Срби се не враћају, а и тамо где се врате, бивају изложени нападима, пљачкама и паљевинама, као што је то случај у Клини

Србима је требало дати до знања да могу да нестану са ових простора преко ноћи. Требало им је ставити до знања да су након 17. марта само гости на Косову и Метохији, и да је њихов физички опстанак несигуран. Штавише, расељенима из 1998. и 1999. године је послата порука да се не надају никаквом повратку, а нарочито због тога што међународна заједница није ништа учинила да обезбеди основне услове за повратак расељених, сматра Александар Ђикић, председник Српског националног форума и професор на Универзитету у Приштини, измештеном у Косовску Митровицу.

Истичући да су догађаји и последице 17. марта 2004. године захтевали много више анализе него што је уследило у српској јавности након тог датума, Ђикић оцењује да су збивања везана за тај дан наставак етничког чишћења Срба које је почело 1998. године.

– Коначно, последица 17. марта је и једнострано проглашење независности 2008. године, као и напад РОСУ (специјалне јединице косовске полиције) на север Косова јула 2011, након чега су уследили преговори у Бриселу. У преговорима који и даље трају и који континуирано воде губитку сваког суверенитета Србије на овим просторима, тада је успостављена граница између Србије и „независног Косова“ – сматра Ђикић.

Београд се у овоме уопште није снашао.

– Жртву 17. марта није искористио да успостави чвршће разграничење на Ибру, након кога би имао много повољнију позицију за догађаје који су уследили. Друго, Београд се нимало није потрудио да на терену ангажује Србе који немају путера на глави, а који имају људског, политичког и интелектуалног кредибилитета да се одупру притисцима и учине много више за свој народ и државу. Уместо тога, на терену су били људи сумњивих каријера и сумњиве прошлости, што никако није могло довести до успешног развоја положаја Срба и Србије – закључује Ђикић, дугогодишњи новинар и аналитичар.

Дамоклов мач

– Тог 17. марта 2004. заштиту Србима су пружили војници Кфора и Унмик полиција из различитих земаља. Данас тих снага нема. Уместо тога најављује се формирање оружаних снага Косова. Можете мислити у случају понављања напада какав се десио пре 11 година да ли би оне и како штитиле и заштитиле Србе. Коначно, опасност над Србима увек лебди као Дамоклов мач. Ових дана и неки званичници Приштине генеришу хушкачке тонове, који би у постојећој економској ситуацији могли бити окидач за понављање насиља од пре 11 година – закључује Александар Ђикић.

Од тог немилог догађаја прошло је 11 година, међутим, Александар Ђикић, рођени Ђаковчанин, сматра да су се међуетнички односи само привидно променили.

Одговорни у Београду

За све што се дешава са Србима на Косову и са Србијом на Косову, највећу одговорност сносе власти у Београду, без обзира на то ко их чини, сматра саговорник „Вести“.
– Положај Срба на Косову је директно завистан од одлучности власти у Београду. Од ње директно зависи и однос међународне заједнице према питању Срба на Косову. Што више Београд буде давао уступака, положај Срба ће бити све тежи. Београд је данас питање Косова и Срба на Косову препустио партијским кадровима потпуно некомпетентним, неспособним и незаинтересованим. На тај начин се не може постићи ништа добро. У случају да овом питању приђе озбиљније и међународна заједница ће умногоме променити понашање. Докле год је Београд овако снисходљив, међународна заједница нема обавезу да се конфронтира са Албанцима и да себи отежава положај.

– Дошло је до смиривања међуетничких односа, дошло је до релативно слободнијег кретања Срба путевима по Косову, али суштински се ништа није изменило. Процес повратка избеглица је и даље табу тема, а напади на Србе не јењавају у појединим деловима, као што је то Ђаковица. Срби се не враћају, а и тамо где се врате, бивају изложени нападима, пљачкама и паљевинама, као што је то случај у Клини. Дакле, стање је непромењено, лоше и без назнака да ће се побољшати.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/478674/Pogrom-za-koji-niko-nije-odgovarao-2-Gosti-na-svom-ognjistu

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