У последње време живот у Србији све чешће се са великом лакоћом уклапа у крилатице и алегорије из Бункеровог и Магнусовог Алана Форда.

Косовска политика при томе није изузетак, и лако се може свести на славну максиму „боље храбро устукнути, него кукавички побједити“. Већ скоро деценију нас наше власти убеђују да је свака нова концесија према еуфемистично названим „привременим властима у Приштини“ ствар огромне храбрости и историјске величине, док се одговорна политика заштите националних интереса представља као некакав кукавичлук, ситничавост и неодговорност.

Српске власти су тако за претходних неколико година храбро признале царински печат „Републике Косово“, храбро изградиле међудржавну границу унутар сопствене територије (коју храбро штите од српских „шверцера“, али не и од албанских шумокрадица), храбро су потписале и одобриле у Скупштини Бриселски споразум који ставља „уставни и правни поредак Косова“ изнад Устава и закона Србије, а затим су га храбро примениле и оставили десетине хиљада грађана без својих државних институција и законске заштите, истовремено их храбро натеравши (уз малу помоћ храбре жандармерије, оне исте што пуца у ваздух да не би случајно морала да ухапси неког Албанца који залута преко „границе“) да признају косовску владу и судове, и положе им заклетве у складу са „косовским уставом“.

Ако узмемо у обзир у којој мери су српски званичници и сви медији у земљи потенцирали „храброст“ оваквих политичких потеза (узгред, доказано противуставних и противзаконитих), испада да би свака озбиљна и одговорна политика која штити српске грађане, имовину и националну баштину на КиМ била некакав кукавичлук. А у кукавице испадају и толики други народи, попут Грка, Јевреја, Руса или Кинеза, који никако немају храбрости да начине кораке тамо где су се српске власти дале у трк.

Погледајмо само два најсвежија примера. Председник Србије Томислав Николић је у интервјуу за Вечерње новости“ ових дана изјавио да се на Србију врши притисак да „потпише споразум са привременим институцијама самоуправе у Приштини којим бисмо регулисали међусобне односе“ (као да га већ није потписала?), инсистирајући да на свим нивоима власти у Србији „не сме бити размимоилажења“ по питању „границе која се неће прегазити“, а та граница је да „Србија никада неће признати независно Косово“. Дакле, не само да је граница „дотерана до дувара“ (јер преко тога се ни не може померити), него нас председник обавештава да чак и по том питању постоје некаква „размимоилажења“? То звучи необично, с обзиром на то да је фраза „Србија неће признати независност Косова“ изузетно омиљена код српских мејнстрим политичара, који је папагајски понављају, убеђени да је она довољна да се докаже њихова „патриотска непоколебљивост“ по питању Косова. Дан раније и сам премијер Александар Вучић је изјавио да „Србија неће признати независност Косова“, али је одмах након тога додао и да са Приштином жели успоставити „рационалне и разумне односе“, који, између осталог, подразумевају да „Србија никоме на Балкану не буде сметња, нити претња“.

Прича о „непризнавању Косова“ је, међутим, једна велика замена теза. Никога на свету није брига да ли ће неки српски званичник икада изговорити „Република Косово је независна држава“, то је питање „интимних убеђења“ српске политичке елите, која, узгред, може исто тако веровати да је Аљаска Русија, Алжир Француска, а Република Италија – Ватикан. Оно што западне архитекте „косовске државности“ једино занима, тим пре утолико што се њихово геополитичко чедо на Балкану показало као недоношче, јесте управо то да Србија оперативно дозволи изградњу косовских структура, и да не буде „претња и сметња“ за њихов развој и даљу интеграцију у колонијалне структуре ЕУ и НАТО. У том контексту тврдња „нећемо признати Косово“ показује се као празни крик очајника који се самообмањује, интимна утеха за политичаре који су дигли руке од својих уставних обавеза, али нису баш расположени да у очима народа навуку на леђа Лазарову клетву.

