Књижевник из Грачанице о положају Срба и наше културе на Космету, миту и новчанику, животу између „велике Албаније“ и Заједнице српских општина…

НИЈЕ то култура, то су пројекти. Ту реч, пројекат, увеле су, још давно, певаљке примитивних песама, па је она, сада, постала најважнији термин нашег живота, културе, политике, економије… Све ове области често личе на те „уметнице“, што су из ове земље ишле да гастарбајтерима узимају новац.Пројекат Косово је, добрим делом, настао и постоји јер у њему нестаје и може да нестаје новац. Култура у том пројекту је потпора етнократском систему, она је, због малих духова, и конститутивни елемент раздвајања.

Овако коментарише недавно представљање албанског културног стваралаштва са Косова у Београду, у оквиру фестивала „Мирдита, добар дан“, Живојин Ракочевић, књижевник из Грачанице.

* Шта је онда било ово у Београду?

– Најважније је Београд убедити да призна „реалност на терену“ и да тамо у Приштини постоје неки други светови са којима се ваља, за новац, повремено међусобно додиривати. Природније је и поштеније одржати у Београду дане Ниша без иједног српског уметника, него, без Срба, правити дане Приштине у Београду.

* Да ли можете замислити представљање српске културе на КиМ, рецимо под називом „Дани српске културе у Приштини“?

– Можда је неопходно мајку подсећати да нас је родила. Све је ту, и сада, архитектура, библиотеке, цркве, факултети, за чије је оснивање највише заслужан Београд, део српске културе. То се систематски брише, па је неопходно да ови који долазе у Београд и представљају културу одмах по повратку у Приштину напишу пројекат и подигну срушене споменике Вуку, Његошу… Могу то и без Срба да ураде, могу и да одмах чим свештенику Дарку забране да звони у црквено звоно организују протесте.

* Ово што говорите је цинизам?

– Није. У овом случају ради се о културолошкој асанацији терена. Једноставно, тражи се легализација постојећег стања. Можете ли то чишћење извести у себи, можете ли себи да приредите тај „уметнички пројекат“? Не знам, пробајте. Многи, озбиљнији, нису успели.

* А зашто се, рецимо, албанска култура представља у Београду а не у Грачаници?

– Само нам тај сведок у гету недостаје да нас подсети колико су далеко Приштина, Призрен, Урошевац. Можда он може да нам објасни колико нам је добро ту где јесмо и да ће нам култура из градова долазити сваки пут кад нам затреба.

САХРАНА БОЉЕТИНЦА
– ОД тренутка кад је Иса Бољетинац полетео дроном изнад Београда, он је постао предмет новог општег поштовања, какво до сада није уживао. У ту нову динамику укључена је и ова сахрана, а Исин гроб се види као претходница коначног заокруживања територије. Глаук Коњуфца из покрета Самоопредељење је изјавио „да се Исине кости неће смирити док се на Звечану не буде вијорила црно-црвена застава“. У основи ни председник Албаније Бујар Нишани, ни Бољетинчев имењак, премијер Косова Мустафа, нису говорили другачије, само су у политичку коректност увили ову поруку – сматра Ракочевић.

* Српски глумци из приштинског Народног позоришта протерани су из своје матичне зграде, сада су у грачаничком Дому културе. Некадашње Покрајинско, а сада Позориште „Адем Јашари“, имало је и Српску и Албанску драму…

– Наше позориште је феномен, образац политичке некоректности и урбане побуне. То је национални ансамбл у потрази за гледаоцима, циркус на развалинама. Што се тиче садашњег Позоришта у Приштини њему је довољно само име, не мора ни да има представе. Звала нас је једна госпођа укључена у организацију српско-албанске представе „Ромео и Јулија“ и понудила превоз до Позоришта „Адем Јашари“ у Приштини. То је тренутак када се споје пораз и понижење, идете организовано у своје позориште. Не знам шта сам јој све рекао: знам само да је плакала на крају, да се извињавала… Реч је о Позоришту, а госпођа је своја – није ни наша, ни њихова, ни странкиња.

* Како бисте описали живот Срба на КиМ последњих шеснаест година?

– Изнад свега стоји само једна реч – трпљење! Из ње се све изводи, и у њу се све улива. Херојство косовских Срба је садржано у трпљењу јер нико не може, не уме, не подноси, не бори си против зла на такав начин. Трпљење нам је чувало светиње, а јунаштво их ослобађало. Милан Ракић је, не дајући много објашњења, говорио да је време пред ослобођење, кад је као конзул службовао у Приштини, било херојско.

* Има ли разлике и какве, у животу до проглашења једностране независности Косова и после тога?

