Како су Срби у централном Косову разбијени и како је круг српских села потпуно пресечен

У непосредној близини села Угљаре код Косова Поља изграђена је главна саобраћајна петља која повезује три путна правца – Ниш, Скопље и Тирану. Петља повезује нови аутопут, који од Ниша иде за Албанију, односно луку Драч, са потпуно новим путем за Скопље, који пролази кроз највећу житницу на Космету – кроз такозвано Широко поље. Петља и путеви о којима пишем изгледају тако моћно да се српска села око њих готово и не виде. Реч је о централном делу Косова, где је највећа концентрација српског живља. Експропријацијом обрадивог земљишта високе плодности у приватном и државном власништву Србима је због тих путева одузето више од хиљаду хектара земље.

Срби су у централном делу Косова 1999. године успели да опстану јер су села, са једне стране, Ново Насеље, Суви До, Скуланево, Лепина, Радево, Батусе, Преоце, Лапље Село, и, са друге стране, Добротин, Доња и Горња Гуштерица, Ливађе, са Грачаницом били повезани, највећим делом, пољским путевима. Све то посматрано из ваздуха личи на неправилни круг. Пољски пут који су мештани села Угљаре и Бресје до бомбардовања искључиво користили за одлазак на своје њиве у годинама после бомбардовања добро им је дошао јер су њиме могли да дођу до Преоца, укључе се у круг који помињем, и тако стигну до осталих српских места. Срби из Чаглавице су имали пут којим су могли до Лапљег Села. У оним деловима где је тај пут водио кроз поље Албанци су 1999. године постављали противтенковске мине, па су људи страдали између Лепине и Преоца, Ливађа и Лапљег Села. Да би спречили нападе Албанаца припадници Кфора су о свом трошку све те путеве асфалтирали. Њима се већ 16 година Срби крећу. Магистрални пут Приштина-Скопље и Приштина-Призрен годинама се избегавао из безбедносних разлога. То је највећи део – лично не волим тај назив – грачаничке енклаве, у којој живи око 20 хиљада Срба. Око свих тих села налази се српска земља која је у приватном и државном власништву. Појединци су протеклих година део своје имовине продавали, посебно Срби из Чаглавице, али то није нарушило круг који чине српска села.

ОТИМАЧИНА ЗЕМЉЕ

У јануару 2001. године група Срба из централног дела Косова отишла је код председника СР Југославије Војислава Коштунице и предложила, између осталог, да се онима који су остали омогући да обрађују и земљу која је у државном власништву, а налази се у атарима набројаних српских села и коју су до 1999. године обрађивале Земљорадничке задруге и Пољопривредни индустријски комбинат из Косова Поља. Она би нас у тим тешким годинама хранила, а чинило се тада да би је једино тако могли сачувати. То је најплоднија косовскометохијска земља, километрима дуга равница, и знали смо да ће доћи време њене отимачине. Све су то председникови људи тада записали и на томе је остало.

Управо на том пољу се сада налазе петље и путеви, стамбена насеља имућних Албанаца. Шта то значи за Србе из круга који сам поменула? Најједноставнији одговор би био да су разбијени, односно да је круг потпуно пресечен. Људима се пресецају имања, па им њиве остају и са друге стране пута. Гледају у њих, а оне су им километрима далеко. И није то све.

Кроз српска села Батусе, Лепина, Скуланево, Суви До и Ново Насеље у току је реконструкција пута која подразумева његово проширење и изградњу већих кружних токова. Тај пут иначе директно повезује магистрални пут Приштина-Призрен са аутопутем за Тирану. Он је, овако проширен, савршена обилазница око Приштине за све врсте возила јер се недалеко од Новог Насеља спаја са новим аутопутем за Скопље. Како ће Срби опстати у тим селима само Бог зна.

У најтежим годинама преживели смо у централном делу Косова захваљујући узаним и блатњавим сеоским путевима, путевима кроз њиве. Сада смо разбијени модерним асфалтним путевима који су, случајно или не, морали да прођу баш тамо где је највише Срба.

У прошлом тексту сам писала о значају Инекс ски-центра Брезовица за опстанак Срба у Сиринићкој жупи. Пошто су надлежни у Београду на ову отимачину реаговали као на ујед комарца – и тако се само одали да су све унапред знали и прећутно пристали – амбасадори’ земаља велике петорке у Приштни дали су пуну подршку експропријацији ски-центра, нагласивши да је све урађено по „законима Косова“. Како ће Срби опстати у том делу Косова и Метохије, показаће нам време које долази. Знајући са ким имамо посла, нема места оптимизму.

ОДСЕЦАЊЕ СЕЛА, ПА КУПОВИНА ИМАЊА

Опште је познато да се фалсификовањем докумената, личних карата, потписа, свакодневно отима српска имовина од Мердара до Качаника и Драгаша. Све чешће и мртви Срби потписују папире о наводној купопродаји земље и некретнина. У Метохији и Косовком поморављу су највећи део онога што је власништво државе Србије већ отели. Да би дошли до приватне имовине, нападају и туку Србе.

Најновији напад на српску децу у Горњем Кусцу код Гњилана није се случајно десио. Ништа Албанци на Косову и Метохији већ деценијама не раде случајно. У Горњем Кусцу живи око 2.000 Срба. Испред њега се налази такође велико српско село Станишор. До њега се стиже споредним путем који већ 16 година користе и Срби из Новог Брда. Тај спорени пут сва три поменута места повезује са Шиловом, центром окупљања Срба из Косовског поморавља. Никада се Албанци, сем ако није планирано и наређено, тамо где су мањина – а у Горњем Кусцу то јесу – не би усудили да нападну не само Србе већ било кога. То ће вам сваки Србин на Косову и Метохији потписати. Чини се да сада покушавају да пресеку ту линију кретања Срба – што батинама, што новцем. Није искључено да ће се после овог напада појавити интересовање Албанаца за куповину српске земље или кућа у Горњем Кусцу и око њега. То им је већ виђена тактика. Сами Албанци причају да им се дају паре у руке и одреди кућа или њива у неком српском селу, где никада пре нису били, уз наредбу да треба да је купе и живе тамо. У општини Ново Брдо већ неколико месеци Албанци у бесцење купују српску земљу.

У условима тоталне обесправљености, када ни после 16 година не знамо шта доноси ноћ, а шта дан, када својим очима гледамо и на својој кожи осећамо све оно што се подразумева под појмом окупација, када нас свакодневно каменују и скрнаве светиње, две смо лекције добро научили. Једна је да, када представници власти у Београду кажу, на пример, „не дам Газиводе“, одмах знамо да је то следеће на реду и да смо и то дали, само чекамо да видимо како ће то да саопште јавности у централној Србији. Не нама, већ том гласачком телу. Ми са Косова и Метохије већ годинама никоме нисмо важни – једноставно не постојимо. Друга је да због свега не кривимо ни Албанце ни такозвану међународну заједницу, већ званични Београд, и то највише због пута који су одабрали, јер и птицама на грани је јасно да он води у Земљу Недођију.

Јања Гаћеша

www.kmnovine.com/2015/11/centarkim.html#ixzz3qbfLjEnH

Прочитај без интернета:
3 гласa