Поводом годишњице упокојења протојереја др Жарка Гавриловића (1. 1. 2016 – 1. 1. 2017) објављујемо његов говор на академији посвећеној 600. годишњици Косовске битке, одржаној 11.06.1989. у 17 сати у Вождовачкој цркви, Београд

Увод

Не мери се прах прашином, ни земља земљом нити човек човеком, већ се прах мери земљом, земља – небом, а човек – Богом.

Философ који је учио да је човек мера свих ствари први је увео релативизам у све вредности човековог бића, пошто човек не може бити мера свих ствари, будући да је последично, дакле, зависно, пролазно и грешно биће. Има много ствари и бића које су пре човека, изнад човека и после човека, које он не може ни да претпостави, а камоли да буде њихова мера.

Стога се не мери човек човеком, како таутолошки истиче хуманизам, него се човек мери Богом, земља се мери небом а прашина на земљи самом земљом.

То је наш народ одувек знао, па је у то и веровао, а своје веровање најлепше изразио у народној теологији – у својој народној поезији.

Оно што је Беседа на Гори у Јеванђељу, то је Косовски циклус у нашој народној епици. У њему је сачувана суштина народне мудрости. Такви су, на пример, стихови:

„Земаљско је за малена царство,
А небеско увјек и довјека.”

Сличан је и наук Мајке Јевросиме који даје своме сину Марку:

„Марко сине, једини у мајке…
Немој, сине, изгубити душе:
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огр’јешити душу!”

(Урош и Мрњавчевићи, ст. 126,131-133)

Изречена народна мудрост може се упоређивати са јеванђелским максимама израженим у Спаситељевој Беседи на Гори, бисерима целокупне науке нашег Господа. Ово учење наше народне поезије слично је Спаситељевом учењу: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?” (Мар. 8,36). И „Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља, онај ће га сачувати” (Мар. 8,35).

Између царства земаљског и царства небеског

Према томе, наука Божијег Сина исто као и наука наше народне теологије, то јест, народног стваралаштва, поручује нам:

– да се пролазно мери вечним,

– да се земаљско вреднује небеским и

– да се човек суди Богом.

За ове тврдње постоји довољно доказа. Произилази, дакле, да пролазни, грешни и субјективни човек није мера свих ствари, што данас из наше горке стварности знамо, већ је то вечни, свесвети и праведни (свезнајући) Бог.

У тензији између земаљског и небеског, човечанског и божанског, пролазног и вечног лежи сва драматичност и трагичност Косовског завета у небеском опредељењу кнеза Лазара и целог српског народа, а која је, може се то слободно рећи, најбоље изражена у стиховима:

„Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека.“.

Пред Косовском битком и страдањем српског народа Кнезу Лазару су се отворила два вида: земаљски и небески, физички и духовни, човечији и Божији. Он се тада налазио на рубу два царства: исламског и хришћанског, земаљског и небеског, човечијег и Божијег. Ту страшну драму Косовског и небеског опредељивања Кнеза Мученика, која прераста у агонију духа, народни песник описује речима:

„Мили Боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се привољети царству?“

У ствари, најтеже је бити у дилеми духа у којој дух труне, а не знати где је човеку место.

Кнез Лазар је имао све разлоге да се определи и за земаљско и за небеско царство, јер и једно и друго је наглашено присутно у сваком човеку.

Косовски Страдалник је могао да се определи и за земаљско царство, али у том случају не би било потребно да се са војском причешћује, него само да је одведе на поље Косово, да без борбе призна пораз и да се преда јачем од себе у намери да сачува свој живот и животе својих људи. Сваки човек који се определио за земаљско царство, помислио би да је тако најбоље. Међутим, крајњи исход предаје без борбе био би за Србе исти као и у случају њихове борбе на живот и смрт, али би последице таквог чина биле различите: Срби би тиме помогли Турцима да у једном силовитом, поробљивачком налету освоје целу тадашњу Европу.

Дакле, у случају предаје и опредељивања за земаљско царство Кнез Лазар се не би усрећио. Постао би турски вазал и, уместо да ратује са Турцима на Косову пољу, ратовао би за рачун Турака на разним бојиштима Европе и Азије, све до истребљења своје војске. Био би турски обер-кнез, његова војска – турска војска, његове војводе и велможе – турске слуге и спахије, српске девојке – турске наложнице, српска земља – турски спахилуци, како то лепо каже народна песма. Према томе, предајом би кнез Лазар само привремено сачувао свој живот и живот свог народа, али би условио дугу агонију народног умирања који би, изгубивши слободу и отаџбину, породицу, имање и име, ишчезао са лица земље.

