Окупиране територије – Мисија Унмик је 2006. године без икаквог објашњења нагло прекинула истрагу о отмици и убиству Срба из Ретимља и Оптеруше, међу којима су и Костићи, породица са најтрагичнијом судбином на Космету.

Изводи из истражних списа у које су „Вести“ имале увид показују и да истражитељи мисије УН на КиМ никога нису испитали у својству осумњиченог.

А у то време према исказима Срба који су преживели напад на ораховачка села већ су била позната имена припадника ОВК који су их заробили, а српске власти водиле су процес против двојице припадника ОВК.

Саветодавна комисија за људска права УН на Косову управо је затворила случај који су чланови породице Костић, Николић, Банзић, Божанић, Патрногић и Станојевић поднели против Унмика и тражи од те мисије да јавно призна одговорност за пропуст да спроведе ефикасну истрагу.

Такође, и да код надлежних органа на Косову преузме све могуће кораке како би осигурали да се настави истрага у вези са убиством Анђелка Костића, отмицом и убиством Живка, Лазара, Тодора и Небојше Костића, Рајка и Цветка Николића, Спасоја Банзића, Младена и Немање Божанића, Душка Патрногића и Александра Станојевића, отмицом и нестанком Младена Костића, отмицом и притварањем Ангелине и Петре Костић, Славице и Десанке Банзић и Драгице Божанић.

Брутални злочини над цивилима у селима око Ораховца су се догодили 1998. године и сматрају се поводом за реакцију српских снага на КиМ.

По доласку на Космет, Унмик је преузео истрагу, али пропуста је очигледно било на сваком кораку. Комисија за људска права УН још је 2006. године упутила коментар да „јединица за нестала лица полиције Унмик истраге нестанка и отмице сврстава у предмете ниског приоритета“.

У овом предмету, истражна списа која је Унмик доставио Саветодавној комисији показују да је испитано укупно 46 очевидаца, жртава и сведока, али да нико није испитан у својству осумњиченог. Практично, у периоду од 2000. до 2005. године, истрази су изјаве давали само Срби.

„Као резултат таквог несистематског рада, спис садржи бројне процене, прегледе случаја, скупове информација, листе жртава и осумњичених, као и анализе које су разне организације припремиле у разним периодима, у већини случајева пружајући дупле информације.

Један од негативних резултата оваквог приступа раду био је да су неки од сведока (не жалиоци) дали више изјава разним организацијама, па су до 2006. године већ били „веома љути због тога што им се непрестано постављају иста питања“, наводи се у закључцима Саветодавне комисије.

Ко је угрозио истрагу?

У писму упућеном 19. маја 2002. године шефу одељења за истраге полиције Унмика, начелник Јединице за нестала лица изражава посебну забринутост поводом ангажмана разних особа и организација, што је према његовом мишљењу могло да угрози истрагу.

У фебруару 2006. године, забележена је изјава З. К. која је навела да је примила три претећа телефонска позива у којима је упозорена да не сме да сведочи, и да су позиви наводно стигли из куће њених родитаља у општини Ораховац.

Саветодавна комисија подсећа и да су „посмртни остаци свих жртава, осим Младена Костића, пронађени 2005. године, али да су могли бити идентификовани много раније“, непосредно након што су пронађени први трагови на улазу у пећину у близини села Волујак, у општини Клина, 3. априла 2001. године. Тада су узети ДНК узорци, али је идентификација каснила неколико година.

„Није јасно зашто на том месту 2001. године није обављена ваљана ексхумација“, закључује Саветодавна комисија.

Бескорисни савети

Гордана Ђикановић из Удружења породица косметских страдалника истиче да је овакво мишљење Саветодавне комисије за људска права Унмика „бацање прашине у очи“ породицама које трагају за истином о својим најмилијима.

„Породицама киднапованих и убијених на КиМ су биле потребне године да схвате да је мишљење Саветодавне комисије коме су се радовали, рачунајући да је то најважнија степеница да се докаже злочин, бацање прашине у очи. Ту комисију је основао Унмик, а ниједан одсто својим деловањем није потврдио њихова многобројна мишљења која је донела Саветодавна комисија.

И чињеница да ускоро завршавају мисију нам указује да је све то имало за циљ да се замајавају породице и купи време, јер са тим мишљењима ниједна српска и неалбанска породица није остварила сатисфакцију пред судом“, истиче Ђикановић.

Она наводи да су породице, управо позивајући се на мишљења Саветодавне комисије за људска права Унмика, улагале жалбе надлежним српским и косовским судовима, али да су сви изгубили спор:

„Сматрали смо да има велику важност када једно међународно тело донесе тако студиозне одлуке и образложено мишљење, али су сви до једног изгубили процесе. Они који су изгубили случај у Србији сада морају да плате таксе од око 100.000 динара.

Онима који су изгубили случај на Косову бар не прете да ће им пленити имовину. Дакле, с обзиром на то да Унмик ништа није преузео, Саветодавна комисија ни у чему није допринела бржем сазнавању истине доласка до правде за српске жртве“.

Планирани напад

Пре јула 1998. године, у Ораховцу осим редовног особља, нису били присутне посебне снаге ни Војска Југославије ни снаге МУП-а Србије.

Први знаци предстојећег напада ОВК видели су се почетком 1998. године када је ОВК почела да копа ровове и да подиже зидове од врећа са песком у Ораховцу и Великој Хочи. Средином маја 1998. године, ОВК је заузела брдо изнад града преузевши контролу саобраћаја између Ораховца и Малишева.

Напади и отмице српских становника у тој области пријављивани су током маја и јуна 1998. Почетком јула 1998 године у Оптеруши и Зочишту је ископано још ровова.

Од прилике у исто време, постигнут је прећутни договор између српских и албанских цивила о томе да ће штитити једни друге и упозоравати једне друге о нападима ОВК или српских/југословенских снага. У три дана јула 1998. у Ораховцу, Ретимљу, Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи киднаповано је 110, а потом убијено 43 српских цивила.

Хаг преузео истрагу, па одустао?

Саветодавна комисија осврнула се и на координацију Унмика и Трубунала у Хагу у овом предмету.

„Комисија прихвата да, иако у спису нема званичног захтева за уступање поступка Међународном кривичном трибуналу трибуналу за бившу Југославију (МКТЈ), има довољно доказа који указују на то да су хашки истражитељи контактирали полицију Унмика и обавестили их о томе да је у току истрага и тражили да сав доступан истражни материјал буде пребачен у Трибунал“, наводи се Саветодавна комисија, констатујући и да је „Унмик испунио тај захтев и обуставио истрагу 2002. године, након што су списи предати“ Трибуналу:

„На жалост, Комисији није јасно када и како су органи Унмика обавештени да Трибунал у Хагу више није „заинтересован“ за ову истрагу. У сваком случају, изгледа да једини поступак МКТЈ-а који је обухватао наводне злочине почињене у истом периоду и на локацији у близини Ораховца нема никакве везе са нападом ОВК на Ораховац у јулу 1998. године“.

Ј. Л. Петковић / Вести

извор: www.vaseljenska.com/vesti-dana/unmik-zataskao-zlocine-ovk/

2 гласa