ЈАЊА ГАЋЕША

Нека је Димитрије жив и здрав и нека сведочи како су га припадници Кфора спасили, не смета то нама. Али…

Понекад ми се чини да немам више шта да напишем о нашем животу на Косову и Метохији. Тако нам је како нам је, све ненормално нам је нормално – трпимо.

Пале куће повратницима у Метохији, туку их. У централном делу Косова Срби продају своју земљу Албанцима. У општини Пећ се и даље српска имовина отима фалсификованим документима. (Отима се и у другим деловима Метохије, али ту посебно.) У општини Ново Брдо се краде на велико, а породица Ибиши и даље терорише Србе из те општине. У Ђаковици на старом српском гробљу Албанци зидају зграде. У Бриселу преговарачи из Београда настављају да „побеђују” у наше име, а нама и даље те „победе” звуче некако супротно. Кажу да је успех што су нас гурнули да нам се суди по законима „државе Косово”, али и да никада неће признати ту „државу”.

У повратничком селу Љевоша код Пећи живи петочлана породица Крстић. Борислав Крстић, његова супруга и троје деце немају ни један такозвани косовски документ са којим би могли да остваре било какво право. Живе од наднице, коју преко лета зараде радећи у манастиру. Да немају козе, деца буквално не би знала шта је млеко.

Борислав нема имовину на Косову ни у остатку Србије – његова супруга такође. Рођен је у централној Србији и са мајком је дошао у Велику Хочу. Није се пријављивао на Косову, већ је наставио да вади документа у месту рођења. Ни супруга није рођена на Косову и Метохији. Када се појаве код Албанаца са својим проблемом, неће ни да разговарају са њима. Кућа у којој Крстићи живе није њихова, али је власник у централној Србији, па не плаћају кирију. Чувају је да је неко не запали, њих петоро у Руговској клисури.

Деца су рођена на Косову – у албанским болницама – и, зато што им родитељи немају косовска документа, не могу да их пријаве у Пећи. Зато што су рођена у поменутим болницама, њихови родитељи не могу да их пријаве ни у Крагујевцу, где се налази полицијска управа за Пећ. Неће да им признају документа из болнице јер имају печат такозване државе Косово.

КАД КФОР СПАСАВА
Крстићи о којима пишем уствари не постоје. Родитељи не постоје на Косову, а деца уопште не постоје. Због печата троје мале деце и њихови родитељи не могу да остваре право бар на дечији додатак државе Србије. То је исти печат који Срби са Косова и Метохије морају да прихвате као свој, јер тако су се договорили у Бриселу.

И све је ово, веровали или не, нама нормално. Наша стварност у којој имитирамо живот. Обесправљеност је наше друго име.

Немоћни да било шта урадимо сами, постајемо летаргични. Пробуди нас повремено нека вест или дешавање, и онда схватимо да нисмо баш толико отупели, да нас памћење и даље служи, само нема никога да стане уз нас. То сазнање нас натера да спустимо главу и наставимо да трпимо.

kfor02Оно што нам је парало уши протеклих дана је вест о томе како су припадници Кфора превезли малог Димитрија из приштинске болнице на лечење у Београд. Брујали су медији данима о великодушности Кфора, а ми, овакви какви смо, одмах смо се запитали шта се крије иза тога. Не желим никако да умањим њихову пожртвованост у случају маленог Димитрија, али се питам шта би било када би медији, као што су Кфор хвалили, писали о свакодневним неправдама са којима се Срби на Косову и Метохији суочавају – да не чекају погодан политички моменат.

Већини нас је, у тренутку док је та вест емитована, пред очима била не једна, већ десетине ситуација када смо припаднике Кфора молили за помоћ. Команда сваке војске је једна посебна прича, али ово што ми гледамо на Косову је стварно чудо.

Мештани Старог Грацка ће вам између осталог испричати како су молили припаднике Кфора да им обезбеде пратњу до Мердара, бар за два возила, да оду на сахрану комшији који је изненада преминуо у Нишу. Одбијени су уз одговор да су захтев морали да поднесу 48 сати раније.