„Мисли царе мисли свакојаке:
Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малена царство,
А небеско увјек и довјека.”

Ако би се, пак, определио за небеско царство, Кнез Лазар би морао да изврши нужне припреме у подељеном, донекле, завађеном народу, сакупи војску у што већем броју, да је причести, да искује стреле и копља, наџаке и буздоване и да изађе на мегдан силном изазивачу. У оваквој страшној дилеми, у којој се ковала судбина не само царска и владарска него, пре свега, народна, Кнез се определио за једино исправно решење.

„Цар вољеде царству небескоме,
А неголи царству земаљскоме.“

Косовска битка

Та небеска опредељеност Кнез Лазара и његове војске посведочена је у историјским записима онога доба, код Архиепископа Данила, очевица Косовске трагедије српског народа. Пред Косовску битку Кнез Лазар је изговорио историјски значајну беседу својој војсци, која је, у свим доцнијим преломним тренуцима наше историје, само понављана и модификована:

„Умримо да вечно живи будемо!“

„Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју страдати, неголи плећа непријатељима дати. Много поживесмо за овај свет, постарајмо се, дакле, да ускоро страдалнички подвиг примимо, да бисмо вечно поживели на небесима; именујмо себе Христовим војницима, страдалницима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота…“

Овако је говорио Кнез Мученик својој мученичкој војсци непосредно пред страшну, невиђену и незапамћену битку, у којој су погинули оба цара зараћених војски, са главницом својих снага у истој бици, у истом дану, на истом месту.

Царство небеско

Приволети се царству небеском значило је:

волети више Бога, макар и распетог, него устоличеног грешног човека;

волети више небо него земљу на којој смо привремени гости;

волети више отаџбину и слободу него свој дом и свој живот.

Ово зато што Бог чини част човеку, а не обратно; што земља добија своју снагу од неба, а не обратно; што се само у слободној отаџбини може срећна породица устројити и човеков живот усавршити.

„Умримо да свагда живи будемо“, то је срж Косовског опредељења Кнеза Лазара и целог српског народа, јер само храбром и осмишљеном смрћу можемо искупити свој живот.

Лакше је мирити се са храбром погибијом него са кукавичјим животом.

Приволети се небеском царству значило је Божију истину ставити испред људске која је само привиђење, личним интересима претпоставити националне у којима се они могу најбоље изразити, духовне вредности и величине истаћи испред материјалних добара и моћника. То је, даље, значило живети на земљи, али определити се за небо, пропадљивим куповати непропадљиво, Божијим истискивати сатанско из људске природе. Једном речју припадати царству небеском значи узети крст и следовати свога Господа у свим животним ситуацијама на путу до Голготе (ср. Мар. 8, 34-35), како би се заслужила светлост васкрсења.

Косовски завет

Стога је Косовски завет који је Кнез Лазар, у име своје и у име целог српског народа, како ондашњег тако и оног потоњег, прошлог и будућег, дао пред лицем свога Створитеља и целе историје, дубоко хришћански и јеванђелски. То је, у ствари, трајно и непрекинуто определење свих Срба, у свима просторима и временима, да дају предност царству небеском у односу на царство земаљско, да се више покоравају Богу него земаљском цару, да више воде рачуна о својој отаџбини него о својој кући, ако желе да опстану на овој ветрометини живота, да преживе између Сциле и Харибде, између муслиманског Истока и римокатоличког Запада, да се одрже између источне и западне Европе.

У том смислу свети Кнез Лазар јесте наш српски патријарх Авраам.

И као што је некада Патријарх Авраам закључио савез између Јахвеа и Јевреја преко жртве свога сина Исаака, тако је Косовски Великомученик закључио Видовдански завет између Бога и Срба на жртвовању целог српског народа на Божијој страни. Истина, Авраам је хтео, само хтео, да жртвује свога сина у потврду закљученог завета, али не и себе и цео јеврејски род (мада, под чудесним околностима, ни Исаак није жртвован). Косовски Страдалник је, међутим, принео као жртву на олтар свога завета и себе и све своје, цео српски род, ондашњи и потоњи, прошли и будући. Није ли то највећа жртва икада принета Богу и свету правде, слободе и људског живљења? Није ли то најкрвавији данак који српски народ плаћа од Косова до данас своме постојању, својим Видовданима, своме опстанку на овој вододелници Истока и Запада? Нису ли нас секли и убијали, мучили и премлаћивали, исламили и римокатоличили, силовали и грчили, како они са Истока тако и они са Запада? И много је таквих Косова, много наших Видовдана, много Јадовна!

