Фјоренца Личитра

ФЈОРЕНЦА ЛИЧИТРА *

Потресна репортажа италијанске новинарке са Косова и Метохије, коју је писала са таквом искреношћу која може све да нас постиди

„БИСЕР У РАТУ“
Одакле почиње данашње Косово? За мене је почело на аеродрому у Цириху, где се преседа на путу из Рима за Приштину. Ту се гурала гомила нетипичних ликова скоро „улубљених“ због својствене искривљене физиономије. Гранитна лица, незграпна и већ стара, а за њима жене скривене под Алаховим велом. Дакле, Шиптари. У авиону није било ниједног Србина иако земљу према којој смо летели нешто дуже од једног сата још настањују, упркос свему и свима, Срби са Косова и Метохије, штавише то је њихова земља, с том разликом што њима није дозвољено да оду и да се врате као било коме грађанину Европске уније. Зато сам први сусрет са рушевинама Светог Косова и Метохије имала у Швајцарској, земљи која му није ни налик…

Заједно са фотографом Емануелом Окипинтијем, кога сам повела собом, кренула сам расклиматаним аутобусом с аутобуске станице у правцу Косовске Митровице, ка неуралгичној области косметских Срба. Путеви пуни рупа, блата, и мрачни, јер је падало вече, били су у складу са нашим превозом. Видели смо бројне албанске заставе дуж пута, истакнуте на прозорима шиптарских кућа, како се вију на ветру. Суморна панорама неомалтерисаних кућа, расутих по равници. Те куће нису имале изгледа људских станишта, већ се чинило као да су заузете на силу и на брзину. Али најгори призор су била мала гробља – седам, осам гробова – оборени и запуштени споменици, на само неколико стотина метара од кућа у којима су се лагано палила светла. Само је снег ублажавао ту пустош.

После нешто више од једног сата, аутобус нас је оставио насред улице у којој је било саобраћаја, радњица, људи који су шетали и кафића преплављених димом цигарета, без ваздуха. Сви или скоро сви пуше на Косову и Метохији. Нема закона, старосног доба, предострожности у том погледу. Пушење је лична ствар и навика тамошњег живља. Стигли смо у Митровицу, реком Ибром подељени град после рата. У јужном делу 80.000 Шиптара, а на северу око 20.000 Срба. Мост, који би требало да буде симбол спајања, служи да одвоји два непомирљива етноса, која су пре рата мирно живела. Срби су говорили и албански, као што су и Шиптари говорили српски. Сада је град подељен и перспектива се радикално мења идући од севера ка југу. С једне стране, латинични натписи, са друге, ћирилица. Новац су и еври и динари. Западне радње и препотопске радњице. Џамија на главним улицама на југу, а православна црква на брежуљку на северу. Чак су и гробља различита, да се види да ни мртви нису једнаки. Шиптарско, на северу Митровице, савршено недирнуто, док је оно српско, на југу, потпуно уништено, а иза њега је мала црквица, срушена.

Десет година после задњег крвавог напада Шиптара на Србе (шиптарски погром над Србима 17. марта 2004. – прим. прев.) сукоб се наставља, а једина разлика је у томе што су промењени методи агресије, док су циљеви непромењени: избрисати на Косову и Метохији сваки траг Српства, Само у дневном и блиском контакту са ненормалним тешкоћама Срба може се закључити шта значи „живети у резервату“, па и у граду Митровици, који није резерват.

Пре поласка ка енклавама – чедним и веома сиромашним селима – догодио се сусрет у центру северне Митровице који се мора описати. То је прича о Бисерки (на слици испод), чије име потиче од речи „бисер“. Или, „Бисер у рату“, како сам је ја прекрстила. Лутала сам главним улицама Митровице са мојим водичем Браниславом Перовићем и фоторепортером. Угледала сам оронулу зграду, праву рушевину. Бранислав је рекао да је то некада била основна школа, а после рата, 1999. године, коришћена је за привремени смештај избеглица. Тај привремени смештај је трајао једанаест година, колико је требало Влади из Београда да нађе трајни смештај за 126 мушкараца, жена, стараца и деце. „Данас ту још живи неколико особа“, рекао је Бранислав.