Мештани Чаглавице и села око Грачанице сећају се одговора – када су 17. марта 2004. године преклињали да их заштите од хорде Албанаца која је ишле ка њима и палила све што је стигла – да је ланац команде такав да не могу да реагују. Ако желе да напусте куће, онда ће камиони одмах стићи, ту је команда била јасна.

У Гораждевцу би вам мештани испричали причу о страдању деце на реци Бистрици и понашању припадника Кфора када је требало спасавати живот Богдана Букумирића, који је тада имао 15 година.

Тешко рањеног Богдана су у пећкој болници сместили у собу са мртвим Пантом Дакићем и Иваном Јововићем, и сматрали га мртвим. Докторка из амбуланте у Гораждевцу три сата је убеђивала припаднике Кфора да је Богдан жив и да га хеликоптером транспортују до болнице у северном делу Косовске Митровице. Говорили су јој да не могу то да ураде, морају прво да питају команду у Пећи, они команду у Приштини, па, ако они дозволе, ако процене да треба… Када су се коначно смиловали и обезбедили хеликоптер, са Богданом су повели и рањеног Марка Богићевића. Прво су њега – лакше рањеног у односу на Богдана – оставили у немачкој бази у Призрену, па тек онда Богдана превезли до Косовске Митровце, не до српске болнице, већ до базе у којој су смештени припадници француског Кфора.

ХУМАНОСТ НИЈЕ ЊИХОВО ИМЕ
Ко зна шта би са њим било да није докторка Миленка Цветковић на сопствени ризик отишла у албански део града, где је база смештена, да види шта се дешава. Богдану је већ била оперисана слезена, али се испоставило да неурохирург касни и она је почела да инсистира да се дечак пребаци за Београд. Тада хеликоптер Кфора није Богдана могао да пребаци за Београд. Хеликоптеру из Београда нису хтели да дозволе да слети на територију Косова и преузме рањеног Богдана, већ је до Рашке морао амбулантним колима.

Хуманост им у том тренутку није падала на памет. Иво Андрић је рекао: „Ко чини добро од њега се још више добра очекује”. Политички тренутак није био погодан за спасавање живота једног српског дечака. Дошли су са изговором да спасавају Албанце од Срба и, од када су стигли, само су Срби жртве – где је ту логика. Изабрали су савршен тренутак да глуме неутралност. То смо мислили тада, то мислимо и сада.

Богдан Букумирић је рањен са осам метака. Готово све ране су биле опасне по живот, а међу најтежим је била рана на глави. Прогнозе лекара на Војно-медицинској академији су биле да ће бити чудо ако Богдан остане жив, нису му давали ни пет одсто шанси. Богдан је преживео и сведочи о свему. Ове приче јавности у Србији нико није давно испричао, ваљда би требало да их заборавимо. Зна ли ко где су сада и како живе рањена деца из Гораждевца?

Србија их кити ловорикама, а они Ису Мустафу прошверцоваше на отварање моста на северу Космета иако су знали да ће се Срби бунити. Раде људи свој посао, заокружују „државу Косово”.

Нека је Димитрије жив и здрав и нека сведочи како су га припадници Кфора спасили, не смета то нама. Камо среће да су нас спасавали свих ових година и да нисмо толико изгинули од њиховог доласка. Само смо много осетљиви на помињање њиховог имена и речи – хуманост.

kfor01Можда ће вам се учинити да први део текста нема везе са другим делом, али на Косову и Метохији је све без везе – то и преносим. Зато што је све политика и зато што је то једини угао из кога се све на Космету посматра, ми патимо. Искрено, да нас неко пита како нам је, деведесет одсто нас би рекло да влада опште расуло као пред рат, или, што би стари Косовци рекли: „Све ово, на добро да изађе”.

www.standard.rs/politika/36403-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D0%BE%D0%B2%D0%BE,-%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%92%D0%B5

2 гласa