Видовдан на Косову и Метохији, као и сваке до сада, обележава се и ове 2015. године. Ипак, постоји једна „мала“ разлика.

Ранијих година, чак посебно у време борби на барикадама али и раније, путнике намернике је у Косовску Митровицу дочекивао и водио низ српских тробојки које су се вијориле са сваког стуба, бандере и места предвиђеног и непредвиђеног за истицање застава.

Многи су, нарочито учесници Бајк – рок мисије „Увек уз браћу“, истицали отвореност и радост људи који их срећу и посебно тај низ застава. И једно и друго није се могло видети ни на једном другом месту у Србији. ове године тог низа нема, народ је остао срчан и срдачан али наметнута „власт“ је своје срце од папира обојила у зелено, у боју новца. Остало је још неколико прашањавих остатака застава од последње измене. Ове последње, које су могли, скинули су шиптарски млади екстремисти, изгледа да су српским издајницима само учинили услугу јер нису смели да их сами скину. А како је их је постављала Цивилна заштита, слободно се може рећи да их, после бриселског расформирања, више неће имати ко да постави нити да их купи.

Косовска Митровица је, хтели то или не, била линија фронта. Ибар је раздвајао два народа, „две вере, два Бога“. Иако највећи део Срба данас на КиМ ипак живи јужно од Ибра, опкољени са свих страна, нису у могућности нити је најпаметније да масовно истичу своје симболе. Окупирани и под сталном опасношћу за своје животе, приморани су да се суздржавају од масовних потврда свог националног идентитета. Србима северно од Ибра то је пак било омогућено. Испред њих, отворени и посведочени непријатељ, шиптарски екстремисти и терористи, иза њих – остатак Србије.

Данас је то у многоме другачије. Шиптарски терористи су и даље на својим позицијама, остатак Србије и „не баш“. Данас се ту налази „Брисел 1„, „Брисел 2„, „неодустајање од европског пута„, „дуго очекивани бољитак у наредним годинама„, „реформе„, „европске интеграције„, сарадња са НАТО-ом, „напредак демократије„, „западне“ и „европске“ вредности… Све осим Косова и Метохије, све осим Србије… Оне Србије ослобођене тек пре 100 година.

Али није крив нико од побројаних, криви су једино Срби које су своје интересе подредили оним напред наведеним паролама иза којих се крију неки туђи интереси. Повезује их новац… Они не осећају да им недостаје земље, не недостаје им ни Бог, ни историја, ни понос… После свега тога, као награда, не недостаје им ни новац. Једино што више немају (ако су и имали, али тешко) јесте част и српство. Кроз имена су остала усахла осећања и учаурена сећања на српство.

Неко је јуче рекао „опет ће и тај Спирић и тај Ракић да се извуку и да народ каже „свака им част“… Пробаће, сигурно да хоће. То ће им газде и дозволити и учинити за њих јер је неопходно дати легитимитет оваквим потезима.

Зато ми данас пишемо: Александар Спирић, Горан Ракић, Вучина ЈанковићИ сви други прикључци српским велеиздајницима из Београда, Видовдана 2015. године, учинили су још један знак својим поступцима и непостављањем српских застава на местима на којима се годинама налазе, и показали да су под плаштом бриселских преговора издали Србију и да им је једина радна обавеза и намера да овај, најсветији део Србије и њихове државе, претворе у НАТО – терористичку „државу“ шиптарских силоватеља и кољача Срба.

Нема заставе ни над спомеником руском конзулу Шчербини у Косовској Митровици, убијеном од Шиптара. „Ја сам прва жртва у новој српској историји за ослобођење Старе Србије“ биле суњегове последње речи које је пратио поток невине крви… овим су и бриселски заморчићи повикали„Крв на нас и на нашу децу“. То је њихов избор на Видовдан 2015. године.

  ПОГЛЕДАЈТЕ КАКО ТО ДАНАС ИЗГЛЕДА:

Академик Љубомир Симовић, записао је у својој драми „Бој на Косову“, (према којој је настао и истоимени филм), не случајно додељујући лику Милоша Обилића да изјави пресудну српску истину„На Косову (на Видовдану) ће се видети ко је вера а ко невера“, обраћајући се Вуку Бранковићу. И ту се више ништа не може додати.
4 гласa