Пише: Иван Максимовић

Како  ‘Новости’  пишу ни мање ни више већ је лично министар просвете Вербић у сарадњи са синдикалним лидерима преговарао о технолошким вишковима. На листи прекобројних кадрова биће прво они који уопште немају часове а живе и радно место им се налази на Косову и Метохији.

Све ово би било за поштовање да се многочлано тело није сабрало поводом питања о „нагомиланим“ радним местима за које се исплаћује надокнада од чак 8 хиљада динара!

Колико је таквих џабалебароша не наводи се поуздано али с обзиром на то да је сваки конкурс за ново радно место морало да одобри Министарство просвете и да су  о томе директори школа јако водили рачуна, ако не због савести оно због не довођења себе у опасност да изгубе радно место, сигурно да је бројка мизерна.

Међутим, мизерно је и то што осим таквих „паразита“ (јер се српска власт од доласка демократа ни једном гестом није потрудила да задржи омладину на Косову и Метохији препуштајући их себи искученим руралним срединама изван којих је живот увек у опасности па се најчешће одлучују да оду одавде) на ред ће доћи и ложачи јер су се школе у међувремену модернизовале!

Нема више оног вица „ко то стоји поред Пере ложача? – Па, председник републике!“ јер изгледа да је Пера сада постао и „онај који је поред њега стајао“. Тако су они други ложачи, а изгледа да их је у Србији на милионе, просто речено извисили као технолошки вишак усред модернизације села у Србији и то у њеном делу (на КиМ) у која тешко да можете и флашу ракије донети без провере ако сте Србин а камоли какву модерну машину ако није у питању предизборна кампања.

У овом конфузном тексту се много тога може прочитати али мало разумети. На Косову и Метохији где је протерано барем 80% српског становништва, а можда и више, џабалебароша у школама има чак око 700 (на неких 100 до 120 хиљада преосталих Срба колико се процењује да нас има) док је таква ситуација у остатку Србије у којој живи око 7 милиона становника – једва негде око 120. Без даљег коментара.

Занимљив је и закључак који за ‘Новости’ износи Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника (која је ову вест о себи објавила тако што је преузела са портала наведеног гласила као да немају шта друго тим поводом да кажу а већ почетком ове године су штрајковали преко два месеца како би им плате биле повећане!). Елем, Јанковићева каже:

- Колегама које су на корак до пензије сигурно више одговара да оду уз пристојну отпремнину него младима. Договорили смо се да онда њихови часови буду распоређени младим колегама које немају пуну норму.

Истовремено, Вербић за РТС о овоме, између осталог  каже :

- Желимо да они који раде имају што већи фонд часова и да заиста могу да живе од тога.

Овај надреализам* (прочитати напомену пре него што наставите са читањем текста) може само јако да плаши, с обзиром да се не ради о стенд ап комедији, нити каквом комичном скечу чак је и далеко од било какве забаве. Како се ово многочлано тело, још просветари, договорило да подели часове млађим колегама онда када буду отпуштени они који часове и немају?!? И откуд сада старије колеге без часова док млађи немају пуни фонд али ипак имају неке часове… Или… (?).

Просто, овај начин да се саопшти вест и није толико нов. Већ одавно постоји српски виц где десетар не зна како да саопшти младом војнику да му је управо преминула мајка. Онда се досети, построји све војнике у дворишту и изда команду да сви војници који имају мајку, иступе корак напред. Кад су то учинили он ноншалантно добаци оном младом војнику коме је требало саопштити тужну вест „Петровићу, ти се врати у строј“.

Овде се враћамо на увод у текст јер се заправо број просветних радника на КиМ смањује зато што Шиптари, којима је српска власт предала сву администрацију, управу, надлежност и државност, инсистирају на мањем броју радника у свим предузећима.

С обзиром на то да директори школа морају да поднесу извештаје и пријаве овакве случајеве Министарству просвете током августа а најкасније до септембра овакав гест ће постати потпуно „оправдан“ јер ће и број ученика у српским школама знатно опасти. Наиме, како се већ сада зна, велики број родитеља исписао је своју децу из школа са севера Косова и Метохија али и из осталих делова покрајине јужно од Ибра где се српска имања незаустављиво продају. Посебно од када је ова власт, уместо по обећању да поништи, прихватила и чак надоградила Бриселски споразум чиме је Србима постало јасно да им је држава окренула леђа и гурнула их у руке шиптарским зликовцима који их годинама немилосрдно убијају и протерују.

Дакле, ова просветарска комендија у једном чину јасно говори једино о предаји дела српке државе шиптарским терористима и показује какву то бригу за свој народ води ова власт. Тако да ово значи да сав српски народ са КиМ може да се врати „назад у строј“ па још и направи салто уназад да што јаче падне на потиљак или евентуално кичму, али боље на потиљак – сигурније је. А сигурност је оно што власт жели Србима на Косову и Метохији.

Тако да сте на Косову и Метохији, захваљујући српској власти, срећни једино ако сте незапослени, како год вам то звучало… ипак је ово надреални свет у који нас уводи чак и образовни систем.
 


*Надреализам је преношење маште у стварност. Правац, пре свега настао у ликовној и књижевној уметности у Паризу 1924. године за циљ има „ослобађање од окова морала и устаљених друштвених норми“, дакле креирање никоговића, безвредног и саможивог створења без обзира на стање и услове функционисања друштва у коме живи. То увек чини они ретки који имају привилигеју да апсолутно утичу на то, уметници у првом или извшрна валст у другом, то јест нашем случају. По француском лекару Андре Бретону, који је лечио од физичке повреде уметника који је на овај правац и утицао а и сам је једном приликом урадио оно што је Бретона касније инспирисало да напише следеће редове: „најједноставнији надреалистички чин састоји се од изласка на улицу, с револвером у руци, и насумичног пуцања у гомилу колико год човек може. Свако ко никада није осетио да се овако обрачуна са данашњим бедним принципима понижавања и исмевања очигледно и сам припада тој гомили са стомаком у висини метка“. Начин на који је презентован „проблем вишка запослених у просвети“ са оваквим представницима и условима, неминовно подсећа надреализам, било да сте у улози ствараоца (власти) или конзумента (обичног народа, то јест жртве са стомаком у висини метка).

www.kmnovine.com/2015/08/8.html

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