biserkaПљуштало је као из кабла, па је зграда изгледала, најблаже речено, злокобно. Разбијена стакла, неосветљени прозори, отпали малтер, шкработине на зидовима и само једно мало светло на десном крилу зграде које је нарушавало мрачни призор. Упркос страху које ми је то место уливало, реших да уђем и разговарам са последњим „повратницима“. У приземљу, пустом и тихом, чинило се да нико не станује, али на спрату су се назирали рубље, пластичне боце, картони и крпе, гомиле отпадака. Мучни мирис у ваздуху, а што смо више залазили, ђубрета је било толико да смо се кретали уз зидове да бисмо се провукли. Одједном, насред тог ходника, видели смо столицу на којој је било склупчано неко ружно куче, мало, олињало, које је почело да режи чим нас је приметило. Потом се појави на једним расклиматаним вратима неко коме нисам могла да одредим пол, не толико због мрака који је падао на све као завеса, већ због изгледа те особе. Била је жена, боље рећи, некада је то била, јер је пред нама била висока особа, али рахитична. Руке су јој биле велике и одударале су од њеног изгледа, као да нису њене, имала је највише педесет килограма, а њено суво тело је непрестано дрхтало и тресло црно мушко одело које је носила. „Мора да је врло стара“, помислих, не знајући још да многе особе на Косову изгледају у педесетој као да имају седамдесет година. Имала је тамнозелене очи, увучене образе због скоро празних уста – имала је само три-четири зуба, а из њих се чуо промукли и мушки глас. Нисам ни приметила да сам се повукла уназад, док нас је Бранислав представљао и објашњавао разлог нашег доласка. Једва сам јој стисла руку. Била је то Бисерка. Кратко је трајао тај сусрет. У глави ми се толико завртело да сам се придржала за Бранислава да не паднем. Осећала сам физичку потребу да изађем, боље рећи да побегнем одатле. Није томе био разлог само Бисерка, већ још више то депресивно место. Постоје места која смирују на необјашњив начин, и друга, која изазивају осећања пакла. Тај пакао ми је јежио кожу од самог почетка. Изашла сам напоље, а за мном и моја два сапутника. Ушли смо у кафић на само педесет метара даље. Весели младићи су испијали кафу или пиво крај укљученог телевизора. Немо и горко сам заплакала. Како је могуће да на том малом растојању од те радости постоји Бисерка! Како је могуће да Срби из Митровице, са својим великим патриотизмом, крцкају лешнике и пију, а не знају за ту срамну ситуацију? Бранислав и Емануел су заказали састанак са Бисерком за следећи дан, а ја сам решила да не идем. Нисам могла да поднесем то место. Али у немирној ноћи схватила сам да бих још теже поднела моје бекство од нехуманог Бисеркиног живота, па сам следећег јутра и ја пошла. Чим смо ушли у зграду, срели смо једног старца, здепастог и прљавог, са полуспуштеним панталонама и трегер мајицом иако је био децембра и пар степени испод нуле. Становао је у некој соби у приземљу у коју нас је увео, али само на пар тренутака, таман толико да видимо, у полумраку, да је ђубрета било и у соби. Затражио нам је новац. Приметила сам да је његова жена, ниска и ћутљива старица, била везана за ногу гвозденим ланцем који је био учвршћен за зид. Није одговарао на наша питања. Рекао је само да ту живи десет година и да можемо касније да дођемо, ако може с новцем. Журио је. Изашао је с нама из собе, затворио великим катанцем врата, иза којих је она жена остала окована. То је био пакао у приземљу. Попели смо се степеницама до Бисерке, која нас је дочекала својим безубим осмехом. Пошли смо за њом у „рупу“ у којој је живела. Била је то собетина, али толико натрпана да није изгледала велика. Ту је била и нека велика фотеља која је служила и као кревет, затим једна оштећена пећ, теписи прљави од измета њене две видљиво болесне мачке. Биле су ту и неке лутке, крпе, велики постер председника Србије Томислава Николића, старе новине, разбацане пластичне флаше, крш сакупљен по улицама. У соби, са спуштеним ролетнама, није било довољно ваздуха и простора. Бисерка ме је сместила у фотељу, упалила малу шкиљаву светиљку и почела своју страшну причу.

