Немачке снаге Кфора биле су јуна 1999. упознате са локацијом штаба ОВК-а у Ораховцу, у коме су Срби убијани, пребијани, заробљени. Било им је добро познато да њиме руководи командант 124. бригаде Исмет Тара. Стравично сведочење старца, који је пуком срећом избегао смрт, описује део злочина над Србима за које нико није одговаро и поред имена отмичара и налагодаваца. Редакција „Вести“ упозорава да су описи језиви.

Седамдесетогодишњи М. Т. отет је заједно са комшијама Светиславом Грковићем (66), Марком Витошевићем (61) и Пеком Пелевићем (64). Тог дана, 16. јуна, у 12.30, у кућу М. Т. ушла су петорица припадника ОВК-а, наредили су му да преда пушку, претресли кућу, а потом отишли код његових комшија. М. Т, Марку и Светиславу су рекли да пођу са њима у штаб ОВК-а да им издају потврде за одузето оружје. До Ватрогасног дома одвезао их је фотограф Баља.

Срби су спроведени на трећи спрат зграде, Светислав је одведен у канцеларију Исмета Таре, а Марко и М. Т. у тоалет. Тамо их је десетак припадника ОВК-а тукло керамичким плочицама по глави и телу. Марко је изгубио свест.

Сиљка тукла палицом

Логор на Брестовачким падинама

Седамдесетогодишњег Ц. М, пензионера из Ораховца, одвела су четворица припадника ОВК, око 8 часова, 17. јуна 1999. Препознао је једног, Верхана Цену, званог Ковач.
– Ковач ме је два пута ударио палицом по глави и телу, па сам захтевао да ме одведу до команданта. Одвели су ме прво до Ватрогасног дома, а потом у зграду некадашње полиције, где ме је испитивао Исмет Тара – испичао је Ц. М.
Док је давао изјаву, додао је, у канцеларију су увели Цветка Шорића из Ораховца.
– Тада сам увидео да све који су заробљени у Ватрогасном дому или даље спроводе у полицијску станицу, где их припадници ОВК-а испитују и после тога пуштају, или их одводе у логор на Брестовачким падинама – испричао је Ц. М.

– У просторију је ушла висока жена, презива се Сиљка, у Ораховцу позната по надимку Љиља, удата за Аџију Шарковића. Њој су током 1998. убили члана уже породице. У рукама је имала дрвену палицу и почела да ме туче. Рукама сам заклонио главу, па ми је поломила зглоб на левој руци. Када сам јој рекао да је радила заједно са мојом снајом и да је моја супруга помогла око пензионисања њене мајке, побегла је из просторије – испричао је М. Т.

Његово сведочанство забележио је Фонд за хуманитарно право. Реконструишући шта се дешавало, М. Т. каже да су га тукли све док није пао на под:

– Кад су изашли, успео сам некако да устанем и покупим све те плочице како ме не би поново њима тукли. Поређао сам их и прекрио изметом.

Тада је, додаје, на улазу у мало купатило приметио претученог непознатог човека.

– Рекао ми је да се зове Пеко Пелевић и замолио да му донесем воде. Чашу воде је једва испио.

У том тренутку појавио се Зијадин Бугари, радио је као портир у амбуланти. Био је мој добар пријатељ и замолио сам да ми помогне, али је он само залупио врата – навео је М. Т.

Међутим, према његовом сведочењу, ускоро је наишао још један познаник Р. из Ораховца.

– Рекао сам му да ништа лоше нисам урадио. Објаснио ми је да не може да ме ослободи јер у штабу има много војника, па би ризиковао свој живот ако би то покушао.

Комби возио у смрт

Пеко тада, сећа се М. Т. више није давао знаке живота. Заробљени Срби су потом спроведени у комби. Светислав је испричао да је и њега тукла Сиљка. У комби је ушао и Ф. Х. познаник М. Т. да Србима веже руке.

– Замолио сам да ме не везује јер ми је поломљен зглоб. Понудио сам му 200 немачких марака. Узео је новац – наводи М. Т.

У комбију су још били Хисен Цена и тројица наоружаних аутоматским пушкама.

– Када смо скренули са главног пута, Цена нас је питао да ли желимо да нас убију на месту где су Војска Југославије и полиција убијали Албанце или на другом месту – прича сведок.Када се комби

зауставио код винограда, био је мрак и падала је киша. М. Т. је искористио тренутак непажње када су Ф. Х. и Хисен Цена износили тело убијеног Србина, искочио из возила и побегао у шуму.

– Почели су да пуцају за мном, легао сам на земљу и наставио да пузим. Цена је позивао да се предам. Немало потом комби се удаљио – испричао је М. Т.

Сат времена је остао у шуми, а затим кренуо у правцу Призрена ка Малој Хочи.

Супруга Светислава Грковића је од петорице припадника ОВК-а који су тог 16. јуна дошли у њену кућу, препознала Укишина Махмута и Африма Баља, фотографовог сина. Светислав им је предао оружје и тражио потврду да покаже ако друга група ОВК-а дође са истим захтевом. Укшини је сутрадан дошао и рекао да јој је супруг поручио да преда пиштољ и кључеве од аутомобила.

Она је 31. августа поднела кривичну пријаву Окружном јавном тужилаштву у Призрену против Укшинија, Баље и тројице неидентификованих припадника ОВК-а за кривично дело незаконитог лишавања слободе, наводећи да постоји основана сумња да су извршили и кривично дело убиства.

Тело без главе

Панту Грковића (66), пензионера из Ораховца, припадници ОВК-а су киднаповали 17. јуна 1999. Његово тело пронађено је пет дана касније у месту Брњача код фабрике Термовент у шуми. Супруга Милица посведочила је да су Панта и она тог дана отишли код комшинице Мирославе да сачекају пратњу Кфора да их пребаци у српски део града. Али, Кфор није дошао. У 21.30 у Мирославину кућу ушла су шесторица припадника ОВК, неки од њих комшије из улице: Фахредин Хундози, Бугари Рамадан и Ковач, Албанац католик. Тражили су да им предају оружје и новац, а Панту су повели.
Мештани Албанци 22. јуна су пронашли четири тела и то пријавили Кфору, који је обавестио Анђелка Колашинца, председника општине Ораховац. Милица је препознала супруга. Посведочила је и да је на телима било видљивих трагова насиља. Једном је недостајала глава. Један је био везан жицом између два дрвета. Кфор није могао да га одвеже, већ су морали булдожером да ишчупају дрво, да би одвојили тело.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/656084/Zlocini-nad-Srbima-u-Metohiji-18-godina-bez-kazne-4-Kroz-sumu-puzao-do-slobode

1 глас