Светлана Вукмировић / Фото Војислав Данилов

Уредница „Живота и стандарда” на РТС говори о професији, Косову и Метохији, плановима…

„Косово је срце Србије”крилатица је која се често чује и са којом се често сусрећемо. Ипак, оне праве приче, са терена, о јужној покрајини можемо да видимо сваког другог четвртка на Другом програму РТС у емисији „Живот и стандарди” уреднице Светлане Вукмировић.
- „Живот и стандарди” је једина емисија на Јавном сервису Србије која се бави ситуацијом на Косову и Метохији – почиње разговор Светлана Вукмировић за „ТВ новости”. – И, одувек сам била везана за ову тему. И судбински и пословно, јер сам рођена у Приштини и посао новинара почела сам на ТВ Приштина.
* Зашто сте одабрали баш новинарство?
- Завршила сам педагогију на Филозофском факултету у Приштини, а читавог живота пратила сам Дневник. Када је о Косову реч, свака информација је одувек била важна. Гледала сам прилоге о мојој покрајини чувеног репортера Милисава Милића, а који је у то време извештавао за централни Дневник. И тада ми се, као детету, јавила жеља да се бавим новинарством. Нисам ни слутила да ћу упознати Милића и да ће ми управо он рећи да у мени види свог наследника.
* По чему се издваја серијал „Живот и стандарди”?
- Серијал пружа праве информацију о стању и животу Срба на Косову и Метохији. Нису то само обичне вести преко којих се претрчи, већ се тематски показује како живи око 140.000 преосталих Срба. Ми приказујемо ону истину коју свет не жели да види. Ону, да Косово и Метохија и даље већински припада Србима и Српској православној цркви. Издваја нас и то што разговарамо и са Албанцима, који могу да искажу мишљење о било којој теми. Ипак, меримо сваку реч, јер на нама је одговорност да и после емисије треба да постоје могућности за суживот.
* Обилазите све енклаве?

– Обишли смо сваки педаљ од Драгаша до Ранилуга. Од 1999. године било је ситуација када је и нама живот био у опасности, када није било безбедно радити прилоге одатле, али Срби који су одлучили да наставе да живе тамо давали су нам подстрек да истрајемо. Данас је мало боља безбедносна ситуација, али и поред тога ми смо опрезни.

* Како Срби реагују када вас виде?
- Њима наш долазак пружа наду. У нама они виде подршку државе, јер ако Јавни сервис Србије долази да забележи њихов живот, њихове стрепње и наде, поруке… онда и они добијају импулс да треба да истрају и да остану.
* Шта вам кажу – зашто остају?
- Зато што су на свом, зато што су чули како су прошли њихови пријатељи или родбина који су се иселили. Не желе да живе на рачун државе и да стално нешто од ње траже, јер њихово је ту – на Косову и Метохији. Кажу ми да не могу да оставе цркве и манастире и да јесте најлакше отићи, али љубав према светињама не дозвољава им да напусте домове.
Током година Светлана Вукмировић темама је приступала професионално, али многе од њих погодиле су је као човека.

- Пре три године снимали смо емисију о најсиромашнијем слоју становништва на Косову. О онима за чије смо оброке слали СМС поруке. Ушли смо у домове тих породица са децом, које живе испод линије сиромаштва, а такве сцене остају дубоко урезане у свест. Оне изнова покрећу сузе – искрена је Вукмировићева.
* Ваше познавање прилика у јужној покрајини довело и је до сарадње са председником и Владом Србије…

– Из кабинета председника Републике Србије су са мном контактирали и рекли ми да направим документарац. Филм„17. март 2004” сликовито показује који су манастири уништени само у тих неколико дана, а приказан је у октобру прошле године амбасадорима 80 земаља у време када се расправљало о уласку Косова у Унеско. Други филм The Truthје на енглеском језику и урадила сам га за Министарство спољних послова. Таксативно је наведено која су сва српска добра уништена од 1999. године наовамо. У филму су снимци на којима се види рушење манастира зиданих током средњег века. Оба филма су на званичном сајту Владе Србије. Нажалост, та рушења се и данас дешавају и то пред очима страних посматрача, који уопште не реагују.* Две деценије сте новинар који се бави Косовом и Метохијом. На шта сте поносни?

– На самом почетку каријере, када сам и сама избегла из Приштине те 1999. године, одлучила сам да се вратим и покажем да тамо и даље живе Срби. Тада сам добила годишњу награду РТС за професионални рад и извештавање са Косова и Метохије. За награду ме је предложила уредница Дневника Ангелина Вучић. Она је запазила моје прилоге, а када ме је коначно и упознала, није веровала да имам само 25 година. Рекла ми је тада да је у најмању руку очекивала некога дупло старијег, јер тако озбиљан и трезвен приступ може да има само неко са искуством. Поносна сам и на то што ме никада нико није демантовао. Поносна сам и на критике Бранке Оташевић, која је рекла да су моје емисије израз посвећеног репортера. Филмови„Отето Косово” и „Крај осуђених на прогонство”, на којима сам радила као сарадник, посебно су ми драге ставке у каријери.

* Да ли ћете нешто мењати у наредном пероду?

– Има планова. Идеју сам послала уреднику Ненаду Љ. Стефановићу. Можда ћемо мењати име, али теме ће сигурно остати исте. Ипак, о томе бих причала када промене буду извесније.

* Да ли имате подршку породице због посла којим се бавите?

– Потичем из многочлане породице, која ме заиста подржава. Нажалост, баш због овог посла још се нисам остварила у улози супруге и мајке, а то ми је велика жеља. Ипак, да сам мајка, не бих могла да будем посвећена овоме што радим већ пуних двадесет година – сигурна је Вукмировићева.

Прочитај без интернета:
2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