Те 1999. године беснео је рат, када је Бисерка видела, једнога јутра, албанске паравојне јединице како нападају цркву наспрам њене куће. Није било времена ни за страх ни за бекство. Неколико тренутака касније, неколико њих је разбило врата ногама и раменима и упало у њен живот. Бисеркин муж није био ту – касније је сазнала да је он у то исто време био физички мучен, а с њом су били кћер од четири године и неколико дана раније рођени син. Паравојници су их одвукли у цркву – где је већ лежало неколико унакажених тела цивила – а један од тих војника је уперио пиштољ у врат тек рођеног сина, док јој је други отео кћер из руку да би јој показао неумољиви крај…

Из те страшне заседе спасило се све троје, али ја нисам могла да питам Бисерку, која се тресла од плача, како им је то успело. Није ни било важно, а у себи сам осећала да то није био прави спас, јер тај фатални дан траје у њој већ четрнаест година.

Бисерка је пронашла мужа коме су одсекли три прста, али нису више ништа имали. Изгубљена кућа, изгубљен посао, изгубљени рођаци и пријатељи. Шта је преостајало да се храни двоје деце, како да их одгајају? На све су били спремни само да им деца буду на сигурном, не само да не буду гладна већ и да буду далеко од те људске беде. Донели су најтежу одлуку: даће их на чување у Србију. И једнога јутра је Бисерка дала своју децу другима. Све је изгубила осим сећања. Данас живи на том месту од 2004. године. Другим избеглицама је српска влада дала стан. И њој су доделили један, али је он продат другима пре него што је она могла да се усели у њега. Београд им даје мање од сто евра месечно. Једу једном дневно у народној кухињи, заједно с осталим избеглицама. Све око њих је најцрња беда. И Бисерка се разболела онога страшног дана, као и њена кћи. Болест се није лечила и развила се. Требало би хитно да се оперише, али је лекар то одбио, јер не би могла да поднесе дуги постоперативни период у условима у којима живи. Већ годинама она пише партији Томислава Николића, у коју је још учлањена, да јој врате стан, живот и вољену децу коју не може ни да види, јер нема новца да их потражи. „Јесте ли икада добили одговор од ваше партије?“, питам је. „Још нисам“, одговара ми без икакве злобе, јер веровање у сутра је њен данашњи највећи благослов.

Ово је честа прича међу косметским Србима, али оно што је страшно, поред саме њене судбине, јесте мир којим одише Бисерка, почев од сталног безубог и стрпљивог осмеха у тој мори вечите садашњости. Али нису успели да сломе Бисерку, јер она има велико срце. Зато то и даље покушавају.

МОЈЕ БЛАГОСЛОВЕНО ЦВЕЋЕ КОСМЕТА
Кажу да божури – цвеће црвено од крви мученика ‒ расте само на Светој косовској земљи, и то искључиво лети. Тако кажу. Ја сам пак, упркос наступајућој зими, открила ново цвеће, једнако благословено: жене и људе, поносне и великодушне. Срела сам их у далеким енклавама у којима су затворени Срби – моји цветови – окружени искључиво Шиптарима и дивљаштвом (На слици ииспод госпођа Станојковић, мајка тринаесторо деце, двоје умрло у рату. Држи у наручју намлађе дете, четворомесечно. Живи у Сушици.) То су најчешће скупине кровињара, без асфалтног пута, без уличног осветљења, а понекад и без пролазника. Без обзира да ли се налазе на крају неког града или су начичкане на некој планини, тим кровињарама све недостаје: нема воде ни струје које им самовољно укида власт у Приштини (иако становници плаћају рачуне), нема лекарских амбуланти нити болница ни за обичне болести, а камоли за озбиљне ствари. У Прилужју је само једна амбуланта на четири хиљаде људи. Нема посла, нема потребних структура. Нема школа, спортских центара, па ни обичних кафића, како би живот могао бар да има привид живота. Ти људи су потпуно изгубљени. Нема радњи за куповину робе за основне потребе, нема хране, а нарочито воде. Треба ићи и по десет километара пешице – наравно, нема превоза – да би се набавиле неопходне ствари или да би се једном месечно ишло код лекара који на сопствени ризик долази кроз окупиране територије да би прегледао пацијенте у скученом и хладном собичку у коме нема медицинске опреме, осим мерача притиска. Али има и горег од тога, јер, за разлику од Срба у Косовској Митровици, „Срби из енклава“ немају суштинску слободу, односно простор: по дану не могу да изађу да прошетају ван својих резервата, а увече је у многим енклавама опасно изаћи из куће, због заседа које постављају Шиптари, који пак несметано улазе у енклаве и излазе. Доказ? У Прилужју, дан пре мог доласка, нађене су три бомбе на месту где су се деца играла. Иако је позвана полиција, дошао је Кфор, али није могао ни да врши истрагу о догађају.

