понедељак, октобар 23, 2017

СРБИ СА КОСМЕТА ПОРУЧИЛИ: Само да нас Србија врати на списак живих

СРБИ СА КОСМЕТА ПОРУЧИЛИ: Само да нас Србија врати на списак живих

Српско повратничко село Новаке код Призрена, прича о људима којима је метохијска земља преча од живота Срби се боре да обраде сваку своју њиву, Фото Никола Скендерија

ЗАУСТАВИЛИ смо се на шеснаестом километру од Призрена. С путоказа за Новаке, неко је скинуо последње слово… И то ново име српског повратничког села нико није дирао.

Скрећемо лево. На улазу је живи извор под врбом. Сто и три клупе. Недалеко, стари орах и млади шљивик, нови багремар. Два времена овдашњих Срба. Једно у коме је њихов бивши живот. Онај, пре лета 1999. Друго у коме су усадили наду да сваком злу кад-тад дође крај. Са том надом су се вратили на своју метохијску земљу, одакле су силом протерани.

Два погрома су преживели. У првом, пре седамнаест година, читаво село им је спаљено, гробље порушено. Они нису имали дилему: између имовине и живота, одлучили су се да сачувају главе. Ни фотографије бившег живота нису успели да понесу. Али јесу сећања, од којих их само смрт може да одвоји.

У другом, пролећа 2004, у години после масовног повратка и тек убокореног живота под новим крововима старог завичајног прага, угасили су им наду. Сачекали су да се ватре мартовске несреће стишају и, у тишини, повели су своју децу на сигурније. А они се вратили. Данас су се окупили око стола између три клупе крај живоносног извора. Кажу да им је њихова земља метохијска данас преча од живота. Заклели су се да се она никада уновчити нити поклонити не сме.

Мирише земља у сумрак, ових септембарских дана. Родиле јабуке, румене колачаре. Оне, које попут мајских метохијских трешања, нигде на свету немају такав укус као овде, у Новакама. Виногради су, додуше, издали. Мало је руку које их негују. И мало снаге. Опет, свака кућа, макар је у њој и један домаћин на стражи, има чашицу за здравицу. Овде се последњи залогај чува за – образа. За госте, случајно или намерно заустављене.

Метохијска јабука за нови сусрет

– Тако је било, тако ће бити – кажу нам. – Нама нису потребни Црвени крст, пакети помоћи. Ми имамо све: воду, хлеб, ваздух… И, љубав за свакога. Нама је потребна сигурна рука. Одакле? Загледани смо у Београд, да нас, барем, врати на списак живих. Добро… Разумемо ми, има Београд пречих послова, притиснут је одасвуд. Али да се зна: када бисмо овде имали вртић, вратиле би се породице са децом. Школу имамо, деце нема. А некада је било 120 ђака. Плашимо се да село сасвим не одумре.

Пуца српска метохијска равница у Новакама. Погледом не можеш да је обухватиш. Лепо је овде. Божанствено, али нема људи. Или их има мало. У Новакама неће да кажу колико их је. Колико год да их је – увек је неко будан крај оног живоносног извора под врбом, надомак старог ораха и новог шљивика.

– Ја одавде не могу да одем – говори нам Стајко Павловић. – Неће ноге, неће срце, неће душа. И отац ме, Анђелко, заветовао да му гроб овде буде. Бринем о њему, непокретном, шест година. Неко би рекао: идем и готово. Ја не могу. Деси се ноћ, ока не могу да склопим од неког осећања које сваки пут носи ново име и има нови повод, али које је, у ствари, увек једно исто. Куд да идем? Пред зору сањам да се људи враћају. Млади људи.

Наш репортер у загрљају баке Момирке Спасић

Пуца метохијска равница, осећај је као да се у сумрак губи и нестаје у тишини која са мраком сипи, коју мрак завејава. Срби у Новакама протеклог лета жњели су своју пшеницу и ноћу. Не дају корову да обузме њиве. Овде је четири стотине хектара српске земље. Више од педесет тона измерили су само овогодишњег рода жита. Ко да им га откупи? Нико, док не спусте цену, најнижу од свих.

Са Албанцима, кажу, живе једни поред других, али додају да им често неко опљачка имовину, одвезе тракторе, провали у амбуланту и однесе све. То се понавља, па је млади медицински техничар Бранимир Глигоријевић, отац двоје малишана, амбуланту преселио у – своју торбу.

– Нису сви Албанци злочинци, као што ни ми сви нисмо сами анђели – кажу нам у Новакама. Жале што још ниједна пљачка њихове имовине није одгонетнута. И то је одговор како се живи с комшијама. Србима је, ипак, важније како живе они, међусобно. И шта их је до сада сачувало да одолевају и да се не предају.

Некадашње и садашње српско огњиште

– Ослањамо се једни на друге – кажу нам. – Делимо све. Комад хлеба, паклу цигарета. И срећни смо када нам дођете. Да сте и пре долазили, можда би нас било и више.

Дуго, дуго… трајао је разговор за столом под врбом крај живоносног извора који призива. А кад је дошло време растанка… Кад је дошло… Чинило се да се нигде на свету не растају са толико бола.

НАДА НИЈЕ УГАШЕНА

У Новакама је пре деведесет девете живело више од 500 Срба. У околним селима Смаћ и Србица још око педесет српских домаћинстава. После првог прогона вратило се стотинак људи. Са невероватном вољом, за три месеца обновили су више од 60 домова. Онда је ударила 2004. Тада је угашена нада, али не сасвим.

Куда да иде Стајко Павловић са болесним оцем

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:624744-%D0%A1%D0%A0%D0%91%D0%98-%D0%A1%D0%90-%D0%9A%D0%9E%D0%A1%D0%9C%D0%95%D0%A2%D0%90-%D0%9F%D0%9E%D0%A0%D0%A3%D0%A7%D0%98%D0%9B%D0%98-%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%85

1 глас