Упркос томе Косовски завет српског народа јесте стално следовање Небеског царства, стално исповедништво кроз мучеништво, стална борба против ропства и тираније за слободу и људско достојанство, борба против неправде и лажи, силовања и криминала.

То је борба за вишу, Божију правду, истину и добро ту, већу од ове која нам је позната у „овој долини плача.“

А да није било Косова не би било ни Срба, не би било ни Орашја и Такова, Сливнице и Брегалнице, Цера и Колубаре.

Да није било Косовског Мученика, не би било ни Црног Ђорђа из Тополе, ни лукавог Милоша из Добриње, ни храброг Гаврила Принципа из Сарајева, ни Војводе Степе на Церу, ни Војводе Мишића на Колубари, ни Престолонаследника Александра на Солуну.[2]

А без њих, сигуран сам, не би било ни Србије ни Срба, без Срба ни Југославије.

Свима њима, како онима на Косову 1389, тако и онима 1914. и онима 1941. године била је заједничка лозинка, коју кроз историју отац предаје сину, деда своме унуку:

„Боље је храбро умрети него срамно живети!”

„Бољи нам је подвиг смрти, него сраман живот!”

„Боље гроб него роб!”

Косово као српски бастион

Сада се поново чују прозукли гласови издајника, шићарџија и кукавица, као што је то често бивало у кризним временима, да Срби нису требали да ратују против Турака на Косову него да их пропусте и препусте Европи, да Срби не треба да славе свој пораз на Косову као да је победа, да су Срби изгубили Косово.

Треба истаћи да историја није изричито забележила српски пораз на Косову, али су косовски дух и народна поезија, уз гусле и предање, опевале чојство и јунаштво косовских витезова, слогу, слободумље, верољубље и родољубље српског народа и од овог проблематичног пораза створили моралну, духовну победу.

Косово није само оно поље где се одиграла Косовска битка, где је Милош распорио Мурата „од учкура до бијелог грла”, него је Србија Косово и Косово је свуда где има Срба.

Косово на коме се одиграла битка јесте српски Сион[3] и српски бастион. Оно је нешто више него пуки географски предео. Косово је душа српског народа, његова молитва и клетва, његови јауци и лелеци кроз историју, његова колевка и гробница. А да нам је Косово колевка, сведоче наше светиње на Косову, као непобитан историјски доказ, који тамо постоје осам стотина година. Да је Косово и наша гробница, сведочи најречитије Косовски бој 1389., који се још није окончао и чији крајњи исход, како оне прве тако и ове последње битке коју сада бијемо, није известан. Али је једно сигурно тачно да смо ми народ који се определио за једну вишу, Божију правду, народ који је још овде на земљи жртвован за Небеско царство. Храбро ћемо се борити, као што су то чинили и наши преци. Храбро ћемо мрети кад мрети морамо!

Боља је јуначка смрт него кукавичји живот!

Косово је најтужнија, најтрагичнија и најскупља српска реч, вековима плаћана крвљу најбољих српских синова и витезова, дакле крвљу целог српског народа.

Косово је шествековни сан који српски народ сања желећи миран и спокојан, човека достојан живот, али га никако, до данас, није у миру досањао. Косово је наше домаће огњиште и крваво ратно поприште од како знамо за себе.

Косово је наш непресушни духовни кладенац којим преци напајају потомке врлинама храбрости и поштења, којом свеци небеске Србије лече ране мученицима земаљске Србије.

Косово је наша тапија вечног живота којом постојимо и опстојимо и поред свих бура и пропадања.

Косово је будилник наше верске и националне свести, поноса и наде да смо имали рашта да се родимо.

Стога, ни за само један тренутак, не смемо одвојити нашу мисао од Косова, нити наше срце од косовске трагедије српског народа, нити нашу мишицу од вере „у крст часни и слободу златну.”

Косово – то смо ми – сви православни Срби, народ сложан у несрећи и несложан у слободи.

Не може бити Срба, а да не буде Косова. Нити може бити Косова, а да не буде на њему Срба. Срба ће дакле, бити док је Косова и Косова док је Срба.

Шта би Срби бранили, ако би Косово изгубили?

И шта би Срби имали да бране, ако Косово не би бранили?

