Пре међународних снага Кфора у Ораховац је ушла ОВК и одмах почела да претреса српске куће и одводи људе.

Од 16. јуна до 10. јула нестало је 40 Срба. Иако су сви у граду, укључујући и Кфор и Оебс, знали да се затвор ОВК налази у бившој полицијској станици и згради бившег Ватрогасног дома, нема података да је ико сем једног немачког војника ишта урадио да покуша да спасе заробљене Србе.

Како ни месец дана после уласка немачке војске није заустављена одмазда над цивилима, из доњег, албанског дела града отимани су старице и старци, пензионери који нису хтели или сами нису могли од куће.

У дану су нестали брачни пар Трајко (69) и Мара (60) Поповић и Арсеније Симић (76).

Првог јула губи се сваки траг глувонемом Синиши Казићу (37). Он је отишао код пријатеља који је живео изнад цркве Успења Пресвете Богородице и у 14.00 кренуо кући. Кренуо је по дану, али од тада га више нема.

Три дана касније киднапован је Љубиша Грковић (44), портир у фабрици пластичних маса, 18. новембар. Истог дана је нестала и старица Милица Јефтић (80) када је кренула да обиђе кућу у близини хотела Орвин у центру града.

Њени познаници су чули да су је на путу зауставили припадници ОВК и одвели. Снежана Крстић (30), глувонема особа, последњи пут је виђена 5. јула 1999.

Док је ишао путем Ораховац – Велика Хоча, 12. октобра нестао је Млађан Маврић (36). Његов брат посведочио је да је Млађан у 9.30 из Велике Хоче отишао у српски део Ораховца да купи ствари за кафић. Куповину је завршио око подне и кренуо назад. Како пролази аутомобилом назад последњи га је видео пријатељ Зоран.

На путу до куће, 27. децембра, отет је Лукић Радивоје (1969). Његов брат Радиша, испричао је да је у 19.30 часова отишао у посету пријатељу Мишку. Код њега се задржао до 21 час и кренуо кући.

Од тада му се губи сваки траг. Док је пролазио улицом у којој живи, 19. фебруара 2000, нестао је Милорад Рашић (1957), радник предузећа Термовент.

Био је у посети код пријатеља Саве и кренуо у 13.00 на билијар у клуб који се налазио 100 метара од албанског дела града. Задржао се кратко, јер је кроз прозор видео пријатеља Албанца З. Бајрама с којим је годинама радио у Термовенту.

Изашао је из билијар клуба и поздравио се са Бајрамом. Пријатељ Албанац га је позвао на кафу. Милорад се више није вратио кући.

Трифун Великић (1926) је 28. јула отишао у свој виноград. Његов син каже да је отац тај дан, баш као и сваки, извео козе на пашу код резервоара у винограду и да би ту обично остајао до 19.30 часова. Када се Трифун није вратио син је обавестио Кфор и са њиховом патролом кренуо да га тражи. Сутрадан је пронашао Трифунову папучу у близини куће М. Хасана. Када га је упитао да ли нешто зна о Трифуновом нестанку, он је заплакао и заклињао се да не зна.

Стојановић Стојан и његова супруга Бранкица, Срби из села Накарада, у општини Косово Поље, нестали су 16. августа 1999. године на путу ка Ораховцу, где су кренули на сахрану рођака.

Унмик није учинио ништа

Истрага у вези са нестанком Љубише Грковића само је један у низу примера да Унмик није учинио ништа да спроведе ефикасне истраге о насиљу над Србима. Иако је он нестао 1999. тек 2001. је отворен досије, да би 2005. Унмик написао препоруку да би случај требало да остане отворен. Две године касније, после ревизије, истражитељ који је прегледао случај препоручио је евентуално затварање случаја услед недостатка доказа. Еулексова Јединица за истрагу ратних злочина, 2011. закључује: „Пошто се налази ван временског оквира ратних злочина, предмет је у мају 2011. године предат Окружном јавном тужилаштву у Призрену.“

Неуспешан одлазак у Црну Гору

У покушају да побегну од свакодневног дубоког страха и заробљености у којој су се нашли, петорица мештана Орховца покушала су да побегну у Црну Гору, не слутећи да те ноћи бежи у смрт.

Станиша Миленковић (46), директор Комуналног предузећа у Ораховцу, Будимир Баљошевић (55), директор дечјег вртића у Ораховцу, Горан Столић (1974), запослен у комбинату Орвин, Негован Дедић (33), секретар Ауто-мото друштва у Ораховцу и Звездан Мојсић (27), син бившег истражног судије Илије Мојсића отети су 29. октобра 1999. у Ђаковици, када су намеравали да са тада „ослобођеног“ Косова побегну у Црну Гору.

Њихове породице кажу да су платили да Ром Агрон Авдуљи организује одлазак из обручом опкољеног Ораховца.

Сат времена пре поноћи кренули су из српског дела. Авдуљи их је у Неговановој југо флориди превезао у Ђаковицу, где су свратили код Авдуљијевог рођака Бујара. Одатле је требало да наставе пут ка Црној Гори.

Када су стигли, Авдуљи је ушао у кућу, а њих петорицу оставио у колима. Кроз пар тренутака чуо је буку, вриштање и позиве упомоћ, али се плашио да изађе и види шта се дешава. Он не зна ко их је отео.

Родбини је, међутим, речено да их је заробио локални командант ОВК Хекуран Хода у згради Косовског заштитног корпуса и да су касније пребачени у насеље Пискоте у Ђаковици.

Унмик је крајем новембра покренуо истрагу, али као и у скоро свим случајевима насиља над Србима, без резултата.

Звезданов отац Илија покушао је да с Ходом ступи у контакт преко његовог брата који је био у затвору у Нишу. Написао му је писмо, али није успео да ослободи свог сина или сазна истину о њему.

Хекуран Хода је брату који је био у затвору одговорио да са отмицом нема никакве везе, после тог одговора запослени у Оебсовој канцеларији у Ђаковици тражили су од Фонда за хуманитарно право и тадашње директорке Фонда Наташе Кандић да повуче информацију да је Хекуран Хода повезан с овим случајем.

Фонд за хуманитарно право је тај потез оценио као притисак.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/655962/Zlocini-nad-Srbima-u-Metohiji-18-godina-bez-kazne-3-Otimali-stare-i-nemocne

Прочитај без интернета:
3 гласa