Оснивање Специјалног суда на Косову и незаинтересованост српског државног врха

Погледајмо само најсвежији пример овакве политике! Припадници „Српске листе“, који су на наговор Београда положили заклетву „косовској држави“ и постали алиби за наставак отимања српске имовине и истискивања српског народа на Косову, напустили су своје положаје у „приштинској администрацији“ након што је чак и њима постало јасно да је њихова улога у тим структурама искључиво орнаментална, само да би се ових дана вратили назад, непосредно након (случајно или не) завршетка још једне рунде бриселских преговора. Да ли је испуњен неки од њихових захтева? Није. Да ли се положај Срба на Косову побољшао? Није. Да ли су се власти у Приштини обавезале на неке уступке, или промену политике према Србима? Нису.

Зашто су се онда вратили? „Да би подржали оснивање Специјалног суда за ратне злочине“ у косовском парламенту, рећи ће неки познавалац ситуације. То је онај суд који треба да се оснује као утешна награда за Србе након што је међународна истраживачка група на челу са америчким тужиоцем Клинтом Вилијамсоном одбила да потврди наводеиз извештаја Дика Мартија, према коме су косовски Срби били жртве масовне нелегалне трговине људским органима. Међутим, како тврде америчке и европске дипломате у Приштини, основни циљ тог Суда и није правда за Србе, већ додатно утемељење косовске државности, са које треба „спрати љагу“ злочина које су починили „појединци из ОВК“, како ти злочини више не би били „камен око врата младе косовске државе“. И не само то, одлуку о оснивању овог суда, иако ће у питању бити међународна институција, треба да донесе „парламент Косова“, како би се кажњавање „спорадичних злочина“ над Србима искористило као повод да се још једном призна ауторитет „Републике Косово“ на територији Косова и Метохије.

Проблем је у томе што су за оснивање Специјалног суда у парламенту у Приштини потребна двотрећинска већина посланика, као и двотрећинска већина посланика мањина. Дакле, тај суд не може бити основан без подршке косовских Срба, али и без апсолутне подршке владајуће коалиције, чији неки посланици нису претерано расположени да формирају институцију која би сутра могла да ухапси њих саме. И ту долазимо до врхунца апсурда – стране дипломате на Косову прете Албанцима да ће, ако одбију да они сами формирају тај суд, он бити формиран уз помоћ Русије у Савету безбедности ОУН, и самим тим остаће чак и без формалне јурисдикције „косовског законодавства“.

Да, врло вероватно да је у питању само блеф, и да Американци немају намеру да заједно са Русима оснивају фер суд за ратне злочине на Косову (ако ништа друго, тај суд би пре свега требало да суди Билу Клинтону, Тонију Блеру, Веслију Кларку, Медлин Олбрајт итд.), баш као што је мало вероватно да би такав суд, ако би био основан, показао ишта боље резултате од Хашког трибунала и Међународног суда правде у Хагу. Али опет, како је могуће да нико од српских званичника није устао и рекао „ми хоћемо да међународни суд за ратне злочине на Косову оснују Уједињене нације, а не самопроглашена косовска држава“. Ми хоћемо да у том процесу учествује Русија, која је брана нашег суверенитата у ОУН, и гарант објективности рада такве једне институције. Зар је то тешко рећи, зар је то недипломатично, зар то није „рационално и разумно“?

На Косову се заиста брани цела Србија са свим својим грађанима

Србија не мора да звецка оружјем и диже авионе да би одбила да формално призна законе, документа и „институције“ сепаратистичке и криминалне творевине на свом југу. Насупрот манипулативном манихејском инсистирању да је једина алтернативна актуелној политици на Косову „нови рат“, примери широм света показују и доказују да једна мала и сиромашна држава не само да има право да тврдоглаво инсистира на својим националним и политичким интересима, већ је то једини начин да је поштују и озбиљно схвате сви који са њом улазе у дипломатске и међудржавне односе, а поготово велике империјалне силе.

