Прихватањем да се у преговарачку платформу за отварање погавља 35 уграде одредбе којима се унапред одређује исход бриселског дијалога и намеће став Приштине о статусу Косова, велике силе би ставиле тачку на посао започет 1878. године.

Пише: Љиљана Сталетовић

Србија се поново налази пред великим изазовом, и опет је у питању Косово. Истина, из Берлина поручују да Немачка не тражи од Србије да призна независност Косова, као услов за отварање преговарачких поглавља са Европском унијом. Али, у исто време јасно стављају до знања да је за напредак у преговарачком процесу важна имплементација Бриселског споразума из априла 2013. године, као и наставак процеса нормализације односа између Београда и Приштине.

На крају преговарачког процеса, од српских власти се очекује да потпишу правно обавезујући споразум са Косовом о свеобухватној нормализацији њихових односа.

Дакле, све је јасно. На европском путу Србији испречиће се поглавље 35. Берлин предлаже да се у преговарачку платформу за отварање тог поглавља уграде одредбе којима се унапред одређује исход бриселског дијалога и намеће став Приштине о статусу Косова.

Велика или природна Албанија

Прихватањем тога Србија би индиректно признала независност Косова, а велике силе би ставиле тачку на посао који је започео далеке 1878. године, када је представљен пројекат велике Албаније, који је преименован у природна Албанија.
Данашњи Албанци јавно се одричу овог пројекта називајући га анахроним. Али, оно што раде иде у прилог реализацији национал – романтичне и политички прагматичне идеје „сви Албанци у једној држави“.
Наиме, све чешће је у употреби термин „природна Албанија“. Међу онима који највише заговарају тај термин је швајцарски држављанин родом из Македоније, Гафур Адиљи, политички портпарол Фронта националног уједињења Албанаца.
Такозвана „природна“ Албанија

Адиљи тврди да наставак употребе термина „велика Албанија“ не служи албанским националним интересима и оптужује Србију и Грчку да „и даље под својим окупацијом држе туђе територије и то путем насиља и геноцида“. Ове територије, тврди даље Адиљи, такође укључују албанске територије Косовског вилајета (које држи Србија), Јањинског вилајета, Манастирског (Битољског) вилајета (које држе Грчка и Македонија) и Скадарског вилајета (које држи Црна Гора).

Адиљи тврди да је Република Албанија (лондонска Албанија) из 1913. године једина земља на свету која је окружена својим сопственим албанским територијама из Косовског, Манастирског, Јањинског и Скадарског вилајета.
Албански вилајет

„Представници ових вилајета, као што је то био Иса Бољетини из Косовске Митровице, Мехмет паша Дерала из Тетова (врховни командант Албанске националне армије, АНА, створене 4. децембра 1912. год. и министар рата у влади Исмаиља Ћемаљија) и многи други представници из Скадарског и Јањинског вилајета, били су активни учесници у проглашењу независности Албаније – не ове Албаније, већ оне која се састоји од четири албанска вилајета, коју је ФБКШ одувек називао етничком Албанијом.

Они су, такође, били и министри прве свеалбанске владе Албаније коју албанска и међународна јавност зна као владу Исмаиља Ћемаљија. Она је за свог министра спољних послова имала Ису Бољетина из Дренице, а Луиђа Гуракућија из Скадра за министра просвете и Мехмет пашу Дералу из Тетова за министра рата и врховног команданта АНА. Према томе, за ФБКШ и све његове структуре међу којима се налази и АНА, која је оживљена 4. децембра 1999., никада није постојала нека „велика Албанија“ или мала Албанија, већ само једна Албанија коју ми зовемо стварном Албанијом, природном Албанијом или етничком Албанијом“, закључује Адиљи.
Фронт националног уједињења Албанаца израз „велика Албанија“ сматрају политичким и географским термином скованим „у антиалбанским лабораторијама у Београду и Атини“.

