Лажна гробница Рудница. Место са непостојећим остацима жртава визуелни носилац приче

Прошло је неколико дана од објаве „е-новина“ којој се сви епитети аморалности и подмуклости могу придодати и то без претеривања

Пише: Иван Максимовић

Размишљао сам да ли да то поменем или не. Не што хоћу већ што треба показати прстом на оне који и данас живе од крви српских мученика, злурадо се надајући да ће је бити још проливено како им не би пресахли извори зараде и егзистенције.

Попут других ружних речи одбијам да поменем и ову, али је то овај пут заиста неопходно. Унапред се извињавамо читаоцима што ћу морати да именујем сајт: „е-новине“, у даљем тексту „они“.

Многи у Србији већ знају ко су „они“ али је много више оних који то не знају. Од тих који који знају највећи број би желео да никада није сазнао да постоје баш као што после неког хорор филма видите да је најјачи достигнути утисак смрад и гадост који терају на повраћање, него очекивани осећај страве и ужаса који се „заводнички“ увлаче под кожу мајсторијом сценаристе и редитеља који умеју да унесу и димензију живог, реалног у уметнички упаковану драму, попут Хичкокових. Овде се више ради о „подметачини“ где је у кеси уместо хот дог тек комад фекалије.

Петар Луковић прима награду / Фото: Аваз

Кукавни „уредник“ овог сајта, коме је један од „најсветлијих“ тренутака у каријери уређивање првог скверног (порно) часописа у Србији а данас, када је постао инструмент за пружање услуга америчким спонзорима, Петар Луковић, углавном и зарађује „продајући“ мртве током „бављења“ новинарством. Исто тако, разуме се, и „аутор“ овог текста, награђивани „новинар“ Бојан Тончић који је сво своје умеће употребио да копира текст са интернет стране и подели га на делове и објави. (Награде се дају за избор тема, упорно пласирање неистине, неосноване нападе… не за вредности које новинарство тражи).

Но, није ми све то сметало до сада, а јесте ми се гадило. Заједљивост, аморалност, лажљиви и самохвалисави језик, својствени људима којима „залази сунце живота“ своје славе, изазивао је до сада сажаљење, и поред свих огавних ствари којима се јавно бавио. Понекад би се и нашег сајта дотакли али то је било разумљиво. У Србији је тако мало искрених родољуба и оних који не одступају од праведног пута својих поносних предака, да он и нема коме више да „сиса крв“. Издала је влада, издала полиција, војска, Судови, интелигенција… А човек би да од свог рада да живи а једино што зна је да растаче српско и продаје америчким. Приморан је да се качи и за оне мале и небитне попут нас. Но, као хришћанима који се труде да буду и остану ревносни у својој вери, истовремено то ми је причињавало и одређено задовољство. Хранити ближње то је дужност свакога од нас али помагати ономе који те мрзи и отворени ти је непријатељ да на теби заради свој хлеб, то је већ испуњење истинских вредности православне вере. И искрено му хвала му на сваком нападу и ружној речи до сада па и од сада! Опраштам му их све.

Међутим, неправду и лажи против српских мученика и страдалника, против српске земље коју кидају и сатиру шиптарски доказани зликовци и терористи, то не могу да прећутим. Те зато и реагујем.

Објавили су „они“ недавно „текст“ о масовним гробницама са албанским жртвама убијеним од стране Срба.

Ослањајући се на изворе НАТО пакта, то јест њиховог одељења које је задужено за маскараду „међународне правде и суда“ износе се злобне, недоказане и неодрживе трвдње произведене од оних који су лично убијали широм Србије и убијају од првог дана бомбардовања – до данас.

Преувеличан број шиптарских делом избеглица, делом уплашених терориста који су против воље својих породица одвлачили све у збегове како би се посакривали пред српским органима правде или једноставно позирали за западне медије ради оправдања свеукупног злочиначког подухвата и агресије, служи за повећање драме и што јачег набоја чисте, огољене мржње.

Биваковање шиптарских терориста, за неке ето – цивилних жртава.

Хрватским дијалектом и усташким стилом препевава се мит и епопеја о шиптарским жртвама без да се истина уопште жели наћи. Јер као што ђаво о грешнику наводи само његов грех да би га што више оцрнио, а узроке и околности скрива јер зна да би га оправдале, тако и „они“ скривају истину о мртвим Шиптарима али и Србима. Тиме свесно појачавају мржњу на обе стране још увек зараћених народа а добро чине само онима који то и желе, њиховим спонзорима, и себи јер се сув хлеб тешко гута, иако су они навикли баш свашта да гутају. Непосредно и директно изазивају нове шиптарске злочине из „освете“ због измишљених жртава и мотивишу даље насиље, убијање и прогон. Ни за шта од овога ни власт, ни (квази)новинарска удружења, нити ресори и појединци ни сада ни раније нису реаговали. Никада! Не може се сумњати након тога у пристанак и одобравање таквих намера и од стране режима у Србији, и овог и свих других од наступања владавине америчке администрације у Србији октобра 2000. године.

