Косовска полиција ми је запленила ауто, доживео сам непријатности, а имао сам уредну документацију; косовски Албанци су преварени споразумом о слободи кретања јер они ће ући у Србију да троше новац и на крају ће опет да се врате у Србију; воз је укинут на линији Митровица – Косово поље и грађани српске националности се крећу својим возилима, на своју одговорност и увек уз неку дозу ризика и среће. Срби данас још увек не користе аутобус, нити воз, нити се они крећу широм Косова јавним градским превозом, јер постоји страх. И то исто показује стање страха у коме се налазе. Срби користе један паралелан систем транспорта унутар Косова; оно што ми недостаје свих ових 15 година од албанске инелектуалне елите јесте да каже – шта радиш то будало. Ја никада нисам чуо вашу интелектуалну елиту, ниједну вашу партију, ниједну вашу невладину организацију, ниједан ваш мејн стрим да каже – шта радиш то будало.

Прошле недеље је у Северној Митровици одржан округли сто на тему „Безбедост и слобода кретања“, у организацији невладине организације „Центар за развој заједница“. Предавач Неџмедин Спахију говорио је о одредницама ових споразума, њиховим предностима, уз примере из свакодневног живота о томе шта ови споразуми значе за грађане са Косова и Метохије. А како је предавач инсистирао на активној расправи, учесници су заједно са предавачем водили живу дискусију. Учесници округлог стола су, међутим, били пре свега заинтересовани да са гостом са југа дискутују о постојећим српско-албанским односима, истовремено коментаришући и тренутно стање српског народа на Косову и Метохији у контексту безбедности и споразума о слободи кретања, те и то шта споразум о слободи кретања значи за Србе, а шта за Албанце. Округли сто је део активности пројекта „Север за транспарентнији Бриселски споразум“, који финансијски подржава Косовска фондација за отворено друштво.

Спахију је на почетку свог излагања објаснио да се сваким споразумом „иде напред ка другим политичким потезима који су важни за целокупан ток и развој на Балкану, а првенствено овде код нас на Косову,“ наглашавајући да су се разговорима у Бриселу између Београда и Приштине противили тадашња целокупна косовска опозиција, цивилан сектор, као и косовски интелектуалци.

„Када су почели разговори у Бриселу, опозиција је била против тога и цивилни сектор и интелектуалци, али се све променило када су споразуми почели да се примењују,“ рекао је Спахију и додао:

„То се све променило када су почели да се примењују споразуми у неким конкретним стварима, као што је слобода кретања и када су људи почели да осећају и да виде конкретне бенефите од тог споразума, то јест, могућност да са косовским документима, односно неким посредним путем, уђу у Србију. Кажем посредно, јер се не може са косовским документом ући у Србију, већ уз папир који се добија на основу косовског документа, што је опет непосредно прихватање косовских докумената.“

Он је истакао да је Споразумом о слободи кретања многима који путују у земље чланице Европске уније скраћен пут, али и онима који долазе из европских земаља, наводећи и у чему се огледа конкретна корист за Београд и Приштину.

„Тиме је скраћен пут за многе који путују за Европу, односно који долазе из европских земаља. А шта је то што је олакшало грађанима Косова? То што су олакшали себи пут и учинили га јефтинијим,“ рекао је он и додао:

„Шта је Србија добила тиме као држава? Добила је то што сви људи који путују кроз Србију, морају и да троше. Друга ствар је то што је Влада у Београду показала пред Европском заједницом и другим међународноим факторима да је ипак склона томе да сарађује, да разумно поступа.“

Спахију је истакао и да је један од бенефита споразума то што након сваког споразума српска заједница на КиМ-у, како каже, „бива у бољој позицији“ услед побољшања односа између Београда и Приштине.
„Трећа ствар која је исто тако јако битна, нарочито за српску заједницу на Косову. јесте то што су односи бољи између Приштине и Београда, чиме српска заједница на Косову бива у бољој позицији. Општа атмосфера релаксиранијих односа омогућује бољи и прикладнији и политички и економски живот на Косову,“ рекао је он.

Спахију је истакао и да је омогућавањем путовања косовским Албанцима кроз Србију разбијен анимозитет Албанаца према Београду, те и да је суштина овог споразума у томе што се њиме унапређујуукупни српско-албански односи.

Учесници са Севера у дискусији имали су, међутим, конкретна питања и коментаре у којима су истицали подређен и неравноправан положај српског народа на Косову и Метохији, те примере етничке мржње и дискриминације према косовскометохијским Србима, као и игнорисање воље Срба са Севера у процесу тзв. нормализације односа између Београда и Приштине и самог доношења Бриселског споразума.

У наставку прочитајте делове излагања неких од учесника расправе и најинтересатније делове дискусије овог округлог стола.

