За пакао који су проживели Срби у Ораховцу, након доласка међународних снага, истраге готово да није ни било и нико никада није одговарао. До јуна 2000, годину дана од присуства Кфора, киднаповано је 27 мештана српске националности, а после 18 година за 21 њих се и даље трага.

Вести о привођењима, нестанцима, малтретирањима, одвођењима у штаб ОВК тих паклених јунских и јулских дана 1999. године ледиле су крв у жилама Србима у Ораховцу и Великој Хочи. Нашли су се у обручу из кога није било излаза. Југословенска војска и полиција тек што су отишли, немачки контингент НАТО снага тек што је дошао, а Срби који су порасли у доњем, данас албанском делу града, постали су ходајућа мета припадницима ОВК-а који нису презали ни од чега.

Нису оклевали да их усред дана отимају, нити се плашили директног сукоба са припадницима Кфора.
Пред супругама и комшијама, 16. и 17. јуна киднаповани су пензионери Марко Витошевић (1938), Света Грковић (1933), Тика Миљковић, Панта Грковић (1939) и Пека Пелевић (1935). Марко Витошевић, са још тројицом сународника, отет је 16. јуна 1999. јуна из куће у Ораховцу. Троје сведока изјавило је да су га припадници ОВК-а одвели у „ватрогасну станицу“, испитивали и мучили. Потом су га пребацили на другу локацију и од тада му се губи сваки траг.

Документација Унмика показује да су сведоци као киднапере означили М. У, А. Б. и још троје припадника ОВК-а. Нестанак је одмах пријављен Кфору, Унмику и призренском Окружном јавном тужилаштву. Али, у целокупној архиви свих истражних списа мисија које су се бавиле владавином права на КиМ, у случају Марка Витошевића налази се само један податак о конкретним потезима: тек 2005. припадник Косовске полицијске службе је отишао до куће осумњиченог А. Б. и није га нашао.

„Зашто си дошла без дозволе?!“

Будимир Булић (1950), службеник у Центру за социјални рад у Ораховцу, нестао је у ноћи између 18 и 19. јуна 1999. Према сведочењу његове мајке Милице, њих двоје су се тог дана селили из албанског у српски део града. Када су стигли, Будимир се сетио да је у стану заборавио кесу са документима. Око 19 часова се вратио у стан, а нешто касније мајка га је позвала телефоном. Одговорио је да одмах креће назад. Од тада му се губи сваки траг.

Мајка Милица се сутрадан вратила да потражи сина, а у ходнику зграде затекла је телевизор и друге ствари њиховог покућства, врата стана отворена, а све унутра разбацано. Чувши буку, позвонила је код првог комшије Албанца, који је живео и радио у Швајцарској. Врата су јој отворила четворица непознатих Албанаца, двојица у униформама ОВК-а и питали је на српском језику зашто долази без дозволе. Један припадник ОВК-а кренуо је према њој, али је она рекла да је дошла у пратњи Кфора и побегла.

Албанци претили месецима

Марко Јелић (1968), економиста запослен у предузећу Термовент, киндапован је 20. јуна. Из куће су га одвела тројица припадница ОВК-а на информативни разговор, никада се више није вратио. Два дана касније, из викендице у месту Крајиште код Ораховца, отети су Градимир Мајмаревић (1945) запослен у сектору одржавања у ЈКП Комунално и Синиша Витошевић (1959) електричар у Електродистрибуцији.

Око подне кренули су црвеним реноом 4, призренских регистрација да напоје стоку. Требало је да се врате за 15 минута. Кад је Градимиров син отишао да их потражи, врата на викендици су била разбијена. Комшија Зоран испричао је да је двогледом видео како двојица Албанаца изводе Градимира и Синишу и одводе у зграду полицијске станице у Ораховцу. Да се налазе на тој локацији, потврдили су и француски новинари. Комшија је као једног од киднапера означио Јупу Вебија. Други комшија Албанац Д. Г. је радио у винограду и такође видео отмицу.

