Амандманом на косовски Закон о статусу и правима бораца и жртава рата, и жртве сексуалног насиља су добиле какву-такву правду. Међутим сам закон, а и Стратегија која га прати, која би ускоро требало да уђе у процедуру парламента у Приштини, статус жртве признаје само од 27. фебруара 1998. до 20. јуна 1999. године, што српске организације виде као дискриминацију и флагрантно кршење људских права мањинских заједница на Косову, а нарочито српске. Наде полажу у међународну заједницу, за коју верују да ће реаговати и спречити озакоњивање дискриминације жртава.

Стратегију, односно нацрт уредбе о утврђивању положаја за жртве сексуалног насиља током рата 1999. године саставио је Национални савет који је пре годину и по дана основала косовска председница Атифете Јахјага. Савет већином чине представници невладиног сектора, а у њему нема ниједног представника мањинских заједница, ни Срба, ни Рома, ни Горанаца, ни Ашкалија, ни Египћана.

- Нацрт обухвата дискриминаторски временски оквир и тиме одузима право за признање и бар некакву надокнаду и финансијску помоћ жртвама сексуалног насиља. Тај временски оквир је постављен с образложењем да је рат завршен јуна 1999, али не треба заборавити да су акције које су се десиле након тог периода такође последице рата. Ако ова стратегија прође, флагрантно се крше људска права свих заједница. Апелујем на међународну заједницу и све невладине организације на Косову да реагују – апелује Душан Радаковић, директор невладнине организације Центар за заступање демократске културе из Косовске Митровице.

Тим документом се по ко зна који пут над Србима и српским женама крше људска права, закључује и Милена Парлић, секретар Удружења страдалих на КиМ.

Чути и глас мањина

Нацрт Стратегије и образац за пријаве за регистровање жртава, који ће се доставити Комисији косовске владе (која би требало да почне са радом у октобру), усвојен је на последњем, четвртом састанку Националног савета. Званични предлагач у парламенту биће косовско Министарство рада и социјалне заштите.

– У раду тог савета неопходно је учешће и представника мањинских заједница. Њихов глас о овако важној и осетљивој теми мора да се чује – истиче Душан Радаковић.

- Свако насиље над женама је неприхватљиво и за казну по кратком поступку, али није чудо што се косовски Албанци сећају само наводних српских злочина. А колико жена су силовали такозвани „борци“ ослободиоци и странци, и у каквим условима и данас живе и колико се поштују жене на КиМ нико не помиње – огорчено истиче наша саговорница.

Слаба нада и специјални суд: Милена Парлић

Онда додаје да је за „време ратних дешавања било силовања и мушкараца и жена Срба“.

Симић: Трајне последице

Славко Симић истиче да су „последице силовања трајне код свих жена које су биле изложене таквом злочину, чину људи који усред рата изгубе разум и осећање“.

– Жене које су биле изложене тој врсти насиља и данас трпе менталне последице. А ми смо део Балкана, и ово је ипак Косово, и на жалост, косовско друштво је конзервативно и мушкарци имају потпуно неодговоаран однос према женама, које су, на жалост, страдале кривицом и недоговорним понашањем одређених „дичних ратника“. Усвајањем закона 20. јуна 2014. најзад је испуњен захтев да жене које су жртве сексуалног насиља током рата добију законску заштиту и неки свој статус, и тај закон са пуно подршке поздрављам, подвлачи Симић.

- Зато је ова Стратегија морала да се бави и силовањима након доласка међународних снага, када су српске жене биле потпуно препуштене на милост и немилост албанским злочинцима. Срби су доказали да свака жртва има име и презиме, и да сваки злочинац, без обзира на националну и верску припадност, треба да одговара за злочин који је починио, али изгледа да наше комшије не осећају исто кад су у питању њихова недела. Кад је реч о силовањима Српкиња и неалбанки, и даље имам горак укус у устима, сећајући се поновног суђења „гњиланској групи“, и злочина над две Српкињама из Гњилана – каже Парлићева.

(Не)правда пред Специјалним судом?

Специјални суд који ће процесуирати ратне злочине ОВК радиће по косовским законима, и питање је да ли ће све жртве сексуалног насиља током рата бити у равноправном положају пред њим, уз овако састављен закон.

Шеснаест година од сукоба не постоје тачни подаци о томе колико је жена силовано током ратних дешавања на Косову. Хјуман рајтс воч саопштио је да поседује „уверљиве податке за 96 случајева сексуалних напада од стране припадника Војске Југославије, српске полиције и паравојних снага током НАТО бомбардовања“ 1999. године. Парлићева истиче да се ниједна релевантна међнародна организација за заштиту људских права није бавила ратним злочином сексуалног злостављања и насиља који су починили припадници ОВК.

Контрадикторан закон

Аругумент да се статус жртве односи само на жлочине почињене до јуна 1999., када су званично окончани сукоби на Косову, обара исти тај Закон о статусу и правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породице. Наиме, члан 3 (став 1.14) дефинише нестала лица као жртве рата и обухвата све цивиле нестале до 31. децембра 2000. године. Тада је законодавац водио рачуна о последицама рата, наводећи такав временски оквир као „последицу борбе на Косову у периоду 1998- 1999. године“.

- То што се нико није бавио исповестима и доказима о силоваим Српкињама, и што државна секретарка у Министарству спољних послова Велике Британије и посебна изасланица британског премијера за спречавање сексуалног насиља у конфликтима, бароница Џојс Енелеј, током посете Косову, са члановима Националног савета за жртве сексуалног насиља током рата посећује невладине организације жена у Глоговцу и Ђаковици, а не интересује се за српска удружења жртава и подизање свести о силованим Српкињама, има озбиљан контекст. Мишљења сам да се ова Стратегија плански усваја пре формирања Специјалног суда за ратне злочине ОВК, а који ће се сигурно бавити и процесуирањем злочина над жртвама силованим током предратних и ратних сукоба. Да није тако, не би Хјуман рајтс воч износио бројке, не би госпођа Енелај и Јахјага инсистирале на оснивању суда тек након измењеног Закона о статусу и правима бораца и жртава рата у парламенту у Приштини, закључује Милена Парлић.

На потезу мисија Оебса

Славко Симић, шеф посланичког клуба Српске листе у косовском парламенту, истиче да је закон усвојен с много закашњења, али да њиме најзад жене које су жртве сексуалног насиља током рата имају законску заштиту.

Нема правде

Милена Парлић верује да „Српкиње које су доживљавале и преживљавале најтежа и највећа понижења, сигурно не би тражиле остваривање права и финансијску надокнаду пред косовским законима“:

– Али, са оваквим потезима, на крају ћемо ми испаштати за своје злочине, а за злочине над Србима, над киднапованим, убијеним, силованим женама, мушкарцима и децом српске националносту, биће надлежан изгледа једино Бог.

- Даљи процес имплементације и анализе о овој категорији биће у рукама актера који се директно баве проблемом жена жртава сексуалног насиља, а то су НВО, мисија Оебса и посланици у Скупштини Косова, јер они могу најбоље да разумеју детаље овог закона – каже Симић.

Кабинет косовске председнице упитали смо зашто Стратегија статус жртве сексуалног насиља током рата признаје само за период од фебруара 1998. до јуна 1999.године, зашто као жртве рата не препознаје злочине над женама који су се догодили након тог периода и зашто на изради тако важне стратегије не учествује нити један од представника мањинских заједница на Косову. Одговор нисмо добили.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/518435/Zakonom-brisu-silovane-Srpkinje

Прочитај без интернета:
1 глас