Десетог јуна 1999. потписан је Кумановски споразум. Пет дана касније и последњи југословенски војник је напустио Ораховац и Велику Хочу. Уследила су убиства, киднаповања и малтретирања Срба.

Рањени су Станој Филијовић, Предраг Дедић, Новица Радић, Милош Мицић, Јовица Васиљевић, Љубиша Ђорђевић, Драган Симић, Срећко Уламовић, Јован Кујунџић. Убице и нападачи никада нису откривени.

За годину дана од доласка Кфора киднаповано је 27 Срба. Идентификовано и сахрањено је само шесторо. И поред очевидаца, доказа и индиција о томе ко су киднапери, ни после 18 година нису расветљене њихове судбине.

- То је само део онога што нас је чекало – подсећа за „Вести“ Оливера Радић, професорка Гимназије из Ораховца. Сећа се да су прво стигле вести да се Ђаковица покренула са војском која је напуштала границу, а затим и о прогону Срба из Призрена.

- Са народом из Зочишта у цркву у Ораховцу су се повукли монаси из манастира на челу са тадашњим игуманом оцем Ромилом који је у рукама носио кивотић са моштима Светих Врача Козме и Дамјана. Паковали смо се и ми. Из доњег дела Ораховца Срби су бежали код рођака око цркве Успења Пресвете Богородице, јер су у град заједно са војницима Кфора на тенковима улазили Албанци у униформама ОВК. По некима, тада је завладао мир, али за нас Србе на Косову и Метохији су почели окупација, страдање, насиље, прогон. Били смо поражени, наша држава нас је оставила без заштите, препустила Кфору и униформисаној ОВК. Широм Метохије чули су се јауци Срба које су клали, убијали, киднаповали, мучили. Гореле су српске куће, гробови рушени, злотвори су палили наше цркве, скрнавили олтаре, на сваком кораку нас је поздрављао графит: смрт Србину – додаје Оливера Радић.

Са жељом да сачувају огњишта, али и због тога што нису могли да изневере Србе којима су били последња нада и уточиште од Метохије у пламену, мештани Ораховца и Велике Хоче и поред свега одлучили су да остану. Град је напустило само стотинак оних који су радили при војсци и полицији. Од доласка НАТО-а до данас, Ораховац је подељни град. У том делу Метохије живело је око 5.000 Срба, данас ни петина.

Еулекс и данас ћути

Породице убијених и киднапованих осетиле су последњих неколико година тек неко зрнце правде, када је у неколико наврата Саветодавна комисија за људска права Унмика утврдила да та мисија није урадила ништа да истражи убиства и киднаповања Срба у Ораховцу. У истом мишљењу, комисија је затражила јавно извињење од шефа те мисије и подстакла Еулекс да поново активира случајеве. То се никада није догодило.

Од како су неизвесност и незапосленост постали два редовна госта за кућним столом, Срба је све мање. Није их уплашило насиље, отерала их је немаштина.

- Прошло је близу две деценије, а напретка нема. Слобода кретања је само привид и могућа је само уз документа такозване Републике Косово. У школама је све мање ђака. Оно што пре десетак година нисмо могли да замислимо, сада се дешава. Све више кућа у српском делу града је на продају и добијају нове власнике Албанце. Док међународне организације говоре о напретку и развоју демократије на Косову, српски народ не може да одговори на питање: „Шта ли ми доноси сутра?“

Спаљени домови

У доњем делу Ораховца спаљене су све српске куће, као и оне које су биле на ободу града. Станови и српска имања су и данас узурпирани. Српско православно гробље је оскрнављено. Готово сви споменици су поломљени. Срби се већ годинама уназад сахрањују у порти цркве, али ни тамо више нема места.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/655747/Zlocini-nad-Srbima-u-Metohiji-18-godina-bez-kazne-1-Pakleni-mir-u-Orahovcu

Прочитај без интернета:
2 гласa