Као доказе, и то „непобитне“ наводе извештаје Фонда за хуманитарно право, Наташе Кандић (Ха ха ха!).

Тај Фонд, који званично оправдава злочине над Србима док свако убијено куче из редова других народа наводе именом и бојом, детаљно описује „гробнице“ шиптарских жртава на местима на којима се зна да је много више побијених и закопаних Срба! На више места у реону Метохије, посебно. Фантазмагоричним описима (илузијама, вешто склопљеним варљивим сликама) описују „сведоци“ своја виђења где су детаљно видели националност и број жртава у колони камиона и то све у тренутку „када је ветар подигао цираду“ на једном од камиона у покрету! Још доказа пружају и „каснији разговори са једним од“ људи који су тобож виђени на неком месту да скупљају лешеве и бројка се попела на – ма, кажи колико ти треба, све је ионако за џ!

Луковић на паради срама.

Тела жртава, је ископало „приватно лице“, багериста, коме су на пуш-паузи припадници МУП-а рекли да је лешева око стотинак комада, брат – брату! Наког двадесетак дана, кад су сазрели „нови плодови“, овај исти „сведок – приповедач“ ископао је још толико тела током наредне мобе.

Веродостојност се не доводи у питање, Сорош плаћа за целу кафану шта год ко пије! Тура се не одбија јер ‘леб је ‘леб а и фантазмогорија уме да приушти моћно психичко стање највише налик осећају који изазивају опијати а не оставља последице по физичко здравље (осим благе језе од усхићења услед сагледавања добијених резултата током стања транса и одсуства разума). Посебно обузети овим стањем биле су усташе логора Јасеновац који су клали на хиљаде Срба дневно такмичећи се, не штедећи ни децу, напротив – посебно уживајући у тим убиствима и масакрима. А крв је крв па ни „они“ нису нађени у купусу већ рођени на „хрватском дијалекту“.

Како би се скренула пажња са крвавих руку финансијера, да не задрхте док броје новац који клизи испод, од крви масних прстију, „они“ и они други (Фонд за хуманитарно право) „неутврђено када“ тврде да је Милошевић баш марта 1999. наредио уклањање трагова српских злочина. Да, баш у тренутку када је почела агресија злочиначког НАТО пакта дешава се да Срби уклањају „трагове својих злочина“ и то камионима. Треба ли нам неки подсетник да би видели колико је НАТО гађао и са каквом прецизношћу српске мостове, возове, аутобусе и сличне мање циљеве. И тврде да су тада колоне војних возила, па чак и усамљени камиони, без проблема могли да преваљују више стотина километара током напада који су били усмерени, наводно, искључиво против војних циљева?

А невине жртве су шиптарски терористи са којима се коначно почела обрачунавати српска војска и полиција тек по почетку НАТО агресије, периода који сви оцењују као индикатор повећаног броја смртности терориста. Да је тако потврђују просте бројке. То је број, за који су сами Шиптари тврдили да их толико и толико има на КиМ током деведесетих, и број после 1999. када их има чак пола милиона више! Ала смо их поубијали, ух! Вода ми иде на уста! А Срба има мање за преко 90% од тада. Сасвим је јасно ко је ту вршио масовне прогоне, убиства и злочине – Срби над собом… Па и другима, што да не. То све одокативно. Али, „они“ и „они“ други имају за то чак и фотографске доказе! Е, ту је она кап која је прелила чашу жучи и излила се као мелем истине на овој страни.

Дивљање и рушење српских кућа и црквених објеката у Ђаковици, које су шиптарски екстремисти организовано вршили марта 2004. године, приказано је као „место злочина“ али – над Албанцима! Још један у низу доказа да „сведочанства“ о злочинима над Шиптарима „има“ само Фонд за хуманитарно право и то само зато јер их је сам и измислио.

Илустрација „места злочина“ јесте баш фотографија снимљена из ваздуха током дивљања шиптарских екстремиста у Погрому марта 2004. године. Тиме „они“ верно илуструју српска злодела! Мени баш није јасно шта је ту српски злочин, да ли то што није убијено довољно Срба? А колико је то довољно по њиховим мерилима ако им и надређени на локалном нивоу – у Србији, Александар Вучић, чак и онда у Јасеновцу усташама рече „слаб вам је посао“!