Ако би толике светиње и толику просуту крв по Косову Срби могли олако да забораве, не би било разлога да им помен остане у историји.

Срби ће бранити Косово

Срби су управо на Косову положили завет свога небеског опредељења и припадништва и немају другог избора него да се боре за Косово до свог истребљења или одржања.

Није наше да знамо исход Косовске битке. Нису га знали ни они који су први пут на њега крочили и пролили крв, али су се за ту битку определили својим Косовским заветом. Наше је да се боримо за Косово, мудро и сталожено, одлучно и храбро, не питајући за исход битке, јер је боље храбро умрети него срамно живети.

Па ако Југославија неће или не жели да брани Косово (ми знамо да га она ни до сада није никада бранила), Косово ће бранити Срби и то до истребљења. Не треба оклевати и тражити милост од Југославије, јер Југославија није дала Косово Србији него је Србија, кроз муку и борбу, створила Југославију. Југославија калкулише са Косовом. Косовом намирује неке, прошле или будуће, рачуне на штету српског народа. То морамо знати и не губити време.

Срби не смеју дати Косово. Ни у ком случају не смеју га дати без борбе, јер исход ће бити исти, предали га ми без борбе, или га у борби изгубили. Морамо се борити до победе, верујући у њу и то политиком, законом, већим наталитетом Срба на Косову, враћањем протераних на Косово, а, али само у крајњем случају, и оружјем.

Косово је српско, па југословенско, југословенско преко Срба.

Данас се чују мукли гласови политичара сумњиве прошлости и садашњости, политиканата разних боја и народности, да што пре треба укинути ванредно стање на Косову и тако преостали део Срба препустити неконтролисаној мафији да га черечи и терорише.

Данас се чују прозукли гласови пророка, а сви су пророци после Христа лажни, да је Косово изгубљено за Србе.

Ми им у хору одговарамо: ми ћемо бранити Косово до последње капи крви.

Бранећи Косово ми ћемо бранити Србију и Југославију коју је, углавном, Србија створила, а тиме поново бранимо и Европу.

Не може бити Срба, а да не буде Косова. Нити може бити Косова, а да нема Срба.

Срби су на Косову положили завет свога небеског припадништва, исповедништва и мучеништва.

Делегација Европског парламента на Косову

Сви сте чули да је на Косову недавно боравила делегација Европског парламента и то, мимо звања и позива Србије, да испитује тобоже угрожена људска права Албанаца од стране Срба. Знамо, јер нас је Спаситељ учио: „Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник. А који улази наврата, пастир је овцама.“(Јов. 10,1-2). Уљудни људи никада неће ући у кућу без позива њиховог домаћина, а ако долазе и без позива, њихове намере нису чисте.

Ми се, у чуду и запрепашћењу, у вези са овим доласком. питамо:

Шта хоће више та Европа од православних Срба?

На Косову смо, иако голоруки и самонаоружани, својим телесима и главама бранили и част те фриволне Европе, не само своју, од окрутног и некултурног окупатора и од фанатизованог ислама, да би данас, та крштена Европа (ох, да ли је крштена?), потајно шуровала са исламом на штету православних Срба. Морамо знати да је шеф те Европске мисије био из ултракатоличке државе и из земље где је албанска мафија имала највеће упориште, из Шпаније, и где је наш амбасадор, иначе Албанац, био умешан у послове мафије.

Ми смо се на страни те дремљиве Европе борили у два светска рата, што није случај са Албанцима. Крварили смо за Европу и за себе саме, нестајали по бојиштима своје земље од аустријских ђулади и арбанашких кама, падали изнурени борбом, глађу и болешћу по гудурама Пишкопеје и на многим другим савезничким фронтовима, да би данас, та тобоже културна и просвећена Европа, замењивала жртву и злочинца, злочинца замењивала за жртву, жртву осуђивала за геноцид, а злочинцу и даље повлађивала у убијању и силовању.

Сви данас желе да намире своје рачуне на рачун српског народа. Сви оптужују Србе за оно за што треба да их хвале.

Срби су криви Турцима што нису могли даље на Север;

Срби су криви Аустријанцима што нису могли даље на Југ;

Срби су криви Немцима што нису могли дубље на Исток;

Срби су криви Ватикану што се не шири даље са мртве тачке на Север, Југ, Исток и Запад.

Срби су криви свима за све. И сви сада, пошто су зликовци Србе завадили, међусобно и интернационално, верски и национално, намирују своје рачуне из неке сумњиве прошлости и делатности.