– Има, све се враћа у институционалну репресију из периода од 1974. године. Све је по закону, све је у оквирима, све је у нечему што обичан човек дефинише реченицом: њихово је време! Иначе, овде све пуца од административног оптимизма и светле будућности. Једна идеологија је замењена другом, комунизам је као наследника добио етнократију и национализам, па, како год да се узме, и већина Албанаца трпи и чека неку врсту слободе.

* Да ли је приступ представника међународне заједице непристрасан када су у питањуСрби и Албанци?

– Они су овде дошли да воде пројекат Косово, главне улоге су подељене, нама је одређено да будемо статисти, и да свој положај прилагођавамо према најбољим европским законима које нико не жели и не може да примењује. У међувремену странци се, како сами често оцењују, врло брзо балканизују и стапају са околином.

* Док српски политичари ову Заједницу виде као обједињавање десет српских општина са извршним овлашћењима у кључним областима, албански политичари кажу да ће то бити нека врста НВО. Каква су ваша очекивања?

– Најлепше, најдуже и најупорније говоримо о ономе о чему најмање знамо. Ствари се постављају наопако и шири се страх од Републике Српске на Косову. Логично би било да Приштина с Београдом има исте везе као Бањалука са Сарајевом, а не да се још више изолује ових 120.000 Срба унутар косовске етнократије.

* Како оцењујете тренутну ситуацију?

– Јасно је да се пројекат Косово налази у завршној фази, па му се мора пронаћи замена, више нико не крије да се ради о „великој Албанији“. С друге стране, досадашњи српски административни апарат је од свих обесмишљен, па се тражи спас у Заједници српских општина. За сада се живи између „велике Албаније“ и Заједнице српских општина.

* Неретко се од неких политичара може чути да се не може живети од косовског мита. Да ли то мишљење деле Срби у централној Србији?

– Ако се у исту реченицу стрпа питање да ли сте за Косово у Србији или за то да сутра имате ручак на столу, а прекосутра плату у џепу, онда је све могуће и ништа није вредно. А када политичари говоре о миту нека стану испред Грачанице или неке фреске у Богородици Љевишкој, па нека кажу: ово је мит, од овога се не живи! Нека то каже старцима Србима из Клине, на њих је било двадесет напада у мају и јуну, нека их погледа у очи и каже чије је Косово.

* Ви сте директор Дома културе, хоће ли предстојеће видовданске свечаности које организује Дом допринети да до сваког Србина допре уверење да су у косовском миту њихови корени и корени државе Србије?

– Свако има своје „парче“ Косова, укључујући и оне који га се одричу. И то одрицање је потврда не мита него живе, културолошке, хришћанске, државотворне снаге и реалности. И у тим појединцима оно живи као конституисана свест, и нема везе ни са стаблом ни са кореном, него са питањем: ко сам ја? С те стране је потпуно разумљив страх од Косова, оно је улазак у Нови завет, у стварање конститутивних личности наше културе, у баланс земаљског и небеског, и интиму живописа, Његоша, Лубарде, Мештровића…

* Чиме се бавите у Дому?

– На нама је да обезбедимо основне сегменте града гето Србима. Да им дођу, ма где да живе, најбољи писци, сликари, глумци, музичари. На другом нивоу то је сусрет гето стваралаца Косова и Метохије са савременим стварањем и, на крају, ту је тај живи искуствени сусрет са четири хектара фресака у Дечанима или са архитектуром Грачанице. Ту ми очекујемо стваралачку револуцију и експлозију, и она ће се показати јачом од сваке бомбе којом су гађани и појединци и култура.

НЕСТАНАК ЧУВЕНОГ СКИ-ЦЕНТРА „БРЕЗОВИЦА“?

* АЛБАНСКИ националисти, шта год да ураде, ни вербалну критику са Запада не добијају?

– Награђивање албанског национализма уско је повезано са страхом међународне заједнице да се он може окренути против њених интереса, а Срби имају стално потребу да се зауставе процеси у којима они нешто губе. Тај осећај је генератор несигурности и ставља Србе у подређен положај.

* Пример може бити приватизација Ски-центра „Брезовица“.

– Да, тамо је све, до најситнијих детаља, српско, а сада долази страни, француско-андорски капиталиста који је најавио улагање 409 милиона евра. Та фантастична и непостојећа сума је магла иза које се крије тајкунски новац и њиме се задаје кључни ударац Србима на Шар-планини. Остало је још мало времена да се оспори тај процес приватизације, а сви ћуте, као да се ништа не дешава.

* Много елемената је ту у игри…

– Парадоксално је да последњу реч и право потписа на ову катастрофу има српски градоначелник Братислав Николић, па од његовог отпора или пристанка све зависи. Живот људи, слобода, нада да имамо нешто наше претвара се у понижење и разара аутентичну, и што бисмо данас рекли, самоодрживу заједницу на најлепшој планини Балкана.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:552900-%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD-%D0%A0%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BC%D0%B5%D1%82-%D1%87%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B0

5 гласовa