Узалудно бекство од „Олује“

У дугој избегличкој колони бежећи од ратног вихора у Хрватској у Ораховац су стигли Јован (75), Никола (45) наставник историје у школи у Великој Хочи, Симо и Блажо Беговић, као и Михајло Велимировић. Били су смештени у једној просторији Орвина, где је био импровизовани колективни центар за избеглице. Нестали су 16. јуна 1999. године.

Градимирова ћерка Наташа испричала је истражитељима Унмика да су је наредних неколико месеци често звали непознати Албанци, распитивали се о њеном оцу, претили да ће их убити и силовати њену старију сестру. Утврђено је да су позиви дошли из зграде ватрогасне јединице. Годину дана касније, једна Албанка јој је рекла да је Градимир жив и да се налази у кампу у Кукешу у Албанији и да су „он и његов пријатељ Синиша Витошевић жртве трговине људским органима“.

Имена Синише Витошевића и Градимира Мајмаревића спомињу се у извештају Хашком трибуналу, где се наводи да их је у илегалном затвору у Тропоји, у Албанији, видео сведок број 7, крајем јула или почетком августа 1999.

Пакао у Ораховцу наставио се и месецима касније.

Немац Стефан спасао Предрага

Осамнаестог јуна на очи мајке Снежане, киднапован је Бобан Дедић (1962), књиговођа у Пољопривредном комбинату Житопромет у Ораховцу. Бобан и Снежана су аутомобилом кренули до стана по ствари, али им се успут ауто покварио. Када их је видео заустављене, пришао им је припадник ОВК-а и упозорио да се склоне.

Њих двоје су ушли у једну напуштену српску кућу, али за њима је кренула и група припадника ОВК-а. Бобана су спровели у њихов ауто, а мајци казали да ће га вратити за 15 минута. Бобанов отац Предраг брзо је сазнао да му је син одведен у злогласни бивши ватрогасни дом. Отишао је да покуша да га ослободи, али кад је ушао, припадници ОВК-а му нису дали да изађе.

Сведоци стари, или мртви

Када је службеник Косовске полицијсе службе тек 2005. године отишао до куће осумњиченог А. Б. у Ораховцу, сазнао да је да се 2001. иселио у Немачку. У случају нестанка Марка Витошевића, у истражним списима Јединце за истрагу ратних злочина налазе се имена десетак осумњичених, копије личних карата, пријавни обрасци и отисци прстију. Између осталог, и обрасци који је А. Б. доставио српским властима, 1999. и 2003, са захтевом да сму се изда, односно обнови пасош.
Одлука Саветодавне комисије за људска права Унмика из 2015. у вези с овом случајем била је прва информација коју је Марков син Звездан после 16 година добио о судбини свог оца. У разговору за наш лист, он је казао да је у међувремену двоје сведока преминуло, а један због старости и болести не може да сарађује.

Видевши да нема ни сина ни супруга, мајка је одмах све пријавила Кфору. Извесни војник Стефан, припадник немачке тенковске јединице, истрог трена је отишао до ватрогасног дома и захтевао да ослободе Бобана и Предрага. Немачки војник је почео гласно да дозива Предрага, који је успео да се отргне од припадника ОВК-а и истрчао у ходник. Стефан га је узео за руку и повукао напоље. На излазу, код пријавнице, напала су их двојица, силом одвојили Предрага и повели ка бензинској пумпи Југопетрол. Стефан је сео у тенк, сустигао их, увукао Предрага у возило и одвео га у српско насеље. Бобанова судбина до данас није позната, а немачком војнику ОВК-а више никад није дозволила да уђе у њихов штаб.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/655750/Zlocini-nad-Srbima-u-Metohiji-18-godina-bez-kazne-2-Majke-ih-vise-nisu-videle

Прочитај без интернета:
2 гласa