Срби су криви свима за све, за сва зла у бившој и садашњој Југославији, криви што су живи, што их, и поред толико ломача и стратишта, Косова и Јадовна, Видовдана и Ивандана, има још у животу. Зато сви желе да намире своје рачуне. Зато се повезују усташе и балисти, јер их је, стари и нови Дуче, збратимио да преко Косова намире своје рачуне од Србије и Срба.

Косово је, већ, више пута у историји обесвећивано руком агарјанском, тирјанском и зулумћарском, па је то поновљено и недавним доласком Европских парламентараца.

Зар та дремљива Европа не зна и поред толиких својих дипломата у Југославији и толиких хиљада својих протува, да не употребим оштрију реч, који свако дневно крстаре уздуж и попреко целом Југославијом, па и Косовом, шта се дешава на Косову? Па зар она да зна када се ради у Београду, адаптира улица Кнеза Михајла, а да не може да зна и да дрема када је у питању Косово и шта се, заправо, на Косову догађа? Или она хоће поново, као у прошлом рату преко Хитлера и Мусолинија, да забије нож у леђа мученичком српском народу и своме дојучерашњем савезнику? И то у време док су ране Срба на Косову дубоке и страшне, тако да се јаук и лелек нашег народа поново до неба пролама.

Срби су жртве шире завере

Ми смо се, као народ, у огромном броју одрекли после рата својих историјских тековина: историје, културе, националности, ослободилачких ратова, одрекли се, у већини, веровања у вишу Божију правду када нас је подмукла људска неправда и завера склопила са свих страна, одрекли смо се веровања у моћ истине, доброте, слоге, те тако изневерили Косовски завет наших предака. Један наш политички моћник, као некаква белосветска протува, хвалио се у иностранству да је Србе удесио за двеста година.

Све оно што се са Србијом и Србима десило у току прошлог рата и после рата, плод је једне шире завере и антисрпске политике коју је водио врх Југославије.

Ми се и нисмо могли подићи после рата због страшног страдања од Немаца и Италијана, усташа и балиста, Бугара и Мађара у току рата, од огромног крвопролића у братоубилачком рату. Још све историјске чињенице нису угледале светлост дана. Још се Србима забрањује да преброје своје мртве и идентификују зликовце. Непримерено насиље, а моћници су заступали у име нове државе и класе, испољено нарочито безочно према српском народу и за време и после рата, затим послератне политичке чистке и смицалице, насиље у тзв. откупу и колективизацији, насиље у атеизацији (нарочито у Црној Гори), премештање индустрије из Србије у развијене републике, давање ратне одштете другима; а не Србији, десетковање нашег живља на Сремском фронту и Голом Отоку, плодови су анти-српске политике југословенског врха. Под изговором да се према Србима, нарочито на Косову, спроводи политика Коминтерне, која је оптерећивала Србе мазохизмом и осећањем кривице због тобожњих грехова српске буржоазије у бившој Југославији, грехова којих није било, политички врх наше земље је, истовремено, према Србима, спроводио и политику Ватикана, а касније и политику исламског фундаментализма. Да није било тако, онда би коминтерновска антисрпска политика у Југославији престала 1948. г. Но ми знамо да су главни ударци Србији и Србима задати баш после ове године.

Све је то рађено у зачараном кругу „посвећених“, иза јавне сцене, тако да су, уценама и положајима, нађене и српске „потурице“, нови издајници српског народа по пут Вука Бранковића, да спроводе политику Коминтерне, Ватикана и муслиманских фундаменталиста према Србији. Данас су се ти режисери политичке драме, ако не и трагедије српског народа повукли, без суда јавности, са јавне сцене у своје „јазбине“, користећи и даље велике привилегије или су отишли са овога света.

Познате су нам игре око Косова

Стога, нека је на знање целој Европи да смо ми свесни свега што се збива на Косову и око Косова. Данас смо свеснији тога него што смо јуче били, а сутра ћемо моћи слободно прозвати кривце за косовску ситуацију.

Народ добро зна, питајте га, ко је главни кривац за наше Косово ако, тобоже, Европа и не зна.

Народ зна ко је издао Кнеза Лазара на Косову, иако историја није забележила његово име.

Народ зна старог и новог Вука Бранковића и све Бранковиће који су, издајом и шићарђењем, покушали да се освете српском народу.