Лазар Милић: Косовска полиција ми је запленила ауто, доживео сам непријатности, а имао сам уредну документацију

„Када већ говоримо о слободи кретања, ја бих желео да вас упознам са неколико ситуација које су се мени догодиле у протеклом периоду и замолио бих вас за коментар.

Пар месеци пре потписивања бриселског споразума, стицајем околности сам био у Приштини, у немачкој амбасади. Када сам се враћао, саобраћајна патрола Косовске полиције нас је зауставила на излазу из Приштине, легитимисала и после тога смо наставили пут. На увид сам им дао документ који се води на Косовску Митровицу.

Друга ситуација која је била много непријатнија од прве, догодила ми се на Божић пре две године – после потписивања бриселског споразума који би требало да гарантује безбедност кретања српским држављанима на целој територији Косова и Метохије.

Са својим пријатељем сам се око два сата ујутру упутио ка Бошњачкој махали да купимо храну, после тога смо желели да одемо у Звечан преко јужног дела Косовске Митровице.

Међутим, када смо прешли мост и дошли до прве раскрснице, зауставило нас је возило КПС-а. Када сам полицајцу дао документа која су гласила на Републику Србију, одмах је позвао још два возила КПС-а као појачање. После разних непријатности, као и претреса и нас и возила, одведени смо до царине, иако сам имао новосадске регистарске таблице у возилу. Пошто царина није радила, приведени смо у станицу у јужном делу града, у близини моста, како би дали изјаве, где смо били задржани до око 5.30 ујутру.

Заплењена су ми српска документа уз образложење да су то документа паралелних институција, као и да је једини начин да своју невиност докажем на суду, уз плаћане неколико казни које ће ми судија изрећи.

О аутомобилу није нико ништа говорио, већ су ми рекли да дођем у понедељак, јер је тада био петак па ћемо тада да видимо шта и како.

У понедељак, када сам дошао, нудили су ми документ на албанском који сам одбио да потпишем, следећа сцена је била како паук долази и диже ми ауто који је тада транспортован до царине и рекли су ми да је ауто конфискован, а једна од службеница КПС-а је прокоментарисала да ми се ништа од овога не би десило да сам имао косовску личну карту.

На остала моја питања и нејасноће које сам имао, у полицијској станици ми нису дали никакав одговор, већ су ми рекли да је то сада посао царине и да се обратим њима.

После пар дана одлажења на царину у јужном делу Митровице, речено ми је да не могу платити никакву казну, већ да је возило трајно конфисковано због немогућности царињења (због годишта), иако сам им донео купопродајни уговор, као и документа из СУП-а из Сремских Карловаца где сам купио ауто.
На моје инсистирање да видим надређеног цариника, успео сам да дођем до њега, а он ми је у ходнику само рекао да нема шансе да повратим ауто и ако имам било какву молбу, или нешто слично, треба да се обратим главном одсеку за царину у Приштини мејлом. Још ми је рекао да дођем у следећих неколико дана и измирим казне које су износиле око 360 евра.“

Љубиша Зубац – Албанци су преварени

Љубиша Зубац: „Да ли причамо о транзиту кроз Србију, када добију папир на граници, или причамо о могућем боравку?“

Неџмедин Спахију: „Ради се транзитном папиру који важи 15 дана.“

Зубац: „То значи да ако неко хоће, он може да узме тај папир и да оде на Егзит, лепо се проведе. Ради се о томе да, ако је Србија транзитна земља, а јесте, проблем је тај што нико није рекао Албанцима да треба да изваде визе. То значи да уколико имају косовска документа, они морају да имају и визе издате у Приштини, или Скопљу, да би могли да путују кроз транзит, кроз Србију. И шта се догађа? Ја сам, рецимо, ушао у два аутобуса који су превозили Албанце. Ушао сам само да видим о чему се ради. Шта се десило? Албанци нису могли да изађу са Косова. Њима су узета документа, косовски полицајац је узео сва документа, погледао их и рекао, ‘хајде сад’ они којима сам узео документа, изађите из аутобуса’.

Шта се десило? Само нас четворо је остало у аутобусу. Хоћу да кажем да су Албанци преварени. Из ког разлога? Нису имали своја документа, а они који су имали пасош, нису имали визу за трећу земљу и требало је да добију папир да уђу у Србију. Значи, они ће ући у Србију да троше новац и на крају ће да се врате у Србију. Ја не видим шта је постигнуто тим споразумом. Апсолутно ништа. Са друге стране, онај ко буде полетео са аеродрома Никола Тесла, доћи ће најмање три министра и премијер Владе

