У чувеном и лепом селу недалеко од Приштине данас готово да и нема православаца.
Сеобе после повлачења наше војске, а настављене 2004. Од Срба који су се иселили нико се још није вратио у ово питомо село.
До 1999. године у селу Девет Југовића, недалеко од Приштине, било је 150 српских кућа са око 700 становника. Нажалост, велика већина се у последње две деценије одселила у централну Србију. Сада су раштркани, од Мердара ка Нишу и Београду, а овде их је остало таман толико да не морају да мењају име селу – деветоро!
Властимир Живановић (70) не може да сакрије жаљење што је некада чисто српско село, са чувеним називом, подно Газиместана, готово остало без Срба. Сада их је овде деветоро, да сачувају назив и сећање на село познато још из времена Косовског боја. Испред лепо уређене, једне од две куће у дворишту Живановића, Властимир објашњава да је са свих страна окружен новосаграђеним албанским кућама.
– Лепо је ово село, урбано, равно – прича Властимир. – Припојени смо општини Приштина и међу првима смо на овом подручју добили водовод, канализацију и уређене путеве.
Док окопава башту, питамо га зашто одоше сви Срби. После дужег размишљања каже:
– Један, мада далеко мањи број њих, одселио се после 1999. године, када су са Космета отишле наша војска и полиција – каже Живановић. – Већина је по ниским ценама продала куће и плодне оранице, само да би преживели у расељеништву. А остали… Они су у року од неколико дана, после мартовског погрома 2004. године, кренули из села. Неки су у међувремену успели да продају имовину, неки нису, али нико се није вратио.
Показујући руком на питому равницу, која се километрима простире ка магистралном путу и с друге стране до подножја чувеног споменика на Газиместану, Властимир објашњава да су на имањима Срба сада никле многобројне, велелепне куће Албанаца.
– И ја сам продао већи део имања – искрен је наш саговорник.

 И док појашњава да су осим његове породице, супруге, сина, снахе и двоје унучади, једини преостали Срби трочлана породица Марковић – супружници Анита и Радиша, као и његова мајка, који не желе да говоре за новине, Властимир каже да је на продају био приморан.
– Знао сам да, уколико не продам када и већина комшија, касније нећу моћи да то учиним по повољној цени, а пошто имам брата у Новим Бановцима, који има два сина, желели смо да их збринемо стамбено, тако да смо у договору продали већи део имања – прича Властимир. – Сам сам бирао комшилук, јер када сам продао имање, немам право да се жалим. Никада ме нису дирали, нити се бојим, јер ја увек наступам чистог рачуна.Са супругом Јоргованком, Властимир највише брине о унучићима, јер време после школе, коју похађају у три километра удаљеној Доњој Брњици, проводе без вршњака.- Анђели (14) и Андрији (9), који су сада у школи, нема ко од другова да отвори врата – додаје Јоргованка и додаје да су њихови унучићи добра деца и одлични ђаци, најбољи у школи, али да им много тога недостаје. – Снаха Биљана (36) ради у амбуланти у Доњој Брњици, док је син Јовица (38), који је некада радио у пошти у Приштини, без посла.

Иако признају да им недостају старе комшије, Живановићи истичу да, као и Марковићи, немају намеру да се селе. Срећом, засад имају потпору у суседном, претежно српском селу Доњој Брњици.

СЕЛО ПРОМЕНИЛО ИЗГЛЕД

– Већина Срба из Девет Југовића напустила је село после 17. марта 2004. године. Јер, када су видели шта се дешава у Чаглавици и другим српским срединама, где Албанци пале српске куће, одлучили су да напусте село у наредна два дана – објашњава Властимир, жалећи што је некада српско село остало без Срба.

Иако и даље гледају ТВ програм на српском језику и имају повремено сигнал српских мобилних оператера, село је, признаје, потпуно променило изглед и осим његове и куће Марковића, једино је иста остала сеоска црква.

0 гласовa