Знамо ми, врло добро, како су Арнаути као балисти, дакле сарадници фашиста Немаца и Италијана, убијали наше људе, силовали девојке, жене и децу, убијали стоку, палили куће, а да за то нису честито ни саслушавани. Све им је опроштено, као и усташама, од онога који није био Србин, кога није болела судбина српског народа, који је, по много чему, био србофоб. А злочин опроштен без кајања и испаштања увек се понавља.

Зато, ваљда, Европски парламентарци одају признање Албанској мафији овим непоштеним и закулисним работама.

Знамо ми да је кочоперни император, дуче, Мусолини 1943. довео из Албаније 60.000 Шиптара на Косово, како би се остварио сан о Великој Албанији, који сања не само Албанија него и Ватикан.

Знамо ми и за компромитујућу одлуку нове власти у Југославији из 1945. г., коју је потписао нико други него један обрађени распоп, о забрани стотинама хиљада Срба да се врате на своја вековна огњишта на Косову и Метохији и у Македонији. Не знамо да ли је за то крив само један човек кога неки зову Сатаном, односно поклоником Сатане, али знамо да он као свој животни амблем нема ни крст ни петокраку и да је, штавише, утицао и на поменутог распопа да са свог чела скине крст и стави петокраку (иако му је и круна добро стајала), па да, као нови Вук Бранковић и издајник свога народа и његовог косовског опредељења, потпише скандалозни декрет, ону срамну и у свету непознату забрану, да се у рату протерани не могу у миру вратити на своја прадедовска огњишта.

Знамо ми да се никако од 1945. г. до данас није заустављала река Албанаца који су, само под изговором емигрирања, прелазили, и то са стадима оваца и са својим сродницима, у свету сада најчуванију границу. Знамо да су ти исти албански емигранти добијали куће и окућнице протераних Срба као награду за пресељење на Косово и то од нове власти у Југославији. А за све то време Србија се гушила у финансијским невољама дајући харач Косову, помажући, материјално и морално, егзодус свога сопственог народа. Каква иронија!

Знамо ми, а и народ зна, ко је издајник на Косову, ко је, коме и када обећао Косово. И он ће ускоро бити прозван без обзира што окоштала бирократија, чувајући његова леђа, тиме, у ствари, сада чува и своје привилегије.

Нико није осао дужан историји. Ко би остао дужан историји, остао би тиме дужан Богу. А Богу нико не може остати дужан и Бог ником дужан не остаје.

Шта хоће Европа од нас?

Па шта више хоће та стара и оронула Европа од нас?

Српском народу нису више потребни тутори и заступници наименовани од непријатеља. Српски народ се добро окалио у невољи и патњи, па би поштено било да га Европа пусти да живи у миру и слози са другим народима, а не у сталном збегу и селишту.

Српски народ је кроз историју пружио довољно доказа о својој зрелости и хуманости, па му нису потребне лекције од пристрасних, можда и непријатељски расположених Парламентараца.

Док се деца Европе, у миру и благостању савремене цивилизације, играју сателитима и компјутерима, дотле српску децу на Косову милиција стражарно спроводи у школу да је мафија не премлати или не силује!

И док све жене Европе, са изузетком Албаније, уживају у свим добрима савремене цивилизације, дотле наше жене на Косову морају, у доба мира, да носе пушку о рамену и тако да чувају своју женску част и људско достојанство, и то, такорећи пред јавношћу ове дремљиве Европе. А она „не зна“ шта се на Косову дешава, „не зна“ да сепаратисти Албанци перфидно спроводе геноцид над српским народом, па је окренула главу од свог дојучерашњег савезника – поново мученичког српског народа.

И док сви западни народи уживају у плодовима мира и благостања за који су заслужни, првенствено, њихови народи, али, богами, и Срби, ове исте Србе је једнобојна и једнопартијска бирократија натерала да, по оној народној, пођу „трбухом за крухом“, остављајући своје њиве и фабрике малом броју радника и већем броју нерадника, углавном послушника мамутске бирократије која жели радничке девизе, али не и радничке дланове. За време благостања у западној Европи наше Србе са Косова присилно исељавају, премлаћују, убијају, пале им куће, силују децу, девојке и жене, обесвећују гробља, раскопавају чак и гробове мале деце, профанишу храмове што песник каже: „џамијају цркве“.

И све то и све тако непрекидно од 1941. г. до данас.

Па, опет, ниједанпут та, назови крштена, али за Србе поспана Европа, не направи ниједан миг, без обзира на иницијативе и предлоге који су дати, да завири на Косово и увери се у вешто спровођење геноцида, нечувеног и невиђеног у доба мира.

