Велики је Господ, штити нас. Помислио је то свако ко је прошле суботе отишао да упали свећу на сеоском гробљу у Старом Грацку.

Хтела сам да очистим траву око надгробних споменика својих родитеља, и таман да ударим мотиком брат викну на мене: “Остави, ја ћу”!

“Могу и ја, к’о да је то неки посао”, настављам да га убеђујем. Он ме погледа, и ја одмах оставих мотику.

Док чекам да почне – ћутим. У мислима тумачим његов поглед. Није рекао наглас да ми не да да то радим зато што се боји да има мина, али знам да је то мислио. Можда неће да ме плаши. Цело село је у страху, али су сви дошли на Задушнице и стоје код споменика својих најмилијих као препарирани – нико мине не помиње.

Брат почиње да копа. Удара мотиком, а ја скрајнута у страну одједном на ништа више не мислим. Гледам у други крај тротоара и једва чекам да он до тамо стигне. Слушам како одзвања мотика и дугачак ми тротоар, никад да стигне до краја. Не знам да ли горе свеће, никог око себе не видим, само ћутим и слушам.

starogracko_200606_3v

Пре непуних месец и по дана на сеоском гробљу у Старом Грацку код Липљана, опет је активирана мина. Пронашли су је Спасићи, који су отишли да среде гробове својих родитеља. Случај су пријавили полицији, а они им брже-боље рекли да је то давно постављено.Гробље у Старом Грацку је познато по минама које на њему постављају “непозната лица” већ 17 година, и да одлазак на Задушнице људи користе и да очисте гробове од траве. Мине су углавном постављали баш уочи Задушница, али, хвала Богу, никада Старограђани нису страдали. Јесу несрећници што их постављају, сами себе разнесу, али Срби из Старог Грацка те проклете мине увек пронађу.

Зашто Ничићи спавају са стоком

Слободан Ничић из српског села Лепина, које се налази у централном делу Косова и Метохије, бави се сточарством. Да би сачувао својих 12 грла стоке, он буквално спава у штали, јер су последњих дана учестале крађе. Од продаје млека школује троје деце, и то му је основни извор прихода.

Субвенције које даје такозвана косовска влада добио је само једном, у висини од 107 евра, и то првог месеца када је конкурисао. Имер Бериша је власник млекаре која од Нићића откупљује млеко и плаћа га по масној јединици од 4,2, што је врло добара цена. Ветеринарски завод из Приштине два пута месечно узима узорак млека и врши контролу, а резулатате објављује свака три месеца. Када Слободан оде да узме извештај, на њему, искључиво на албанском језику, пише да млеко није по стандарду. То је важан папир када треба да се конкурише за субвенције, и зато Нићићи никада не могу да их добију.

У мешовитом селу Бинач у општини Витина преостали Срби, њих око 150, чекају да Албанци из суседних села на рушевинама истоименог манастира направе депонију и да они уочи храмовне славе оду и све почисте. (Манастир су Албанци порушили 1999. године.)

“Знају да је Свети Архангел Гаврило слава манастира и све ђубре које имају тих дана бацају у цркву и по порти. Дан уочи празника организовано одемо и све лепо очистимо – да би литургија могла да се одржи. Тако је сваке године. Толико дуго траје тај терор да ми више међусобно то и не коментаришемо – они бацају, ми чистимо”, кажу Срби из Бинача.

Од тренутка када је мина пронађена, Старограђани су размишљали о Задушницама уочи Свете Тројице. Како ће на гробље када су, по свој прилици, опет мине постављали?

Велики је Господ, штити нас. Помислио је то свако ко је прошле суботе отишао да окади гроб и упали свећу на сеоском гробљу у Старом Грацку. Као и у предходним случајевима, Старограђани ни сада не верују да је то застарела мина. Спасићи обилазе гроб редовно и ваљда би је до сада видели. Припадници Кфора су својевремено гробље чистили и како је могуће да су толике мине оставили за собом па их стално људи налазе.

“Дигли смо руке од тога ко и када те мине поставља – прихватили смо то као нашу реалност. Још ће да нам кажу да саме ничу из земље. Само Богу да захвалимо што толике године нико од нас не настрада и што увек на време откријемо мину”, кажу Старограђани.

Ничићи желе да остану да живе на Косову и Метохији и желе да живе од свог рада. Они месечно продају око 4.000 литара млека што је лепа пара, али када одбију све трошкове, остане за скроман живот. Свој рад уопште не рачунају.

“Зовем се Слободан, а не Мустафа, и зато од ‘косовских институција’ не могу да добијем субвенције. Ето, ја сам прихватио ‘реалност’ и конкурисао сам у Приштини за субвенције, али и они су изгледа прихватили реалност, па ми као Србину субвенције не дају”, каже Слободан.

Зулуми које Срби трпе

Срби из Бинача причају да не могу да спрече бацање ђубрета.

“Шта ми можемо? Полиција неће ни да покуша да их спречи. Кад се окупимо на литургији пуцају из аутоматског оружја из околних кућа, да нас заплаше. Полиција је са нама у порти, али се праве да не чују. У близини манастира је старо гробље, они ту редовно напасају стоку. Пошто су албанске куће у близини, ми не смемо сами да обилазимо манастир и гробље, једноставно није безбедно. Случајеве скрнављења смо хиљаду пута пријавили полицији и Кфору, и ништа, кажу у Биначу.

Колико год се Срби на Косову и Метохији трудили да опстану и шта год да покушају, зид је око њих, препрека за препреком. Без заштите државе Србије и њених институција ми појединачно не можемо ништа, нас једноставно нико не чује, нити узима за озбиљно.

У случају Старог Грацка припадници Кфора су толико пута пали на испиту – ту пре свега мислим на убијене жетеоце и чињеницу да убице нису пронађене – да, када им НАТО војску поменете, само преврћу очима. Страх који су код Старограђана створили својом намерном пасивношћу и траљавошћу не пролази већ 17 година.

Ничићи покушавају да се интегришу у такозвано „косовско друштво“, принуђени су да би могли да преживе. Кажу да је најлакше да се спакују и одселе, хоће да пробају да опстану. Потпуно су дискриминисани од институција на које треба да буду упућени. Могућност да повећају број грла стоке потпуно је искључена јер и сада једва излазе на крај са трошковима. Могу само да размишљају о смањену. Сарадња са млекаром је за сада добра, али боје се да преко ноћи све може да се промени.

У случају Бинача јасно је да полиција намерно пушта Албанце да скрнаве манастир и тако шаљу поруку Србима да им опстанка нема. Срби кажу да примећују да односе и камен из темеља цркве, желе да он потпуно нестане.

Широм Косова и Метохије су зулуми које Срби трпе. Недавно је прошао још један талас насиља па су Албанци – као у Новом Брду и околини Истока – пуцали и бацали бомбе на оне Србе који имају велике површине земље коју обрађују и не немаревају да продају. Тамо где има више Срба, у протеклих 15 дана, крали су шта су стигли. Не могу да тврдим да међу лоповима нема Срба, али очигледно је да полиција нема намеру да тој анархији стане на пут.

У дефиницији тероризма, између осталог, стоји да је то смишљена употреба незаконитог насиља или претње незаконитим насиљем ради усађивања страха.

Сви зулуми пролазе без икаквих санкција, и ми не можемо другачије да мислимо него да неко са стране све то контролише и допушта, јер пројекат назван “држава Косово” требало би тако да изгледа. Као да неко кликне на неко зелено светло на коме пише терор и креће ширење страха. Тако ће нам бити док год пројекат траје.

Јања Гаћеша
1 глас