Интереси великих сила

Аспирације да у границама Албаније виде и Косово и Метохију служиле су великим силама и у Првом и у Другом светском рату, али и у време мира. Албанци су редовно на Косову и Метохији изазивали немире, убијали и протеривали Србе, уништавали светиње… Историјски подаци говоре да су од оснивања Призренске лиге до 1912. године са Косова и Метохије протерали 150.000 Срба…
Да би се боље разумели захтеви Запада и њихови интереси, потребно је вратити се мало уназад, у време оснивања и истицања захтева Призренске лиге. Од тада датира упорно наметање тврдње да мир на Балкану зависи од стварања етничке Албаније.
Те 1878. године, под плаштом заштите Албанаца католика бечке дипломате после Берлинског конгреса, који се није бавио албанским питањем, северну Албанију и Косовски вилајет сврстале су у своје планове продора на Исток. Албанци су у Бечу видели заштитника од „словенске инвазије“.
У Призрену је 10. јуна 1878. формирана Прва призренска лига. Њен карактер био је изразито антихеленски и антисловенски. Лига је као свој главни циљ истакла стварање државе Албаније која би обухватала територије Косовског, Битољског, Скадарског и Јањинског вилајета Отоманског царства.
Абдул-бег Фрашери

Оснивач Лиге Абдул-бег Фрашери и његови следбеници су од 1878. до 1881. године радили на окупљању муслиманског, католичког и православног албанског становништва за верски рат против суседних народа.

Рад на дефинисању албанства и формирању свести Албанаца о њиховој верској, социјалној и етничкој различитости од суседа крунисао је Пашко Васа, један од албанских политичких првака с краја 19. века, слоганом„Албанство је једина религија Албанаца“. Овим слоганом изражена је свест Албанаца о њиховој верској, социјалној и етничкој различитости од суседа. Истовремено, тиме је дефинисано албанство и одређене границе Албаније у складу са идејом Прве призренске лиге.
Ту удеју прво је подржао Беч. Из Аустроугарске престонице учесницима Берлинског конгреса послат је Меморандум са захтевима Албанаца. Интерес је пронашла и Италија, која је Албанију видела као компензацију за аустроугарску анексију Босне и Херцеговине. За Енглеску Албанија је била предграђе против инвазије руског панславизма, али и чувар турског интегритета и обуздавања амбиција Беча. Руси су у Призренској лиги видели националну организацију која би одиграла улогу „друге Црне Горе“, и помогла у потискивању Турака са Балкана, мада то није био циљ Лиге, јер је она била за очување турске владавине и стицање аутономије за Албанце у њој.
Русија и Аустроугарска су, уједињене истим циљем, 8. јула 1876. у Рајхштату постигле споразум којим је у случају распада Отоманске империје искључено образовање велике, повезане словенске државе.
Истовремено је договорено конституисање независних држава Бугарске, Албаније и Румелије. Већ 15. јануара следеће прецизирано је питање настајања Албаније.

Подела териорија договорена у Рајхштату: На српске протесте због оваквог прикраћивања у корист Велике Бугарске одговорио је помоћник руског министра спољашњих послова српском заступнику у Петрограду Протићу да у првом реду стоје руски интереси па иза њих а често и успоредо с њима бугарски, а најпосле српски интереси.
Русија је желела да добије за Бугарску Пирот, па чак и Ниш и Врање, а да Срби добију крајеве у Новом Пазару, које би још морали да освајају од Турака.

Стварање Албаније

Представници Призренске лиге очекивали су да се на Берлинском конгресу створи албанска држава која би у свом саставу имала и велики део старе Србије. Немачки канцелар Ото фон Бизмарк је тада упитао “Ко су ти Шиптари?“. Абдул бег Фрашери је кратко и јасно одговорио: „Мува која може да замути стомак Европе“.
Није требало чекати да прође много времена, да би се видело колико је бег Фрашери био у праву.
Почетак 20. века донео је ратове и мењање мапа. Током Првог балканског рата 1912–1913. године Беч је преузео главну улогу у стварању албанске државе, која је проглашена 28. новембра 1912. у Валони.
Неколико дана касније, 4. децембра, изабрана је Привремена влада за коју је гласало 63 посланика, од којих су 16 били са Косова и из Скопља, који су тада назвали главним градом, а седморо из Ћамрије (северног Епира у Грчкој).
Следеће године, 29. јула 1913, закључцима Лондонске конференције створена је Албанија, која није признала закључке Лондонске конференције на којој су одређене њене административне границе.
У Меморандуму упућеном учесницима конференције 2. јануара 1913. председник Владе Албаније Исмаил Кемал упозорио је да границе будуће државе треба да одговарају максималној варијанти територијалног програма албанског покрета, и обухвате: Пећ, Митровицу, Приштину, Скопље и Тетово. Како захтевима није удовољено, незадовољни Албанци одмах су формирали Комитет за одбрану Косова и северног Епира.

