Драган Милашиновић

Косово нестаје пред нашим очима. Дневно. Свакога дана деси се нешто што нам покаже да га има све мање не само са нама већ и у нама. И то нам све мање смета. О Космету као српској земљи говоримо све ређе и све тише. И све приметније окрећемо главу од онога што један притајени и два отворена издајника раде како би српском стаблу ишчупали корене, у чему им нажалост, својим чињењем и нечињењем, помажу неки верски поглавара СПЦ. Али, ово неће бити прича о њима. Из три разлога. Прво, о њима и ономе што раде пишем стално, већ годинама. Друго, сигуран сам да их неће заобићи ни људски, ни божији закони, јер ако би се то десило био би то знак да не постоје ни Људи, ни Бог. А постоје!

И треће, најважније, они су нама, обичним људима, постали алиби за наше издајство. Јер, без нашег ћутања, веровања у златну телад и себичности они не би могли да буду оно што јесу, нити да чине оно што чине. Ми сами пристајемо да будемо понижени, гладни и издати. Живи а мртви. Зато смо ми саучесници у њиховом пројекту. О том саучесништву ће бити овај осврт.

На данашњи дан, 1. маја. 1985. године у 13 часова, косовски Србин, Ђорђе Мартиновић, пресретнут је на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је кроз чмар набијена у утробу, данцетом на горе, а на дрво била је натакнута кроз грлић (1). Учинили су то његови суграђани Албанци у оквиру својих разуларених покушаја да етнички очисте Космет од Срба. Тадашње југословенско комунистичко руководство, уз подршку српског, покушало је да случај заташка, па је догађај приказан као „самоповређивање“, иако су лекарски налази јасно указивали на насиље и учешће више лица у овом стравичном чину. Против Мартиновића држава је повела кривични поступак. Случај Ђорђа Мартиновића, један од најшире расправљаних кривичних случајева у некадашњој Југославији, постао је метафора страдања, скривања истине и медијских манипулација, а галванизовао је и будућа догађања на Космету и у Југославији. (2) Јер, тада су се Срби заправо дигли против силе и неправде у комунистичкој САП Косово. Тада је сазрела свест да ћутање води у нестајање, да Србија Петра и Ивана Стамболића није њихова мајка, већ маћеха. Све остало дошло је касније.

Није било јасних организатора, све је почело некако спонтано, као реакција на бол и срамоту, коју је режим покушао да кроз једног човека нанесе целој нацији. Шиптари су тада чинили и теже злочине(силовање монахиња, убиства стараца и пребијање деце) али режим се од тога ограђивао. Трагедију Ђорђа Мартиновића комунисти су хтели да прикрију, а у све су најдиректније били умешани полицијски и војни врх. Прво су покашали да га купе, онда да му прете, а на крају да га уцењују. Операцијом је руководио директно Стане Доланц, тадашњи савезни министар унутрашњих послова. Али, ништа није могло спасити највећу Титову илузију – браство и јединство. Мартиновић није одустао у одбрани своје части, а Срби су реагујући на режимску неправду пружили отпор. Тако је почело. Није било вођа, ни интереса, само незаустављиви ентузијам. Сами су себе финансирали ти храбри људи који су почели да износе стварну истину о Космету у то време.

Један од првих који је тада кренуо био је мој теча, честит човек, искрени патриота и анти-комуниста. Није се бојао да ће изгубити посао, није марио што су га малтретирали „службеним разговорима“, прекршајним пријавама и осталим бабарогама режима. Помагао је, заједно са другима, адвокату Велимиру Цветићу, да што боље припрема одбрану Ђорђа Мартиновића. Обишао је многе сиромашне и ојађене Србе од Дренице до Ђаковице, од Батуса до Клине, носећи помоћ и светлост сазнања да се успавана Србија може пробудити. Недавно је и о њему, у Марићевом „Голом животу“, говорио новинар Рајко Ђурђевић, један од оних припадника тадашње београдске чаршије који је одмах и несебично помогао буђење Србије не само својим сјајним текстовима у „Дуги“, него и на терену, на светој земљи косовској. Ту емисију, иначе, нећете наћи на интернету.

