ЈАЊА ГАЋЕША

И сада, 13 година и неколико дана после, тврдим да је мартовски погром 2004. био гори од јуна 1999. године
На данашњи дан пре 13 година Призрен је још увек мирисао на паљевину. Чарлс Брејшо, заменик специјалног представника генералног секретара УН Харија Холкерија, обилазио је згаришта срских светиња и кућа, али и преостале Србе које су припадници немачког Кфора евакуисали у своју базу у Призрену.

Све српско у овом граду потпуно је уништено у погрому 17. и 18. марта.

Прво што видимо је запаљена црква Светог Ђорђа. Око порте су постављене жуте траке, а испред стоје нарогушени припадници немачког Кфора. Наоружани до зуба, чувају згариште цркве у самом центру града. Са улице – јер нам не дају да приђемо – видимо натпис на зиду „Пошт Унмику“ и на улазу у цркву „Морто Серби“. Очигледно је да су вандали имали времена да пишу гадости, пљачкају и пале.

Крећемо пут дела Призрена који се зове Подкаљаја, идемо да видимо шта је остало од цркве Светог Спаса и чујемо страшну галаму. Немачки војници су брутално насрнули на двојицу колега који су са камером прешли иза жуте траке да снимају цркву изблиза. У секунди је настао хаос, и, да Кристијан Линдмајер није упао у гужву и одгурнуо војника, он би сигурно ударио новинара. Настала је страшна свађа између Линдмајера, портпарола Унмика, и немачких војника. Шта год да им је рекао, Линдмајер је изашао као победник, јер су се војници повукли. Гурао је новинаре испред себе и гунђао како не смеју да иду иза траке.

„Зашто на нас насрћу? Што цркву нису заштитили? Шта сада чувају? Шта ће им жуте траке?“, бунио се колега који је у лицу био бео као креч.

ПОПАЉЕНЕ СРПСКЕ КУЋЕ
Док смо се тог јутра возили ка Душановом граду, у комбију је била тишина. Никоме није било до приче. Знали смо да је Призрен највише пострадао, и у тишини смо се припремали за нове мучне призоре.

Док пролазимо уским улицама и гледамо запаљене и пусте српске куће, кроз главу ми пролази дан када је почео нови погром и брзина којом се одвијао.

Ја сам тих година радила у Унмику и била задужена за српске новинаре и њихов одлазак на све догађаје које је ова цивилна мисија организовала. Била сам њихова веза са новинарима на терену, односно веза српских новинара са Приштином.

pogrom002aОдлазак новинара на редовну конференцију за медије 17. марта 2004. године у главни штаб Унмика у Приштини био је уобичајен. Тог дана, сећам се, разговарали смо о Јовици Ивићу из Чаглавице, који је рањен два дана раније и о протестима које су Срби због тог напада организовали.

Конференција није трајала ни пола сата. Представници мисије Унмик са колегама из ЕУ су прочитали кратка саопштења – која су увек написана тако да ништа не кажу – о догађајима у протеклих недељу дана и то је све. Новинари су поставили питања и добили штуре одговоре – као и увек.

Главни штаб Унмика био је у центру, у згради која је припадала нашој војсци – познатој као команда града Приштине.

Испратила сам новинаре и приметила да долазе припадници специјалних јединица Унмик полиције, али и да им се баш жури да се распореде на све улазе. Колегиница ми каже да гори све српско у Обилићу и да нам је забрањен излаз из круга главног штаба. Једва да је прошло пет минута од одласка новинара.

Седела сам у канцеларији прилично нервозна и слушала како у Чаглавици неколико хиљада Албанца иде ка селу. Горе прве српске куће, пуца се, нема Кфора – Срби се сами бране. У Обилићу народ бежи, припадници Кфора их евакуишу камионима. Покушавам да добијем неког од својих у Старом Грацку – последњем српском месту на путу за Призрен – које је у потпуном окружењу Албанаца. Мобилни телефони су бескорисни, оптерећење је и не може нико да се добије. Један брат ми је председник општине, значи биће тамо где је најгоре. Други је на физикалној терапији у Косовској Митровици, а управо јављају да је тамо једна жена већ убијена. На мосту на Ибру су страшни сукоби Срба и Албанаца, односно на једној страни су они, а на другој припадници Унмик полиције и Срби. Људи око мене – 90 одсто странци – у паници. Препричавају како је у Косовској Митровици почео рат, како се Албанци окупљају и у Липљану, Косову Пољу, Призрену. Причају како Кфор не реагује, нема јасну команду како да поступи у новонасталој ситуацији.