licitrareportazastanojkovicУпркос Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, нема више српске полиције, већ само косовске (КПС), чије су јединице састављене од безутицајних 15 одсто српских агената и полицајаца других етноса (често корумпираних) и 85 одсто Шиптара. Због таквог „дипломатског“ договора и „свакако демократског“, српски народ – лишен светог права да има своју војну силу, као све оне земље које су гласале за Резолуцију и које од слободе и безбедности праве своје лаичко светилиште – препуштен је на милост и немилост варвара.

У Чечеву, на неколико километара од Косовске Митровице, неки Шиптари, познати по имену и неделу, покушали су да отму врло младу унуку једног српског сељака, али њени родитељи нису хтели да поднесу пријаву. Зашто? Зато што се плаше освете. Кажу да не вреди даље ризиковати, јер је косовска полиција удружена са криминалцима. Велика је грешка мислити да је реч о спорадичним епизодама. То је тешка и окрутна свакодневница људи потпуно препуштених себи, без обзира шта причали они из Београда и упркос „добрим“, а опасним намерама Европске уније.

Много ужасних места сам видела. Многа лица су сама по себи све говорила. У Грачаници. идући дугим блатњавим успоном, дошла сам до двадесетчетири контејнера ограђених жицом, више налик потребама номада, него српских избеглица. Ту сам упознала једну жену која живи са сином, снајком и једномесечним унуком у простору од два пута три метра. Већ десет година станује у тој ниши, у прљавштини. Имају једно купатило на десет контејнера. Не ради више као новинар, јер посла нема, не само њеног, него никаквог. Десет година живи у очају који дели са својим „ратним суседима“, бившим адвокатима, бившим професорима, бившим војницима. Они не постоје више ни за кога. Неки од тих људи, принуђени да живе у таквим условима, извршили су самоубиство. Задњи је један господин од шездесет година, који се обесио пре три месеца. Ван логора, стотинак метара даље, изграђене су куће за „срећније“ српске повратнике. У једној срећем Миланку, стару госпођу беле косе скупљене у пунђу, у црнини. Муж и син, заједно са још тројицом људи, убијени су једног јутра 1999, док су радили у пољу. Шиптари су их везали за тракторе, мучили и масакрирали. У болници у Приштини, у извештају о аутопсији, написано је да су се међусобно раскомадали.

После тринаест година проведених у контејнеру, Миланка је добила стан. Преживљава са шездесет евра које добија од Владе из Београда и пита се шта ће после ње бити с њеном ћерком која је болесна и има четрдесет година. Њен поглед лута леденом и скоро празном дневном собом. „Боље нам је било раније“, прича Миланка. „Немамо новца да купимо намештај, нити пећ, па да имамо ᾽кућу᾽. Некада нам је наша сиротиња била довољна, имале смо један кауч, сточић и нешто одеће да напунимо наш контејнер, нашим дисањем смо га загревале. Шта сада да радимо у овом бескорисно великом стану?“

У Свињару, на северу Космета, налази се кућа утонула у поље, у којој су пре крвавог 17. марта 2004. живеле бројне српске породице, а онда су их Шиптари побили и протерали. Ту сада станују само Владимир и Даринка Јовић, брачни пар који је решио да ту проведе „дане које нам је Бог уделио“. Током опсаде, поред шиптарских војних снага, биле су ту још француске и мароканске снаге да бране Србе који су били у великој мањини, али нису ни мрднуле прстом, осим што су саветовале Србима да беже док је још време. Нису могли да их бране.