Или је злочин Срба што нису имали и изградили више, па бар кад су побегли да се има шта палити неколико дана током „продуженог распуста“ шиптарске нације у данима мартовског дивљања? Ја не знам и искрено, не желим да знам. И ова намонтирана прича ми је исувише ужасна. Толико да не могу да се љутим што „они“ то раде јер себи највеће зло наносе. Замислите пакао који су лажима створили у себи? Замислите мржњу коју носе и трују друге њоме? Замислите њихову вечност када пред тим оду Богу на истину? Шта они а шта ја могу да имам љутећи се на те јаднике?

После овога, чини ми се да је јасно да нема много потребе разграђивати остале лажи а оне су сакупљене у делимичном препричавању догађаја са хладњачом у којој су били пронађени и лешеви. Нико више не жели да говори о томе да је на том месту пронађено много личних докумената са српким именима! Нису ту били само Шиптари, у тој хладњачи.

Такође се тврди да је у Рудници ископано „више тела убијених Албанаца“. Од тих „више“ треба рећи да су уз све напоре да ово место, крај саме магистрале, означе као масовну гробницу – на крају сами излицитирали бројку од 28 „тела“! А говорило се да је ту сахрањено између 200 и 250 лешева које је „хеликоптер УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а успео из ваздуха да сними специјалном опремом“. Та специјална опрема је изгледа заиста специјална јер уме да снима и оно чега нема. Граница између реалности и филма више не постоји, разлика је само у томе што је живот нешто сиромашнији маштом од оног „живота“ сниманог специјалном опремом.

Та опрема је изгледа специјална и по томе што не прави „дискриминацију“ између људи и животиња јер су сви остаци ископани на месту за одлагање мрцина, угинуле стоке сељана из околине.

Замислите могућност да је нека ојађена шиптарска породица, зарад медијске слике изманипулисана и уместо својих чланова сахранила остатке неке угинуле свиње? Е то је љубав и заштита коју ови плаћеници пружају Шиптарима. Али и не чуди, они од љубави и не живе, а заштита им није јача страна. Срећом па живе у Србији, где се такви толеришу као што се са сажаљењем гледа и на сваку другу болест, а не некој Западној демократској земљи где би живели о државном хлебу али у неком од затвора или санаторијума.

Све ове приче прати још једна „прецизност“. Број закопаних жртава које су увек 100% „албанске“ а онда се сви шаљу на ДНК анализу где се не може утврдити ни да ли је леш стар 10 или 100 година па се тек онда „види о коме се ради“. Али жртве увек имају заједничко име за запослене при Сорошевој радњи – албанци, а егзекутори – Срби. Математика, логика, очигледно стање, докази, ништа од тога није тако убедљиво као кад легне кинта за пљуважу.

Један од најтежих шиптарских злочина над Србима извршен је у Старом Грацку, на централном Косову. Жетеоци, њих 14-торо, измасакрирани су док су  на својим њивама вршили жито како би обезбедили хлеб за своје породице. Један од убица приведен је а онда „у недостатку доказа“ пуштен из притвора после два месеца и све се на томе завршило. Нема ни процеса ни потерница, и тако у свим другим случајевима убиства Срба на КиМ.

А како српска власт реагује? Похапси оне којима вређања и понижења преседну и оптужи их да су починили оно што сами чине док ови заправо бране и закон, и Устав и државно уређење. Али – плата се, рекох, добија за друге ствари овде на земљи а за част, истину и истрајност тамо, на небу. Онда када и једни и други будемо стали пред Судију и жртве и погледали их у очи и срели се са Истином коју смо мрзели или љубили и то ће бити оно по чему ћемо бити „исплаћени“ или не.

Док сам ја коначно сео да ово напишем, „они“ су стигли да се још два пута осврну на КиМ. Још једним делом ове лажи-епопеје, а други пут ударајући у српску децу са Косова и Метохије, „Косовске божуре“, која у последњих петнаест година без прекида једино – певају! Ето, и то им смета.

Зато, у овом тексту видим могућност за све нас. „Они“ да се покају (Богу је све могуће) а ја да примирим своју савест скромно, колико могу, одбијајући да лаж и кроз мене влада.Ово ће можда бити прилика да ме „они“ нападну али нека, боље је да хлеб једу глођајући мене живог, него лижући кости српских страдалника као до сада. Мене још увек има довољно, бар се надам, јер не знам и не могу да измерим дубину њихових апетита.

4 гласa