У касарни „Скендербег“ у Урошевцу јуче (8.7.2017) одржана је церемонија доделе диплома регрутима „Безбедносних снага Косова“ из мањинских заједница, односно из редова тамошњих преосталих Срба.

 

Турке протерасмо пре сто година, али јаничари остадоше.

 

Прва класа нових српских Јаничара, њих шездесет, положила је заклетву председнику Косове Хашиму Тачију.

 

Како и приличи, председник Косове се бираним речима обратио својим регрутима:

 

„Једини и најбољи начин заштите и унапређења интереса свих заједница које живе на Косову, у овом случају и српске заједнице, јесте активно учествовање у државним институцијама Косова,“ поручио је косовски председник. – „Институција којој се придружујете је најбољи пример демократске, мултиетничке и професионалне институције, која најбоље представља вредности наше заједничке државе,“ навео је Тачи.

 

Симболика ове по лику мучне и отужне „церемоније“, током које је свима било видно непријатно, па чак и америчком амбасадору, уистину одражава трагику вековног српског пропадања, од кога смо свако поносно дизање плаћали милионима наше најбоље деце, јесте у именима и људима.

 

  • Касарна носи име Скендербег. Сви знамо да је у питању Србин Ђурађ Кастриот(ић) из братства Браниловића.

 

 

  • – Одлично то зна нови јаничар Stefan Gjukiq. Зна да више никада неће бити Срефан Ђукић, и да ће можда и он сам, али његова деца свакако, ићи у погроме на Србе, које ће утолико више мрзети, јер ће их свест о пореклу терати да уништавају сваки знак сопственог порекла. Тужно лице, раширене зенице и смушена реченица Stefana Gjukiqua не показују радост и лично испуњење због некаквог животног успеха вредног породичног поноса, већ страх, стид и унутрашњу калварију. Више изгледа као заробљени амерички војник у Вијетнаму него као слободан човек. Слично изгледа и Velko Curciqu и остали њихови другови у издаји. Затим су ови бивши Срби свом председнику Тачију и америчком амбасадору показали како раде склекове, што је више деловало као део обавезне церемоније пузања пред султаном.

На сцени је недостајао само још бригадни генерал Џорџ „Буч“ Карамарковић, који је 1999. као бесан пас чекао извршну команду да са својим маринцима кидише на Србе, иако напамет зна Кнежеву клетву, па да драмолет буде потпун.

 

Дуго су се Срби са Косова и Метохије одупирали. Но велика сила притисла, упорно и сурово. Народ је трпео колико је могао.

 

Најпре су се у систем „државе Косова“ уклопили шверцери и криминалци.

 

За њима, како је и ред, попови, на челу са  недостојним Савом Јањићем.

 

Па затим политичари и пандури.

 

Но, када су Срби прихватили да буду део „шиптарске војске“ за коју се зна да нема други задатак него да уништава Србе и буде топовско месо НАТО, ту више дилеме нема. Војска је црвена линија, после које ни издајник више неће да се правда. Оно блесаво бацање качкета има језиви дубљи значај – одрицање од заклетве „Рђом капо док ти је кољена“, будући да је клетва већ учинила своје. Шиптарска држава је заокружена, и сада може да се крене даље, у стварање Велике Албаније.

 

Ми се не морамо трудити око раскринкавања цинизма Хашима Даниловића ака Тачија. Све те вредности које наброја, Шиптари су рабили више него Срби. Зато, његова подругљива прича може да се сведе на дефиницију: „Ми, Шиптари, нећемо да живимо у истој држави са Србима, а ви Срби морате да живите у истој држави са нама, или вас неће бити“. То може да каже зато што иза себе има Америку.

 

Истовремено, у Србији која даде све да се уклопи у исте вредности које ноншалантно помиње Хашим Даниловић,  немате шиптарске или муслиманске или мађарске одреде у Српској војсци. Ни случајно! Такав покушај је незамислив, зато што су поменуте „мањинске заједнице“ за непријатељски став према Србији храњене из истог извора из кога се противно сваком закону ствара „војска Косове„.

 

Само из овог детаља свако ко није пилеће памети, види куда су наумили да нам ударе коначне границе, и то као плезир, ако променимо свест.

 

Његова екселенција Скот нас је о Дану независности УСА, настале на геноциду над домороцима, умиљато подсећао да су Американци и Срби увек кроз историју били војни савезници.

 

Па нећемо рећи да нисмо. Замало, или једносмерно, заиста бејасмо савезницима.

 

У Првом светском рату смо били тако савезници што су Срби били савезници Америци, а Америка није дирала српске непријатеље, па чак Бугарској ни рат није објавила, већ је добро штитила иако су свима била позната бугарска злодела у Србији.

 

У Другом светском рату све се променило. Нацисти су за једног убијеног Немца у Србији стрељали сто талаца. Напротив, Американци су за сваког спашеног америчког пилота убијали сто Срба… да не цепидлачимо. И та убијања су педантно наплаћивали од депонованог српског државног злата. За српско добро окртоисаше нам комунисту и/или аустрофашисту Тита.

 

Питајте кога год хоћете из тих доба, рећи ће исто: разлика између нациста и Американаца је у томе што су нацисти били господа.

 

За крај – запамтите та лица. Кад дођу на кући праг да их препознате.

 

Ђорђе Ивковић

www.vaseljenska.com/vesti/srbi-sa-kosmeta-prva-klasa-janicara/

Прочитај без интернета:
4 гласa