ЉУДСКО БИЋЕ НЕ МОЖЕ ДА ПРОИЗВЕДЕ ТАКАВ КРИК
Сатима зовем браћу и родитеље, никога не могу да добијем. У главном штабу, како време пролази, паника је све већа. Већина службеника је забринута за свој живот, мучи их питање шта ће бити са њима ако Албанци крену на штаб. До њих је стигла вест да руља узвикује „Пошт Унмику“ (Доле Унмик). Свако од нас своју бригу брине.

На путу кроз Подкаљају застајемо повремено испред срских кућа, а ја готово да видим сав ужас и хорде дивљака како јуришају и пале, туку и прогоне Србе. Памтим погром из 1999. године, али и многе демонстарције пре.

pogrom003aКасно поподне је до канцеларија Унмика са улице допирала све јача бука. Почели су да се окупљају у главној улици у Приштини. Нас неколико Срба се на глас пита шта је то у тим Албанцима што их сваког марта тера да дивљају улицама. Чим прво сунце гране они морају да бесне. Сем улице, рушења, паљења и убијања, они ништа друго не знају, тако смо одрастали. Говоримо то и колегама из белог света. (Није да их је нешто занимала истина баш у тренутку када је хиљаде бесних Албанаца на улици, али ми рекосмо шта смо имали.)

Увече касно успевам да добијем родитеље који ми кажу да је примећена група Албанца око села. Нема Кфора, полиције, никога. Брат је у Липљану јер су запалили кућу у којој је смештена општина, гори читава та улица. Млађи брат се јавио из Митровице.

„Срби беже у порту цркве у Липљану. Под ведрим небом су“, рекла ми је мајка.

Завршавам разговор и гледам хаос око себе, припадници Унмика не знају шта ће са собом. На улицама Приштине вриштање, пуцање, експлозије. Слушам, и једино што ми пада на памет је да људско биће не може да произведе такав крик, то неприродно звучи. Боже опрости, као да су демони.

Од стотину службеника само је један тих дана у целом штабу Унмика знао колико је два и два. Био је то Немац Кристијан Линдмајер, једини спреман да се носи са ситуацијом. Стизао је у свем том послу и да дође до нас Срба и пита како су нам породице.

ПРЕД ЗГАРИШТЕМ ЦРКВЕ СВЕТОГ СПАСА
Стојимо испред згаришта цркве Светог Спаса у Призрену и, окренути ка граду, гледамо спаљене куће до темеља, уништено насеље Подкаљаја. Види се и згариште Богословије и Епископије, види се цео град. Ко зна какав су пакао преживели Срби онако незаштићени и остављени руљи на изволте.

pogrom006Страшно је како се ноћу све чује, сто пута јасније и боље него дању.

У Приштини пале аутомобиле Унмик полиције, аларми звоне са свих страна. Из правца зграде где живе Срби чује се пуцњава, дозивају људи у помоћ. Кидишу тачно на куће и зграде где живе Срби. Неколико стотина њих уз ужасне крике – опет понављам не људске – кренуло је пут цркве Светог Николе. Нико их не зауставља, урличу као звери, и неколико минута после види се пламен – гори црква. Гледамо кроз прозор како славе.

Исто је било и у Призрену. Исто је било у свим градовима и селима, палили су све српско по разрађеном плану. Тачно се знало ко где иде, свако је имао свој задатак.
Чим је дан свануо опет зовем кући, молим Бога да су сви добро. Мајка се јавља и каже да су пуцали на село, али да су добро. Каже ми да је нашу прву комшиницу, која је тих дана бројала дане до порођаја, погодио рикошет у главу и лакше ранио. Никога од Кфора и полиције и даље нема.

„Чим су Шиптари запуцали дошли су Финци са камионима да нас евакуишу. Отерали смо их и рекли да треба да нас штите а не расељавају“, каже ми мајка.