Називао је себе, мој теча, Војом револуционарем, осећајући важност и значај низа малих догађаја који су били увод у велике и значајне промене. Из приче је отишао када су се политичари осетили довољно сигурни да они преузму ствар и усмере догађаје. Када су они који га прогањали почели да га тапшу по рамену и запоседају функције. Када су неки његови пријатељи почели да наплаћују своју „револуционарност“. Када је Милошевићева про-комунистичка опција дефинитивно поразила искрено-патриотску, када му је постало јасно да је Вук Драшковић амерички плаћеник (схватио је то пре него многи)

Са свете српске земље отишао је, разочаран, знатно пре бомбардовања. У времену када је шиптарско Косово постало српски Космет (Косово и Метохија), када је обилазак усамљеног српског домаћинства у шиптарском селу са врећом брашна у гепеку заменило празно србовање, када је схватио да на Космету не живе Срби већ Срби-староседеоци и Срби-дошљаци.

Када је почело бомбардовање пријавио се у добровољце, али ги нису примили. Због година и чињенице да имају довољно људства у формацијама, како су му рекли. Није то разумео. Али је разумео све што је дошло после …

gazimestan-kletva

Данас, он као пензионер живи у Смедереву. Има све што је неопходно за миран пензионерски живот, али није ни миран, ни задовољан. Тужан је и разочаран. Боли га Косово, пече га издаја, али најтеже му падамо МИ, спремни да ту издају прихватимо.

Пре неки дан био сам да га обиђем. Нашао сам га нервозног, готово бесног. Покушао сам да га разведрим, али није ишло. Уместо да се осмехне испричао ми је причу због које је био тако тмуран. Једну причу о НАМА. Дан раније видео се са неким својим пријатељем са којим се дружи још из младости. Тај пријатељ давно се доселио са Космета и ситуирао се. Није сиромашан, има велику кућу, његова деца су запошљена, а он и супруга имају солидне пезије. Наравно, причало се о политици, скупоћи, парама…

И пријатељ му је открио „тајну“ да су се он и супруга пријавили као држављани Косова како би остварили право на социјалну помоћ од 75 евра месечно коју Тачијева држава даје Србима. „Сваког месеца 150 еврића, није мало, када већ дају“ – рекао је његов пријатељ.

Мој теча, Воја револуционар се згрануо. И пукао.

Срам те било, седе косе – викнуо је на свог пријатеља – где ће ти душа?! Зар си шиптарску личну карту извадио, крваву државу им признао, за 75 евра месечно?! Ти који ниси ни гладан, ни жедан, ти коме је, као и мени, тако мало од живота остало. Горећеш у паклу, несрећниче!

Пријатељ је покушао да се оправда, али постигао је једино да узбуркуне страсти код мог тече, замени презир који се више не може избрисати. Никада. Добро га познајем и знам да је косовски завет који осећа као део свог бића, као део своје православне вере и наде, јачи од разочарења које прати промашена пријатељства, ма колико она дуго трајала.

А разочарење је било велико, зато је био тако тмуран. Осећао се издато. Да ли је то могуће – питао ме је – да је он то урадио? Да човек који је на Косову рођен, може тако ниско да падне?!

Нисам желео да копам по његовом разочарању па сам му прећутао да знам стотинак људи који су урадили то исто. И да се стално појављују нови. Они који за 75. евра месечно ваде Тачијеву личну карту, постају део бирачког списка косовске парадржаве, стварају привид да се на Тачијево Косово Срби враћају. Или да никада нису ни одлазили.

Неки од њих још и србују по друштвеним мрежама, причају о свом „страдању“, ударају по Вучићу, лајкују моје текстове и честитају ми на храборсти и патриотизму. Нисам желео да свом течи, Воји, остарелом витезу косовског завета, који себе назива пропалим револуционарем, додајем со на косовску рану…

Али Вама, браћо и сестре по рођењу на светој косовској земљи кажем:

У праву је он, мој теча Воја, у свом Дон-Кихотовском бесу. Сваки од Вас који је пребегао у Србију, овде живи и ради, а на Тачијево Косово се враћа да узме 75. евра нека зна да је разлика између њега и садашњих српских властодржаца једино у цифри. Нека се сети Лазареве клетве и капија Небеске Србије.

Са чим ћете пред претке изаћи, а шта потомству оставити, сем издаје и срамоте… ?! Несрећници!!

________________________________

Упутнице:

(1) – Wikipedia – Ђорђе Мартиновић

(2) – Исто


Извор: ЦЕОПОМ-Истина

www.ceopom-istina.rs/osvrt-urednika/tuzhna-pricha-o-nama-srbima-sa-kosmeta/

Прочитај без интернета:
1 глас