„Немам ништа против НАТО дечака. Био сам и ја војник и знам какви су. Основно је да морају да извршавају наређења, чак и када та наређења нису у складу са њиховим уверењима“, опрашта им Владимир, док му наочаре без дршки падају у крило. „Да вам кажем, моја жена је најлепша у целом селу!“ Смеје се као дете на ту досетку, али на растанку не заборавља част да је човек и Србин: „Напустити моју земљу било би као да се одрекнем мајчине љубави. Који син је спреман на такав злочин?“

Могла бих да причам о Сувом Долу, другој енклави, у којој су преостале само четири породице. Малобројна деца тог села иду у школу аутобусом који често гађају каменицама шиптарска деца која расту на хлебу и мржњи. Управо те нове генерације не трпе српско присуство. Пале летину, краду стоку, самовољно заузимају куће и земљу. Отели су десет хектара за само последњих неколико месеци, уз пристанак Приштине. Тешко ономе ко изађе из куће по мраку. То је сада ничија земља.

licitrareportazadacaУ Великој Хочи срела сам Дачу (слика изнад), лепу девојку зелених очију са сребрно звонким смехом, упркос томе што су јој убили оца без посебног разлога. Убили су га само зато што је био Србин. Убице су два брата Шиптара, на слободи. Драган Зечевић, једини новинар који је закуцао на њихова врата да пише о њима, убијен је. Дача живи с мајком, младим братом и сјајном баком, која, иако истрошена и повијена, непрестано иде горе-доле по селу.

Недалеко од Даче је Живана, стара жена, којој су убили сина. Она сматра себе срећном, јер су његово тело нашли цело. То није био случај са њеном рођаком и сусетком која је нашла свога сина тако унакаженог да није могла да га препозна: ишчупали су му зубе, ископали очи. Откинули све удове. Требало би да видите ту сићушну бабу, која има рак због кога јој је отекао врат како вирка на прозор у вечном чекању онога ко се више неће вратити. Требало би да видите ту нежну бабу која нас грли и захваљује што смо саслушали причу о њеном сину, како би он у тој причи оживео.

Беда и напуштеност у којој живе ти Срби задњи су јад, најтеже увреде, а они се чине као да их то није задесило. Постали су јачи од сваке немаштине. Изгубили су једине праве ствари: љубав и сутрашњицу. Шта је онда битно имају ли или немају воду и струју у њиховим сагорелим и тамним грудима? Шта мари што једу само једном дневно, када се не може „заситити“ празнина настала непотребном и окрутном смрћу њихових вољених? И у тим околностима патње и страшног одрицања, срела сам мушкарце и жене великодушне и гостољубиве. То је луксуз који онај што има све, ама баш све, не може себи да приушти.

У Гораждевцу, Пећи, Зубином Потоку, Штрпцу, Брезовици и у свим енклавама у којима сам била увек су ме дочекали, подвлачим, баш увек, с топлином и радошћу, са трпезом. Тамо где нема простора игла да се удене, нашли су ми топли лежај под овчијим кожама и поклањали ми личне ствари – икону, ручно шивену блузу, јабуке или шта су имали, као да живе у изобиљу. Никада ми ништа нису тражили заузврат, никада ме нису дочекали без осмеха. Такво је моје благословено цвеће Космета.

КРВ МУЧЕНИКА
Још гора ствар од окупиране земље, од масакрираних цивила и изгнаника јесте највеће варварство ‒ „убијање мртвих“. Мржња Шиптара, којима није била довољна привремена победа да би се наситили, обрушава се чак и на цркве и манастире, тамо где је човек на ти са Богом, а свеци живе у молитвама. Превише је православних храмова из 13. и 14. века који су уништени од 1999. године до данас, односно од када НАТО, гарант мира, окупира Косово и Метохију. Стотине гробаља се не може препознати од удараца крамповима и раскопавања гробова којима се нарушава чак и вечни покој. Велико гробље у Пећи, пошто је сравњено са земљом, Шиптари користе као сметлиште. У Прилужју је коришћен експлозив да би се дигли у ваздух остаци светилишта и успомене. Дуг је списак тог разврата: Исток, са преко стотину срушених надгробних плоча; Призрен, у коме је оскрнављено педесетак гробова само последњих месеци; Вучитрн, где се хода по остацима слупаних споменика, па онда Косово Поље, Милошево, Племетина, Клокот… Безбројни умрли су више пута „убијени и као мртви“.