Подела међу комунистима

Убрзо су у Европи и САД отпочели рад на пропагирању националног циља „Албанија Албанцима“, и до данашњих дана траже мењање граница, уз стварање мита о угрожености албанске нације у Србији, Црној Гори, Грчкој и Македонији.
Ахмет Зогу

Албанија је 1928. године проглашена краљевином. Ахмет Зогу је себе представио као краља свих Албанаца, не скривајући претензије за владавину и над албанским народом изван граница Албаније. Та титула је засметала Београду, када је из Тиране 1. септембра стигао званични захтев за признање нове краљевине.

Био је то сигнал да се унутрашње питање Албаније претвара у међународно. Француска влада се сложила с тим. Енглеска је одбила да се меша у унутрашње ствари Албаније, али је владама великих сила скренула пажњу на проблем.
И од тада упорно истицање тврдње да мир на Балкану зависи од стварања етничке Албаније, перманентни је узрочник кризе и изазивања сукоба међу народима.
Косовом и албанским питањем од тада бавили су се сви, а то је поделило и комунисте у тадашњој Југославији. Албански комунисти следили су сепаратистичке идеје албанских феудалаца, а идеја водиља били су им закључци Прве призренске лиге из 1878. и Пећке лиге из 1898.
На Земаљском већу КПЈ 25. новембра 1924. заузет је став да се Косово и Метохија укључе у једну целину, уједињену совјетску албанску републику, која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. УпозорењаПетка Милетића и неколицине српских комуниста и социјалиста с Косова, да се Албанци залажу за Косово и Метохију без Срба, нису имала одјека.

Четири године касније, октобра 1928, на четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, закључено је да је уговорима о миру склопљеним после Првог светског рата трећина Албанаца остала под владавином великосрпске буржоазије.

Став о Југославији

Мало је познато и да већина косовских Албанаца никада није прихватила назив Југославија за државу у којој су живели. На то је у писму Обласном комитету КПЈ новембра 1941. указао секретар месног комитета КПЈ за Косовску Митровицу Али Шукрија речима да је „немогуће да летак којим се Албанци позивају у борбу против окупатора садржи реч Југославија, јер ће тиме бити изгубљене шире масе“.
Тада је већ био створен Протекторат велика Албанија, који је постојао од 1941. до 1944. У састав тог протектората ушли су Метохија, која се налазила под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова (без северног дела, односно садашњих општина Вучитрн, Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић, који су били у саставу Недићеве Србије и под немачком контролом), источни део Црне Горе и западна Македонија. Велика Албанија била је подељена на 14 округа, односно префектура.
На конференцији, одржаној у албанском селуБујане од 31. децембра 1943. до 2. јануара 1944, којој је присуствовао 51 делегат, од којих је било свега седам Срба и Црногораца са Косова и Метохије, а чак 10 Албанаца из Албаније, један од закључака био је да учесници осећају „дужност да укажу на прави пут“, а „прави пут, којим треба да се Шиптари (како су косовски Албанци сами себе називали у то време) са Косова и Метохије уједине са Албанијом, јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и њихових слугу“. Притом је констатовано да је „Косово и Метохија крај који је највећим делом насељен шиптарским народом, који као и увек тежи да се уједини с Албанијом“.

Миладин Поповић и Душан Мугоша са албанским руководиоцима
После ослобођења, 1945. године, комунистичка власт забранила је повратак протераним Србима. Албанци су 1945. и 1946. године држали сву земљу колониста. Извештаји из 1946. године говоре да су земљу делимично изгубиле 5.744 породице, а без целокупног имања остале су 1.564 породице. На Косово и Метохију никад се није вратило око 2500 породица.
Досељени Албанци нису ни тражили југословенско држављанство, али су многи од њих, иако страни држављани, заузимали високе државне функције и јавно, или тајно, радили на остварењу вишедеценијског сна – стварању Велике Албаније.