Но, „да се Власи не досете“, та Европа, која се хвали слободама и цивилизацијом, хуманим правима и достојанством, грубо крши све норме и законе у Баскији, Северној Ирској, на Сицилији и другде како би увела ред и мир у народ.

Та Европа се хвали демократијом и парламентаризмом а даје „и капом и шаком“, јавно и тајно, огромне суме новца на име ратне одштете и зајма нашој окошталој бирократији како би је, неком врстом финансијске трансфузије одржала у животу, да би што дуже живела и владала народом без парламентарне демократије. И све то Европа чини без знања и (парламентарног) одобрења нашег народа, иако зајмови и ратна одштета нису наменски коришћени. А сада, када та окоштала бирократија нестаје или лагано изумире, јадном нашем народу који „везује лику за опуту“ да би одржао биолошки живот, испоставља своје рачуне, тражи наплату зајмова и трошкова зајма, узимајући нам често и „црно испод ноката“. А дотле је наша окоштала бирократија њихов позајмљен новац потрошила на вођење белосветске политике и на разне проводе у којима наш народ, или, боље рећи, наши народи, нису учествовали нити су знали за све закулисне радње.

Где је онда била парламентарна Европа, па да давање зајмова и ратне репарације услови јавношћу и обавештавањем самог народа, ако већ нисмо могли о томе бити обавештени и консултовани парламентарним путем?

И зато, поново питам: Шта хоће више та Европа са нама Србима?

Ко то, сталним изазивањем српског народа, зулумом и обесправљивањем, збегом и прогоном, хоће поново да примора српски народ да се лати пушке и тако брани свој праг, своју част, свој живот од домаћих изрода и спољних непријатеља?

Наш народ има изреку: „Сачувај ме Боже од пријатеља, јер ћу се сам знати да чувам од непријатеља!“

Стога се усуђујемо да кажемо, крштеној или некрштеној Европи, свеједно ко где спада, да Срби припадају малом броју народа на свету који није никада вршио геноцид ни над једним народом у историји. Срби се нису светили својим душманима ни онда када су за то имали право, повод и моћ, те, ваљда, њихови непријатељи мисле да ће им, у недоглед, Бог и људи опраштати зла која им наносе.

Ми смо ратове ратовали, али нисмо ничију нејач тлачили.

Ми смо битке водили, али нисмо ничије богомоље рушили нити обесвећивали.

Наши преци су по више година били одвојени од својих кућа и супруга, али нису туђе жене, девојке или децу силовали.

Ми смо се увек кроз историју жилаво борили, но нисмо туђе куће палили, гробља преоравали, стоку премлаћивали.

И све је то део Косовског завета нашег народа, пошто је наш народ, из поколења у поколење, поучаван да је „боље изгубити главу него своју огрешити душу“ и да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и до века“.

Срби, дакле, нису народ који тлачи ма кога, поготову не Албанце са којима желе да живе у миру и слози и да тако изграђују срећнију будућност своје деце. Отуда, замена тезе или замена злочинца и жртве коју чини Парламентарна делегација Европе не иде на смиривање ситуације на Косову и на Балкану, а можда и шире, него на иритирање стања на Косову, а ко зна куда би се пламен пожара проширио и како би се смирио.

Срби су забринути због Косова

Мора се, једном и заувек. схватити да је Србин само онај кога брине и боли Косово као наша рана болна, непреболна. Србин је само онај који се бори за Косово, да се на њему успостави ред и мир, законитост и јавност рада.

Косово није стабло него корен српског бића. Оно није „наше горе лист“ него жила куцавица наше културе и цивилизације. Оно није изгубљено за нас, него смо ми били изгубљени, па нас оно тражи и жели да нађе, да нас пробуди из сна и наркозе у коју смо утонули после рата.

За свакога Србина грех је, лични и заједнички, верски и национални, остати жив, а изгубити Косово.

Не може бити Срба, а да не буде Косова. Нити може бити Косова, а да не буде Срба. Срби су на Косову положили завет своје небеске припадности, опредељености за Бога. Они су на Косову бранили Србију, затим и целу Европу. И данас Срби на Косову бране Србију, Југославију, усуђујем се да кажем и Европу, ма како Европа кокетирала са Албанцима, што јој нимало не служи на част.

Косово не сме и не може бити изгубљено за Србе, јер губитак Косова предуслов је пропасти Срба.

Сенке косовских светитеља и мученика проклеће семе наше ако напустимо Косово као што је некад, у песми, Кнез Лазар проклињао сваког Србина који не би дошао на Косовски бој.