Не уништавају се само споменици, већ се ископавају и мртви, чак и када су од њих остале само кости, како живима не би остало сећање ни на прошлост, а не само на садашњост, односно како породице преминулих не би могле да се окупе око гроба свог драгог доносећи му дар, по старом обичају, храну и ракију, цвеће и цигарете. За Србина је најчешће немогуће да оде на гробље, због ризика да буде убијен. То је случај, на пример, са православним гробљем смештеним у јужној Митровици, коју су окупирали Шиптари. Понекада се може отићи, али само у пратњи снага реда. Може се замислити колико је мучно ићи на гробље у пратњи косовског стражара, односно окупатора, који непомично гледа рођаке како уклањају високу траву и измет свиња које Шиптари ту доводе да обешчасте гробове, а за то време пролазници псују и вређају те Србе. Много је оних који су решили да пренесу своје умрле у Србију. То је разумљиво после петнаест година некажњеног малтретирања, али то је и предаја тих мртвих који се желе заштитити.

Много сам научила од оца Жике (на слици испод) – који се склонио у Штрпце после агресије 1999. године. Усред дивљег напада 2004. он је одлучио да стане у одбрану цркве и гробља у Урошевцу. Хтео је да спаси не свој живот, већ начин живљења, па се вратио у своју кућу, заједно са женом и још две породице. То су једини повратници у град у коме је пре рата било 40.000 Срба. Боравиште оца Жике је црква Светог Уроша. Насупрот њој, намерно је саграђена бела џамија са које се чује глас мујезина који окупља новонастале вернике. Мала и тамна црква Светог Уроша је током година рушена, паљена и оскрнављена. Њу данас чува, због ироније судбине, шиптарски полицајац, али који нема задатак да штити попа када иде у град, где га деца пљују и гађају камењем, или када одлази на своје гробље, крај великог тржног центра, намерно ту изграђеног да вређа гробље. Нема никога крај овог попа док по зими сређује гробље као да је реч о ружичњаку, на коме су Шиптари ископали три мртва и срушили многе надгробне плоче. Он је извршио свој избор и не боји се више: „Живот дугујемо нашим прецима. Ту станује Бог и ту се наше срце не мења“. Увек ћу у себи носити успомену на то децембарско јутро и на маглу која је обавијала оца Жику тако усамљеног, иако испуњеног божијом милошћу. Јасно је да уништавање цркава, светилишта и гробаља нема за циљ само да умрља и избрише древно српско присуство на Космету, већ је то, пре свега, оружје којим се сваки Србин гађа у сред срца!

licitrareportazazikaНа српској застави, на двоглавом орлу, представљен је крст са четири оцила, четири ћирилична „С“. Тај грб значи: „Само слога Србина спасава“. Само путујући Косовом и Метохијом може се схватити до краја да је јединство овога народа у Богу. Космет није било која земља. Довољно је поменути историјску битку на Косову, па видети древну гордост у очима и најмлађих. Али, за то је довољна и садашњост. Нема куће, контејнера или собе без иконе, ма колико сиротињски били. Нема ни младог ни старог, ма колико ојађени и заборављени, да не ставе три спојена прста на чело у славу Христа.

Довољни су манастири и монаси да одреде географију места, исти они који су у тешка времена прихватили многе Шиптаре, а који су данас, иако под шиптарском опсадом и стражом, и даље отворени и гостољубиви, не подлежући љутњи, због самилости коју они имају а окупатори немају. Монаси-ратници, широких леђа и дугих брада, у вечном ходу ка енклавама да би однели не само речи утехе већ и потрепштине, храну и одећу пре свега, али и импровизована игралишта за децу или саднице лозе да би створили посао и наду у грожђу које ће родити и дати вино, добро вино. Веома углађени и учени монаси, који живе као што живе и неуки и сиромашни духом, у простоти живота.