Упозорење Јосипа Ђерђе

Да би се олакшала реализација тог плана требало је са Космета протерати Србе, на чему је константно рађено, а насељавати Албанце из Албаније, углавном са севера. Они нису тражили југословенско држављанство, али то многима од њих није било препрека да, иако су били страни држављани, заузимају високе државне функције које су им омогућиле да јавно или тајно раде на стварању велике Албаније. То је показао и Призренски процес из 1968. године, када су откривене везе високих функционера, косметских Албанаца, са албанском обавештајном службом.
Занимљиво је да је још 1948. југословенски посланик у Тирани Јосип Ђерђа упозоравао на намере Албанаца. Ђерђа је писао Београду да „и најдалековидији албански руководиоци болују у извесној мери од великоалбанске болести, односно уверења да би им требало дати Космет“.
Двадесет година касније показало се да је Ђерђа био у праву. Захтеви косовских Албанаца за републику, потпомагани из Тиране, појачали су се 1968., затим 1981., па 1982. Демонстрације су биле масовне и рушилачке, посебно у Приштини, Вучитрну и Урошевцу.
Истовремено Албанци су на сваки начин настојали да протерају Србе који су до педесетих година прошлог века били већина на Космету. Од 1969. до 1981. протерано је више од 250.000 Срба.
У истом периоду косовским Албанцима никада није ускраћено ниједно право, па ни то да заузимају висока места у државним органима. У органима Федерације 1988. године налазило се 38 Албанаца, у органима СР Србије 20, СР Црне Горе један, СР Македоније 18, САП Косово 171.
Председник председништва СФРЈ 1986. године био је Синан Хасани, који је 1978. године обављао функцију потпредседника Скупштине СФРЈ. Потпредседник Председништва СФРЈ 1979. године био је Фадиљ Хоџа, Аслан Фазлија 1983. био је председник Савезног већа Скупштине СФРЈ, Али Шукрија се 1984. налазио на функцији председника Председништва ЦК СКЈ, а годину дана касније председник Скупштине СФРЈ био је Илијаз Куртеши. Абаз Казази 1983. био је председник Већа република и покрајина Скупштине СФРЈ, а председник Председништва ССОЈ био је Хашим Реџепи. Азем Власи слови за најомиљенијег Титовог омладинца.

Изјава о независности

У тадашњим републикама СФРЈ различито се гледало на тај проблем. Стање на Косову и Метохији бивало је све теже, притисци на Србе свакодневни, а на албанске захтеве и терор Београд је деведесетих година прошлог века узвратио већом контролом и присуством полицијских снага. Одговор Албанаца био је ступање у генерални штрајк 3. септембра 1990. По налогу ДСК и Ибрахима Ругове напустили су радна места, а 7. септембра 1990. Албанци су у Качанику усвојили Устав и прогласили Републику Косово.
Претходно је у Приштини усвојена Изјава о независности.
„Другог јула 1990. припремљена је изјава коју су подржали чланови Скупштине Косова, ’Изјава о независности’ или ’Уставотворна изјава’, у којој се тражило да Косово постане независна република која би била једнака другим републикама у бившој Федерацији. Исто тако у њој је наведено да не признајемо амандмане које је 28. марта одобрила Скупштина Србије и да ми Косово називамо Косова.
То је био кључни документ који је одобрен тог дана, а после тога уследиле су све друге мере. Ми смо у иностранству признати као паралелна држава, а то је био почетак распада Федерације“, рекао је лидер ДСК-а и потоњи председник Косова Ибрахим Ругова.
Касније се све одвијало веома брзо. Уследиле су акције терориста албанске ОВК, киднаповања и убиства цивила, полицајаца, војника. Полиција је одговарала, а међународна заједница стала је на страну терориста. У Рамбујеу код Париза у фебруару и марту 1999. године под покровитељством међународне заједнице одржана је конференција о Косову, на којој је требало да буде усвојен мировни споразум до проналажења политичког решења.
Како је предлог привременог споразума био неприхватљив за Београд, преговори су доживели неуспех, криза је настављена, а ОВК је интензивирала терористичке акције, инсценирала хуманитарну катастрофу и, зарад наводне заштите Албанаца НАТО је 76 дана бомбардовао нашу земљу.
Рат је завршен потписивањем Кумановског споразума 9. јуна 1999, после чега је на Косову и Метохији успостављена власт Уједињених нација. Косово и Метохију напустили су припадници ВЈ, полиције, српског народа.
Борба Срба за Косово и Метохију настављена је дипломатским путем. И још увек траје.
4 гласa