ЈАЊА ГАЋЕША

Прода ли се ски центар, само је питање времена када ће свако од нас продати имовину и отићи одавде

Штрпце, или Сиринићка жупа, општина је на крајњем југу Косова и Метохије. Срби из осталих крајева Космета често се питају одакле снаге и храбрости житељима Сиринићке жупе да одоле свим искушењима и да тамо још увек живе? Са једне стране им је Шар планина а са друге Албанци, са којима су имали и још увек имају проблеме.

„Оче Партеније, вртимо се у ових неколико километара, сваки дан све једно те исто. Зато вам лепо кажемо да ви нас 10 хиљада Срба из општине Штрпце поведете са собом у Солун. Видите како је овде тешко, угуши нас овај мали простор у који су нас затворили. Полудећемо у овом затвору, треба нам слобода.”

„Ви опет, Тесалоники, Тесалоники. Нема, мора овде да издржите, да молите Бога, он помогне”, одговара повишеним тоном отац Партеније.

Стојим са пријатељима недалеко од групе Штрпчана и слушам како убеђују оца Партенија. Све личи на шалу, а један од њих нам укратко објасни да они већ годинама оцу Партенију понављају исту причу о колективном одласку у Грчку.

Отац Партеније Махериотис је из Солуна, свештеник цркве Свети цар Константин и царица Јелена и више од 20 година помаже Србима. Прикупљену помоћ у храни, одећи, обући, медицинском и школском материјалу допреми до Косова и Метохије и подели онима којима је најпотребнија. Имала сам ту срећу да га те вечери упознам у Штрпцу.

„Нема место у Тесалоники, гузва. За 20 дана, за Нову годину, дође 500 хиљада гости, све пуно. Грчка има криза, нема пос’о”, наставља отац Партеније своју причу и убеђивање да на Косову и Метохији Срби морају да остану да живе.

„Па где је ће да стане тих 500 хиљада, оче Партеније, стаће и нас десет хиљада из Штрпца“, рече неко из гужве, а отац Партеније одмахну руком у знак да одустаје и понуди вино које је донео из Грчке.

ШТРПЧАНИ РАЗМИШЉАЈУ ДА КОЛЕКТИВНО ОДУ
Можда ова прича нема смисла за неког ко добро не познаје како Срби на Косову и Метохији живе, посебно последњих 16 година. Оно што сам чула те вечери у Штрпцу и самој ми је толико пута пало на памет – отићи одавде, али не у централну Србију, већ много много даље. Пред свештеником из Грчке Срби из Штрпца нису те вечери ништа крили, говорили су оно што заиста осећају.

Недавно сам била у Штрпцу и видела људе који су са оцем Партенијем пре непуне две године причали о одласку у Солун.

brezovica01„Отац Партеније боље зна како је нама овде од свих политичара из Београда, и ових садашњих и оних бивших. Он види оно што они не виде, или се праве да не виде – нашу патњу. Он је наш пријатељ, диван човек, и зато пред њим отварамо душу. Наравно да се шалимо са одласком у Солун, али се не шалимо са жељом да колективно негде одемо и почнемо испочетка. Помињемо ми то и другима, јер није добро. Није добра политика која се води.”

„Зашто?”

„Како зашто? Не прави се луда, као да је теби у централном делу Косова боље?”

„Не, није ми боље, али ја питам вас? Чујем на телевизији да сте најуспешнија општина са српском већином на Косову и Метохији, још мало па чудо”.

„Тек ће чудо да буде, пази шта ти кажемо. Само нека продају Ски центар Брезовицу, чудо има да буде којом брзином ће Албанци да купе сву нашу имовину. Ово је рудник злата, и знају то они што га купују.”

Атмосфера је мало непријатна јер се на лицима тих људи види бес, али настављамо разговор.

Кажем им: „Можда ћете тако лакше опстати у Штрпцу. Можда ће људи имати посао, можда ћете лакше живети у овом окружењу? Не мора да значи да ће се све распасти.“

„Можда, можда, ти опет као да си са Марса пала. Шта ћемо да радимо? Да садимо малине? Једни да саде, а други да беру у надницу, и тако до краја живота. Чули смо и ми да су нас прозвали косметско Ариље. У Штрпцу једва 50 хектара под малином а у Ариљу две хиљаде хектара – стварно можемо да се упоређујемо”.

„Шта фали малини?”

„Ништа јој не фали, али нећу да је садим зато што ми то неко намеће. Хоћу да имам право избора, а не да дође неко из Београда, Приштине, Брисела или одакле већ, и каже да је за моје добро да гајим малину. Е нећу! Могућност избора чини човека слободним. Чули смо ми за малину, купину, јагоду и боровницу много пре него што су се они сетили да нам то понуде као сламку спаса. Боровнице беремо откад знамо за себе. Сад су они открили топлу воду”, причају изнервирани Штрпчани.

