрагу сам процењује мотив неког инцидента, онда су и три много.

ЈОШ МАЛО ПА ШВАЈЦАРСКА

Значи, у Метохији, тамо где је Срба мање, напади Албанаца не престају. У централном делу Косова, где је Срба највише, Албанци углавном новцем долазе до свог циља. (Инцидената и провокација има свакодневно, али се не могу упоредити са оним што трпе Срби из Метохије.)

То да на Косову и Метохији не постоји физичка и правна сигурност за Србе никога не занима. Извештаји су нашминкани и таман онакви какви треба да буду. Пројекат „држава Косово” нико не сме да угрози. Живимо у гетима, и у њима нас је сваким даном мање, али, док потпуно не одемо, што због батина и притиска као у Метохији, или због продаје имовине што је све чешћи случај у централном делу Косова, слике безбрижне вожње бициклима по Хочи Јапанаца, Тајлађана – они су најчешћи туристи – базенима по забаченим селима и спортским халама, у етар шаљемо слику да нам је баш добро на Косову и Метохији. То су све објекти где се доста пара троши и одају утисак не само безбедносно сређеног друштва, већ и економски јаког – још мало па Швајцарска.

Можда се неко пита зашто је све ово битно у тренутку када су у Србији главне теме Трепча и Телеком? Битно је нама што смо остали да живимо на Косову и Метохији, јер то је наша стварност, и у њој смо дочекали нове лекције оних са запада. Ту су нам стварност градили преговорима у Бриселу, то је Србима на Космету „борба” наших преговарача дала. Отимају од нас обичних људи све што стигну већ деценијама. Претворени смо у црну рупу где је све ненормално могуће. Можда и најпогодније тло у Европи за различите криминалне радње, и ми се не чудимо нити смо затечени причом о Трепчи или Телекому. Због свега што пролазимо од проглашења такозване независности, јасно нам је било да преговори са њима значе само то да ће нам све узети, само је било питање времена.

Годинама понављамо да нам је Бриселски споразум омча око врата и питамо се да ли ће и држава Србија коначно признати исто. Србима на Косову и Метохији је доста да са њима тргују због пута у Европску унију. Доста нам је небулоза у које нас присиљавају да верујемо. Доста је људима да буду залудне жртве, јер пристајањем на сваку нову уцену из Брисела народу у остатку Србије није боље.

velikahoca12Наша жртва би имала смисла само ако све везано за Косово и Метохију вратимо у Уједињене нације. Само преговори под окриљем Резолуције 1244 дају неку наду. Повратак у Брисел – после најновијег ниског ударца њихових прекоокеанских ментора – на даље преговоре са Албанцима заслужује само да поновим питање старине из Велике Хоче: „Ови што то раде, ја не знам са памет како су?”

www.standard.rs/politika/35890-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%82-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D1%83

Прочитај без интернета:
7 гласовa