У главни штаб Унмика у Приштини вести су пристизале једна за другом. Изгорела је Богородица Љевишка и све друге цркве у Призрену. Немачки војници из састава Кфора нису ни покушали нешто да заштите – изгорео је и манастир Светих Архангела. Французи нису заштитили Девич, а Србе из села Свињаре су евакуисали чим су почели да пуцају на њих. Куће су им запаљене пет минута после одласка. Американци су дозволили хордама да похарају Гњилане, Финци су капитулирали у Липљану, Швеђани у Чаглавици. У Косову Пољу су запалили живог човека, изгорела је једина српска болница, и тако редом све ужас до ужаса.

Из Пећи, где је база италијанског Кфора, стиже вест у којој Италијани поручују Албанцима да ће до последњег војника бранити Патријаршију и Високе Дечане. Сва остала војска чучи сакривена иза „нејасне команде“, само Италијани, по свој прилици, имају неку специјалну команду.

Чак и онда када је постало јасно да је вест о смрти албанских дечака на северу Косова и Метохије лажна – мада сумњам да је то био прави разлог за погром Срба – зло почињено над Србима за Унмик и свет и даље није етничко чишћење.

Ни другог дана нисмо могли кући, знали смо само да погром траје, а Србе нико не штити.

НАЈАВА НОВОГ ПОГРОМА
Од повратка у Грачаницу са колегама сам обилазила згаришта у Липљану, Косову Пољу, Обилићу, Призрену. Туга нас је све обузела када смо ушли у цркву Богородице Љевишке. Све је у њој било црно, све је изгорело. Колега води Брејшоа до написа на арапском исписаног на трему. Чита наглас: „Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје“, и објашњава како је неки Османлија то написао пре много векова пазећи да не оштети неку фреску, јер је био очаран њеном лепотим.

pogrom004a„У 21. веку пред очима целог света Албанци су ову цркву запалили“, грмео је Живојин Ракочевић испред Љевишке у Призрену на Чарса Брејшоа.

Утучени сликом из Призрена стижемо у манастир Светих Архангела. Испред њега сада бесни Кристијан Линдмајер.

„Било је довољно да само један тенк поставе на мосту и манастир би био сачуван. Са главног пута му ништа не би могли, јер је далеко.“

„Па твоји Немци га нису сачували. Што сада нама причаш те приче? Питај њих“, рекосмо му онако изнервирани.

Нису нам дозволили да уђемо у немачку базу и разговарамо са Србима из Призрена и околине. Нису желели да чујемо њихове приче.

Не бунимо се много. Шта би они могли да нам испричају, а да већ нисмо чули од мученика из Липљана, Косова Поља или Обилића. Сценарио је свуда био исти и јасно нам је да су имали задатак да отерају што више Срба. Стојимо испред базе и ћутимо, нико ништа не коментарише.

И сада, 13 година и неколико дана после, тврдим да је мартовски погром био гори од јуна 1999. године. Свака част свим појединцима из састава полиције, цивилних мисија, који су ризиковали и тих дана, на сопствену одговорност, помагали и спасавали Србе, али општи утисак је да су сви подбацили. Ништа од оног што се на улицама дешавало није било спонтано, већ напротив. Мировњаци који су имали обавезу да нас заштите то нису урадили, и то их чини индиректним саучесницима. Својим лажима које су деценијама пласирали по свету о Албанцима и њиховим угроженим правима произвели су ово зло. Мултиетничку Косовску полицијску службу су они створили, а ти исти полицајци су руљи доносили канистере са бензином.

Толико година после није више ни важно што смо очекивали да нас заштити српска војска, јер осуде политичара нам нису биле од неке користи у свем оном хаосу. Ситуација је захтевала конкретну акцију, али ње није било.

Србе са Косова и Метохије још једном је остављио цео свет да их Албанци прогоне, још једном морају да видају ране које су им нанели стари крвници.

Све што је после уследило, знате и сами. Нама парастоси, а њима „држава“.

pogrom007Ових дана се питамо колико је тих Албанаца са улица у Приштини, Призрену, Обилићу и другим местима – који су у марту 2004. године палили и прогонили Србе – сада у оклопним возилима такозваних Косовских безбедоносних снага која свакодневно пролазе кроз српска места. Окићени заставама „државе Косово“, пролазе Грачаницом са упаљеном ротацијом, као да нам поручују да их добро погледамо и запамтимо јер су они „наша“ будућа војска и да смо им у шакама.

За нас је то најава новог погрома који може почети колико сутра. Да ли ћемо се одбранити и остати у својим кућама, то само добри Господ зна.

www.standard.rs/politika/37324-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%BC

2 гласa