ЈАЊА ГАЋЕША

Тако безбрижно не изгледају људи који заувек напуштају огњишта

Кад сам у рано јутро са пријатељицама кренула за Београд и на аутобуском стајалишту у Грачаници угледала групу Албанаца, схватила сам да ће путовање трајати бар три сата дуже, али и да ми се пружила прилика да видим ко су ти људи који одлазе.

Албанци су наставили да улазе у аутобус у Ајвалији, па у Приштини, код Подујева и тако до Мердара. Углавном су то млади људи, као и млађи брачни парови са децом. Улазак неколико Срба код Милошева обрадовао нас је, јер нам се чинило да ћемо бити једине које не иду у Суботицу.

Масовно одлазе, буквално преко ноћи нестају. Нико од Срба не зна шта им је одједном, и све оно што сам видела у аутобусу само је потврдило моје, али и сумње многих Срба са Косова и Метохије – а то је да опет нешто муте. Изузев једне жене, која је пут Суботице кренула са супругом и децом и у аутобус ушла уплакана, сви остали су били потпуно безбрижни. Она и њена породица нису остављали утисак напаћених, сиромашних и гладних људи – нису ни остали. Ретко ко од њих је имао пртљаг већи од једног ранца, чак ни они који су са собом водили децу. Понашали су се потпуно опуштено, телефонирали су и смејали се, парови су се љубили, као да сви иду на море и само што нису запевали.

КАО ДА ИМАЈУ ЗАДАТАК
Процедура на Мердару је трајала сатима. На косовској страни прелаза поздравио нас је полицајац Албанац уз осмех, као да је сасвим нормално што толики број његових сународника свакодневно одлази. На српској страни полицајац уздише када је видео скоро пун аутобус Албанца и каже возачу, који га је питао где је до сада: „Ту сам, не могу да летим“. Мученик! Треба сваком Албанцу написати и одштампати потврду којом му се дозвољава кретање кроз остатак Србије, док на стотине њих чека у аутобусима, плус сви они који пешице прелазе у централну Србију.

Чудим се, ко зна који пут у животу, менталном склопу тих људи који сваких неколико година морају на неки начин да привлаче пажњу. Никако да се смире, организују и живе. Док се сви медији баве тиме колико је њих отишло због „лоше економске ситуације“, питам се ко ли је овог пута притиснуо прекидач и опет их подигао на ноге како би свет о њима причао?

Питам пријатељицу: „Где ови људи иду по овој хладноћи са овом децом? Какви су то родитељи?“

„У Казабланку“, одговори и кроз уздах рече да ћемо сигурно ми, Срби са Косова, бити криви и за ову њихову авантуру.

Чим смо прешли Мердаре, почели су да зову телефоном и да некоме говоре када стижу у Суботицу. Било је и оних који су давали новчанице од 200 евра појединцима у аутобусу, вероватно водичима јер су у Београду послушно ишли за њима.

albancikosovoodlazak06Чекаће данима, многи са децом – морам то још једном да нагласим – под отвореним небом да преко њива, блата и воде пређу у Мађарску. Шта ће даље бити, немају појма, али на њиховим лицима нема нимало бриге. Као да имају задатак да сви оду до Суботице и Мађарске, па, ако их врате, имају покриће да су пробали да оду. Како другачије објаснити ту њихову безбрижност.

„GOODBYE FOREVER“
При повратку из Београда, у аутобусу је било 15 Албанаца који су се враћали из Суботице. Да сте могли само ту срећу да видите. Млада девојка је, силазећи у Подујеву са својим сестрама и родитељима, возачу рекла: „Goodbye forever“. Тако је била весела због повратка, и њена породица исто. То се баш не уклапа у причу о људима који траже излаз из јада и беде који на Косову владају.

Овакво понашање Албанаца видели смо 1999. године, када су у највећем броју глумили да их српска војска и полиција протерују. Тада су, по наређењу западних ментора, напуштали своје домове а западни медији то представљали као хуманитарну катастрофу. Све ово тако подсећа на тај сценарио, као да га исти људи потписују.

Убеђена сам да њихов одлазак везе нема са сиромаштвом, незапосленошћу, лошом економском ситуацијом и осталим причама. Новац који троше да би дошли до Суботице, Мађарске, Црне Горе, Немачке, па чак и Америке, није мали, и нико не поставља питање одакле им у џепу хиљаде евра. Без обзира колико је економска ситуација на Косову и Метохији тешка, нико од њих није толико гладан да се усред зиме смрзава по шумама са децом у наручју. Приче о продаји имања треба узети са резервом.

Тешко ми је да поверујем да су преко ноћи сви схватили да на Косову нема перспективе, и да им је једини спас одлазак. Иза овога се нешто друго крије. О чему се овог пута ради – не знам. Знам само да, кад год се узмувају, причају сви исту причу, а не делују ни мало искрено, када власти углавном ћуте или кажу тек понешто, када западне земље млако реагују – Срби најскупљу цену плате. И зато не ликујем због њиховог одласка. Напротив, ја се плашим.

Дај Боже да грешим!

www.standard.rs/politika/31077-%D1%83-%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B1%D1%83%D1%81%D1%83-%D1%81%D0%B0-%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-1999

10 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