КОРНИШОНИ МОГУ, БРЕЗОВИЦА НЕ!
Последњих година један број људи у Штрпцу и околним селима гаји малину. Природни услови за гајење овог воћа су идеални и приноси су добри. Све су то биле донације за покретање породичног посла. У Штрпцу ћете чути различите приче ко је и како добијао донације. Углавном ће рећи да је главни услов био учлањење у ову или ону партију. Са друге стране, већи број људи тешко прихвата реалност која му се на силу намеће и отуда бес.

Непуна два километара од Штрпца је насеље Брезовица и у њему хотел Нарцис. Ту су и хотели Јуниор и Лахор. На 1.750 метара надморске висине налази се хотел Молика. Скијашки центар који Брезовица има један је од најбољих у Европи, а може раме уз раме да се носи са многим светским центрима. У Сиринићкој жупи ће вам сви испричати причу како је замало Брезовица испала из трке за организацију зимских Олимпијских игара и тврде да је из политичких разлога кандидатура припала Сарајеву. Да су ски стазе на Брезовици једне од најбољих у Европи, потврдио је прошле зиме и Бојан Крижај – чувени југословенски репрезентативац у скијању – рекавши још да је то једина права планина у Србији, и да је, по стазама и капацитетима које има, једино могла у великој Југославији да јој парира Крањска Гора.

brezovica02„Инекс ски центар Брезовица је сто одсто у српском власништву, али га власт у Приштини продаје француском конзорцијуму. У живот можемо да се кладимо да из њих стоји албански капитал. Живели смо од туризма, много нас је радило у хотелима, скоро свака кућа је издавала собе туристима. Све је то давна прошлост. Уместо да држава Србија – ако је ово српска општина, као што тврде, коју могу финансијски да помажу – уложи паре у обнову хотела како би почели да радимо оно што најбоље знамо, ми треба да садимо малине. Је л’ то нека казна за нас Србе? Као на челу да нам пише да ми искључиво хоћемо да се бавимо пољопривредом, па нам само такве пројекте нуде. То је прешло сваку границу. Са оваквом политиком Срби у Сиринићкој жупи немају никакву будућност.”

Питам их: „Мислите ли да у условима какви јесу држава Србија себе сматра власником не само ски центра него и многе друге имовине широм Косова и Метохије”?

„Борба за ски центар јој је најбоља прилика да докаже да је и даље присутна на Косову и Метохији. Пароле које изговарају одавно за нас немају никакву тежину, све је то илузија. Шта Србија вредније има, када је туризам у питању, на Косову и Метохији од овога? Који је већи и вреднији туристички центар у Србији од Брезовице? Прода ли се ски центар, само је питање времена када ће свако од нас продати имовину и отићи одавде. Знају Албанци да је то главна карика коју треба покидати, и све је остало препуштено времену. Викенд насеље које се налази на путу ка стазама је већ у њиховом власништву. Све и да ми старији трпимо, наша деца неће. Ми живимо за то да овај крај буде што је некада био. Да зимски туризам поново оживи, да радимо оно што најбоље знамо, али свесни смо да то неко не жели. И то Србима треба отети”.

Прича житеља Сириничке жупе могла би да се пренесе и на остале делове Косова и Метохије. Политика је таква да, где год су Срби, треба направити мултиетничке средине, где год су Албанци, Србима не треба дати ни да привире. Све што је вредно мора да припадне Албанцима.

Већ 16 година живимо затворени у гета. Ми смо слободни само у тих неколико километара, мада смо и ту на опрезу јер нема дана да се не деси нека непријатност. Ван тих наших места –страх је наш верни друг. Политика власти у Београду и Приштини, као и међународне заједнице, јесте да нам се помогне да животаримо у тих неколико километара. Ту ми треба да садимо малине, у случају централног Косова било је приче о чери парадајзу и корнишонима, у призренском крају – у оном виногорју – су већ садили шафран, као да за боље не знамо.

Свих ових година трпимо и чекамо да се нешто промени потпуно свесни да смо део неког накарадног светског плана и да су малина, чери парадајз и корнишони максимум који Срби тренутно на Косову и Метохији могу да добију, али имамо право да кажемо да се не слажемо, да хоћемо више, да знамо за боље. Поновићу по ко зна који пут да би трпели све ово само да се власт у Београду држи по страни, јер би имали неку наду да ће се једном све окренути. Откад званични Београд све ово аминује, ми смо изгубљени. Зато за све нас на Косову и Метохији прича о оцу Партенију и колективном одласку и те како има смисла.

www.standard.rs/politika/32790-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE-%D0%BE%D1%86%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D1%83

Прочитај без интернета:
1 глас