Другим речима, Србију нико не може да натера да суспендује своје законе и укине своје општине, школе, болнице, елекстродистрибуцију итд. на оним деловима Косова и Метохије где још увек живе њени лојални грађани. Не само то, него заштита тих грађана и њихових законских и уставних права представља једини посао српске владе. Јер влада која не штити Устав и законе није влада, јер је обезвредила управо онај документ који јој даје политички ауторитет.

И управо зато је политика коју Србија тренутно води на Косову веома дословно једна политика самоуништења, не само самоуништења српске државе на територији јужне аутономне покрајине, већ самоуништења државе у целини. Јер, као што се не може бити „помало трудан“, односно као што се не може „помало издати“, тако се не могу ни „помало суспендовати Устав и закон“. Када они престану да важе за грађане КиМ, они престају да важе у целој Србији, и ми смо већ сведоци раста криминала, политичког расула и пада ауторитета државних институција (и раста ауторитарности људи који тим институцијама управљају, јер ауторитарност је увек ту да надомести мањак закона и правде) који у суштини представљају метастазу ситуације коју већ годинама имамо у јужној покрајини.

И са сваким даном грађани Београда, Новог Сада, Крагујевца или Инђије све више осећају на својој кожи како то изгледа када те сопствена држава напусти, и када се Устав и закони твоје земље више не односе на тебе. Први су то осетили Срби на Косову, а сада то осећају радници, адвокати, учитељи, лекари. И баш као што су косовске Србе, док су своју државу и устав бранили на барикадама, београдски листови прозивали као „лењивце“, „криминалце“, „шверцере“ и „профитере“, они данас тим истим епитетима часте учитеље, адвокате, раднике (или Заштитника грађана) и било кога ко се усуди да затражи да држава суверено врши своје Уставом и законом предвиђене функције, уместо да служи као угоститељски сервис за стране колонизаторе.

Управо зато нас политика „непризнавања Косова“ неће одвести нигде, док Косово не почнемо да бранимо. Уместо „нећемо никада признати независност Косова“, ми треба да почнемо да говорим да „нећемо никада дозволити независност Косова“, тек тада ће нас и Запад, и Приштина, схватити озбиљно. А то значи да Србија управо треба да буде „сметња и претња“ за свакога ко мисли да противзаконито и против воље грађана Србије може да суспендује њене највише законске акте, била реч о потписивању Бриселског споразума, отварања експлоататорских „слободних економских зона“, или продаја српских ораница странцима. И не само то. Баш као што је пропаст српске државе и деградација њених институција и политичких ауторитета кренула са Косова, баш тако ће њихово поновно успостављање морати да крене и да се докаже на Косову. Јер само држава која је у стању да забрани изградњу граничних прелаза насред своје територије, држава која је у стању да гарантује својим грађанима приступ њеним судовима, школама, болницама и универзитетима јесте држава која може да се нада опстанку у ова турбулентна времена.

Исто важи и за политичаре – ко ће веровати политичару који је у стању да отпише 120 хиљада својих грађана оног тренутка када они постану „проблематични“, или када га то љубазно замоли неко од колега из Берлина, Брисела или Вашингтона? Колико год српска јавност била заморена причом око Косова, и колико года је са свих страна притискали да од њега окрене очи, питање Косова је питање опстанка српске државе и српског народа. Србија се тренутно налази на путу самоуништења, а преокрет на том путу и дисконтинуитет од такве политике мора почети на Косову. Све друго било би половично, лицемерно и суштински неодрживо – баш као политика коју водимо данас. Јер док некоме не почнемо да „сметамо“, сви ће нас газити као и до сада, и док не будемо спремни да „припретимо“, бићемо само неми сведоци на сахрани двовековне српске државе на Балкану.

Пише: Никола Танасић (НСПМ)


Припремиле: КМ Новине
Прочитај без интернета:
3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