Ко зна зашто папа, испуњен љубављу према странцима и речима утехе, никада не каже ништа у вези са очајним стањем у коме живе Срби на Косову и Метохији. Зашто се не успротиви Европској унији, која, пошто је успоставила привремену власт криминалаца и убица, шаље своје емисаре код српских избеглица да им уруче усисивач за прашину, или, што је чиста поруга, краву, иако они немају земљу да је обрађују, или ће им крава бити заклана већ следећег дана? Зашто, на неколико корака од Италије, нико не диже глас због дивље дискриминације једнога народа? Није ли можда Европа, заједно са својим понтифексом, изгубила духовни ауторитет којим би подржала истину?

Косово и Метохија су натопљени крвљу мученика и њиховим благословом на врху усана, он је Јерусалим коме се окрећу сви православци. Пре патриотизма, пре рудних богатстава, пре евроатлантских интереса, то је Света земља, и само гледајући „ка висинама“ Срби би могли добити своје задовољење. У супротном, то ће бити дипломатски и друштвени терет. Ето зашто треба бити против било ког облика одбацивања утицаја цркве, што раде политичари из Београда, који не би смели да почине смртни грех губитка корена, односно да се одрекну њиховог спасења. Само уз прошлост постоји будућност. „Само тада се срце не мења.“

_________
* У свету има људи, новинара, медија који говоре истину о Србији и о страдању српскога народа. Они често износе оно што и наши такозвани „велики медији“ прећуткују. Оно што је написала млада италијанска новинарка и књижевница Фјоренца Личитра (на слици на врху са фоторепортером Емануалом Окипинтијем) из Катаније, на Сицилији, после свог путовања на Косово и Метохију, нећете читати у „великим медијима“, нити чути од наших политичара, чак ни оних који живе на Косову и Метохији.

Фјоренца Личитра је рођена 1982 у Рагузи на Сицилији. Живи и ради у Катанији. Бави се књижевношћу, публицистиком и новинарством. Пише уводнике у једном римском онлајн издању, сарађује са дневним листовима. Воли да пише репортаже и бајке. Ово што је написала за Геополитику, нажалост, није бајка. Питамо је како јој је уопште пало на памет да дође на Космет. „Изабрала сам Косово и Метохију јер се о томе у Италији уопште не говори, осим у неком веома ретком случају, а већина људи верује у мафијашко ћутање пронатовских медија. После мог путовања, у мени се учврстила идеја да би улазак у Европску унију представљао несрећу за српски народ. То би значило губитак суверенитета, најдрагоценијег добра.“ Повела је са собом о свом трошку фоторепортера Емануела Окипинтија и ангажовала водича Бранислава Перовића. Није било никакве институционалне подршке нити заштите. Никоме не одговара оно због чега је она дошла, што је видела и написала. Српским властима јер се виде катастрофалне последице тзв. Бриселског споразума. Шиптарским властима, такође, јер је за њих и то мало Срба у том стању превише. Још мање корумпираном Еулексу који шаље само лажне ружичасте извештаје о „великом напретку“! „Даћу вам и фотографије, али, молим да разумете да негде неће бити презимена, негде ни имена. Обећала сам тим особама да им нећу откривати идентитет. Боје се да ће их онда пронаћи, а ја не могу да изневерим њихово поверење. Видећете и Србе у Митровици који чекају пензију пред банком. Није их мало, види се, али нико није хтео да ми дâ неку изјаву. Страх је огроман. Не могу да их заштите ни полицајци Срби у косовској полицији.“ Додаје утиске о свом путовању међу Србе, „изгнанике у својој отаџбини“: „То је била горка и прелепа лекција, кажем то без реторике!“

Ово је њена приче какву ретко можемо чути о косовској истини. Реч имају Фјоренцини саговорници, српски страдалници. (Драган Мраовић)

Фото ЕМАНУЕЛ ОКИПИНТИ

Приредио и превео ДРАГАН МРАОВИЋ

Геополитика

www.standard.rs/politika/31297-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0,-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%BD%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%83-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%9F%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B8

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