А да се не оглушимо о Косовску трагедију нашег народа, да не заборавимо нове мученике и великомученике на Косову, да Косово не препустимо ма коме, ма када и ма по коју цену, чујмо још једном како страшно звучи Кнежева клетва:

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ниште не родило,
Рујно вино, и пшеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!“

(Мусић Стеван, ст. 21-28)

Злочин је, велики и неопростив, допустити силовање малолетне деце, девојака и жена на Косову и Метохији, под сулудим изговором да су наша деца и жене у Београду и на другим местима безбедна. Силовање само једног детета на Косову јесте и наше силовање. Битка за Косово води се на Косову, али и свуда где Срба има, јер је косовско страдање нашег народа само увертира у његово страдање у Србији. Косово је само предигра Мрачне игре паклених сила, спољних и унутрашњих, око Србије и Срба. Кад би жртве на Косову биле припадници било ког другог народа, таква би недела за нас била злочини и Срби би их осудили.

Криминал је, наш и туђи, допустити на Косову убијање људи и стоке, обесвећивање богомоља, преоравање гробаља и о томе ћутати под срамним и кукавним изговором да нам је потребан мир у кући. Мир нам је потребан, то је свима јасно, али не мир по сваку цену, поготову не по тако нечасну, нељудску и неморалну цену, какав нам завереници желе да наметну.

Закључак

Зар нисмо, следујући наше косовско опредељење и небеску припадност, баш на Косову казали 1389. г. „Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и сраман живот“?

Зар нисмо и 1914. г. поновили те речи: „Боље је храбро умрети, него срамно живети“?

Зар нисмо и 1941.г. смело скандирали: „Боље гроб него роб!“?

Зато и сада, у континуитету наше историје и косовског завета, поручујемо свима нашим непријатељима:

„Главу дамо, Косово не дамо!“

И ми смо семе и потомци косовских мученика. И нас до сржи душе боли страдање нашег народа на Косову, било да то јавно кажемо или да то ћутке подносимо.

Косово није изгубљено за нас већ смо ми били изгубљени за њега после рата и оно жели да нас нађе и да нас пробуди из духовног дремежа и моралног расула. Косово и трагедија Срба на њему буде Србе и сваког дана их све више и више освешћује.

Па, ако Југославија не жели да брани Косово, нека престане да прикрива стање на Косову и да помаже зликовцима на Косову, а као испомоћ да тражи „инспекцију“ европских Парламентараца. Нека они прво изваде брвно из свога ока, да би видели трн у нашем (ср.Мат. 7,4-5)! Нека Европа уреди стање у својој кући и реши питање људских права својих злочинаца које хвата, мучи и кажњава, да би онда и нама могла држати придике!

Ако Југославија неће да брани Косово, под изговором да је то српски проблем, нека престане да се меша на Косову, третирајући га као општејугословенски проблем, јер ће га Срби бранити и одбранити! Бранећи Косово Срби, опет, бране Србију и Југославију а, можда, и Европу.

Но, ми нећемо да палимо фитиљ поред бурета барута нити да доливамо уље на ватру наших међунационалних трвења и подозрења. Ми верујемо у наше млађе политичаре, посебно у садашње политичко руководство Србије, на чија је плећа пало велико бреме одговорности и страшних грешака бивше окоштале и бахате бирократије, да ће смоћи снаге да реше наше проблеме, да помогну Србима да стану на своје ноге, првенствено да онемогуће страдање Срба које је почело 1941. г. и које још увек није престало. Верујемо јер су и они васпитавани и расли под утицајем косовског завета нашег народа и моралних начела по којима је „боље изгубити главу него своју огрешити душу“, будући да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и до века.“

Не може бити Срба, а да не буде Косова. Нити може бити Косова, а да не буде Срба, јер је Косово Србија.

_______________________

[1] Објављено и у штампаној верзији 25. 6. 1989. године, издање аутора, рецензент др Војислав Коштуница. Исте године објављен је и репринт првог издања, као и друго допуњено издање. Треће измењено и допуњено издање изашло је о Васкрсу 2009. године. (Прим. прир.)

[2] Ср. Антоније Бурић, Шест стотина наших Видовдана, Српска борба год. ХLIV, Бр. 1463. Чикаго, јун 1989. стр. 8.

[3] Највише узвишење у граду Јерусалиму.

facebookreporter.org/2017/01/02/protojerej-zarko-gavrilovic-kosovski-zavet-srpskog-naroda/

0 гласовa