Одлука Приштине да и поред потписа са Београдом одлучи да не примени Меморандум о осигурању, постигнут у оквиру бриселских преговора, јесте први јавно прекршен потписан споразум, али свакако није једино „не“ које је Београд чуо од Албанаца са Космета у протеклих четврт века.

Од почетка преговора Београда и Приштине, кроз све споразуме, договоре и разговоре, Албанци са Косова нису пристали ни на један предлог Србије којим би се на било који начин потврдио суверенитет Србије над Косовом. Једино што Приштина и међународна заједница у преговорима дугим две деценије од Србије траже је признање независног Косова.

Рачунајући ове последње бриселске разговоре, Београд и Приштина званично су разговарали четири пута.

Ругова и Милошевић

У периоду од 1989. до 1994. у око 20 сусрета водили су се директни преговори делегација које су предводили Ибрахим Ругова и Слободан Милошевић. Ова етапа разговора прекинута је када је преговоре преузела Контакт група за СФРЈ и представници паравојне формације ОВК које су подржавали Американци.

Милошевић и Ругова били су близу договора да Косово добије широку аутономију, али да суверенитет Србије над овом покрајином остане. Ругова није могао да добије политичку подршку за ову платформу, а од тада преговори фактички прелазе у руке политичких лидера ОВК, то јест Хашима Тачија, док Ругова постаје само „део пакета“.

У тој позицији су почели први званични преговори Приштине и Београда у Рамбујеу, фебруара 1999. године, који су били изнуђени од Контакт групе. Делегације Србије и косовских Албанаца безуспешно су преговарале 17 дана. Крах конференције означио крај настојања да се косовска криза реши мирним путем. Споразум предочен Србији био је споразум којим је требало да се призна независно Косово. Споразум је потписан од стране албанске делегације, уз подршку америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, која је на овим преговорима одиграла кључну улогу. Признала га је и Албанија.

Резултат српског одбијања је бомбардовање тадашње СР Југославије.

Ахтисаријев план

Нова етапа у преговорима са Приштином почела је 24. октобра 2005, кад је Савет безбедности одобрио почетак преговора о будућем статусу Косова, а за свог изасланика одабрао Мартија Ахтисарија. Преговори су трајали скоро две године, а годину дана после почетка преговора Контакт група је заузела став да не може бити повратка на стање пре 1999. године, нити поделе Косова. Тиме су у Бечу званично почели преговори под патронатом Ахтисарија, други директни преговори Београда и Приштине.

Теме су обе стране „преписале“ из Рамбујеа: Албанци прво прихватили, па одбацили договор о финансирању српских општина, њиховом међусобном и повезивању са властима у централној Србији, и децентрализацији покрајине.

Канцеларија специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија (УНОСЕК) само три месеца од почетка преговора сачинила је документ, такозвани „Ахтисаријев план“ на ком почива и независност Косова, а који је представљен званично 2007. године, када га је и одобрила Контакт група.

Ахтисаријев план предвиђао је надгледану незвисност Косова, при чему је за Косово предвиђено да има све атрибуте независне државе и приступ међународним организацијама. Приштина је овај план прихватила, а Скупштина Србије резолуцијом одбацила. Исто је урадио СБ УН, на инсистирање Русије.

Независност Косова

Овај преговарачки циклус припадао је влади Војсилава Коштунице. Одржано је 10 рунди састанака на високом нивоу, а почели су и званични разговори о статусу Косова. Српски тим је нудио широку аутономију Косова, а косовски званичници тражили су независност. Договор није постигнут.

Србија од СБ тражи и добија додатних 120 дана за нове преговоре о статусу, уз новог међународног посредника. СБ УН преговоре препушта Контакт групи, то јест тројци из ЕУ, САД и Русије. Нови преговарачи су септембра 2007. године, током првог састанка, добили од Приштне предлог уговора о добросуседским односима између Србије и Косова као независних држава, док је Београд понудио суштинску аутономију у оквиру граница Србије.

Србија је тада предложила да се будући статус Косова размотри по моделу Хонгконга са елементима везаним за положај Оландских острва у Финској, као и да се такво решење орочи на 20 година. Приштина и представници ЕУ и Америке су то одбили.

У новембру 2007. преговори су завршени без договора, а Приштина је одбацила могућност наставка преговора са Београдом и фебруара 2008. прогласила је независност.

Бриселски споразум

Нови преговори са Приштином иницирани су почетком 2013. године и резултирали су Бриселским споразумом. Приштина од Бриселског споразума није досад ништа применила, иако су овај споразум, за разлику од свих претходних, потисале обе стране.

Услови Приштине се до данас нису променили, а ни притисак ЕУ и Америке да Србија призна независност Косова, односно потпише споразум о доборосуседским односима.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/508352/Sva-pristinska-NE-Beogradu

Прочитај без интернета:
1 глас