Републике Србије да се сликају. То је чињеница. Оног тренутка кад’ неки Албанац са Косова, обичан грађанин, не причам о спортистима, дипломатама, књижевницима, уметницима који могу да путују нормално, обичан грађанин…доћи ће сигурно неко из Београда да се слика и рећи ће, ‘ево, то је тај споразум’. То не постоји. Како објашњавате да је постигнуто нешто, за Албанце и за све грађане са косовским документима тиме што ће добити папир на граници да могу да пређу. Доћи ће на Хоргош, доћи ће на Батровце, вратиће их.“

Александар Стојановић: Слобода кретања – Срби не користе јавни превоз на КиМ

Садржај на ТВ Митровица у Јужној Митровици којим се подгрева етничка мржња према Србима
„Кабловски ситем ТВ ЛИНК има и вашу телевизију (ТВ Митровица, са југа, прим.ред.), тако да ја повремено гледам вашу ТВ и емисије које се на њој дају. И шта сам запазио на ТВ Митровица! Ја не бих сад’ да вршим притисак на уређивачку политику, далеко од тога, али често чујем неке народне песме које су пуне мржње према Србима. Ту је велики емотивни набој и то се форсира, и те песме трују односе. Или на приме, барем двадесетак пута је сигурно репризиран снимак из деведесетих како је спрска полиција тукла некога и он показује модрице. Дакле, снимак снимљен неком приватном камером деведесет треће-четврте и то се нон – стоп врти. Хоћу да кажем да такве ствари заиста трују односе, а у духу Бриселског споразума, сви треба да учинимо шта можемо да Косово иде напред.“

„О Бриселском споразуму грађани имаја генерално мало информација. Чак смо били у прилици да чујемо премијера Вучића како је неколико пута рекао да грађани нужно не треба све да знају. То је једно апсурдно стање, тако и за ову слободу кретања, кад’ гледамо шта је она нама донела. Чуо сам већ доста тога, али, не могу, а да не прокоментаришем неке ствари и баш то што сте рекли – да ето одемо до Приштине. Петнаест година после рата Срби не користе јавни превоз. Воз је укинут на линији Митровица – Косово поље и грађани српске националности се крећу својим возилима, на своју одговорност и увек уз неку дозу ризика и среће. У сваком случају, интересантно је и треба то рећи да Срби данас још увек не користе аутобус, нити воз, нити се они крећу широм Косова јавним градским превозом, јер постоји страх. И то исто показује стање страха у коме се налазе. Срби користе један паралелан систем транспорта унутар Косова. Људи који долазе из Грачанице, они долазе са својим комбијима, аутобусима.

Ја још нисам чуо да неко, рецимо, из Грачанице дође аутобусом и да сиђе на аутобуску станицу у Јужној Митровици. У сваком случају, кретање је важна ствар и добро је да Албанци могу да се крећу кроз Србију и кроз Европу, јер је заиста важно да се сви развијамо, да имамо контакте. Кретање је битан део тога, али морам да кажем и то да ја нисам чуо да се неки Србин задеси у дреничком крају ноћу са неким, или чак у свом возилом. Ово је нешто о чему мора да се прича и нешто што мора да се промени.“

Милош Суботић – Реченица „Шта радиш то будало“ је кључна реченица на Косову и Метохији

Учесници округлог стола су коментарисали и да Срби на КиМ-у, упркос споразуму о слободи кретања који, како су оценили, носи више користи албанској заједници на КиМ-у, и даље доживљавају да њихови аутомобили и аутопревозници буду каменовани јужно од Ибра. Неџмедин Спахиу је током дискусије са учесницима нагласио да би албанско друштво требало да осуди такве догађаје, те и да је оне који су чинили такве преступе, неко требало да упита – „Шта радиш то будало једна?“
Један од учесника у дискусији, Милош Суботић је управо ту реченицу искористио за свој коментар:

„Рекли сте много пута – шта радиш то будало. Мени, оно што недостаје свих ових 15 година од албанске инелектуалне елите јесте да каже – шта радиш то будало. Ја никада нисам чуо од албанске инетелектуалне елите да каже баш то – шта радиш то будало. Ја никада нисам чуо вашу интелектуалну елиту, ниједну вашу партију, ниједну вашу невладину организацију, ниједан ваш мејн стрим да каже – шта радиш то будало. За 15 година никада нисам чуо ни једног албанског интелектуалца да је изашао јавно и да је осудио оно што се дешава. Иљира Деду су једном напали да му је мајка Српкиња. То је био највећи напад на њега. За мене је то нацизам. Да ли је и једна НВО и један интелектуалац осудио, изашао и рекао – шта то радиш будало? Да ли је то кључна реченица на Косову и да ли мислите да би албански народ требало једном да се освести, да неко удари шамар самом себи и да неко каже – шта радиш то будало?“

gradjanskastrana.kossev.info/strana/arhiva/severna_mitrovica__zelimo_da_pricamo_o_slobodi_kretanja_i_postojecim_srpsko_albanskim_odnosima/4457

0 гласовa