Памтимо 1998. годину на Косову и Метохији, када почињу киднаповања, отмице, убиства недужних српских цивила, убијање полицајаца и војника.

Снаге безбедности СРЈ покушавају да спрече терористичку УЋК да чини злодела улазећи у жестоки сукоб и борбу са терористима.

Памтимо 1999. годину на Косову и Метохији и у СРЈ, када НАТО „Милосрдним анђелом“ наводно спречава хуманитарну катастрофу на Косову и Метохији и врши агресију на СРЈ, а све у циљу заштите и подршке терористичкој УЋК, убијајући „милосрдно“ сваког ко се нашао под „крилима челичног анђела“.

Памтимо 09. јун 1999.године и потписивање Кумановског споразума којим престаје НАТО агресија и 10. јун1999. године када СБ ОУН усваја Резолуцију 1244, како би се решила „тешка хуманитарна ситуација“ на Косову и Метохији, коју сами изазваше.

Одредише да мировне снаге предвођене НАТО-ом, КФОР-ом, УНМИК-ом гарантују живот и опстанак грађанима на Косову и Метохији. Тај јун 1999. године и период после постаје зла коб за српски народ на Косову и Метохији. Од тада заједничким снагама „гаранти мира“ и терористичка УЋК интензивирају злочине над српским народом вршећи отмице, киднаповања, убиства, уништавају и узурпирају српску имовину и културну баштину, преоравају гробове наших прадедова. Та Резолуција за један народ беше споразум, мир, живот, а за други неспоразум, опасност, убијање, киднаповање, отимање, погром. Срби посташе мета мировњака и терориста. Злочинима хоће да затру све што је српско.

Памтимо све наредне године 2000, 2001… 2004… у којима зло и злодела над нашим народом не престају. Сви ти одузети животи било отмицама, било убиствима Срба, Рома и лојалних Албанаца достигоше број од 2500 људи.

Време пролази заговарају се опроштај и помирење, а ми чланови породица жртава поручујемо:

„Можемо опростити, али не и заборавити све што је спаљено, узурпирано, преорано, али не можемо и немамо право да опростимо и заборавимо људске животе. Ти животи су били животи наших најближих чланова породица који су отимани, киднаповани, убијени само зато што су Срби, само зато што су хтели живот на својим огњиштима, само зато што су хтели да после живота буду поред својих предака. Злочинци им не дозволише живот, угасише им огњишта, преораше гробове прадедова. Зато заборавити нећемо никада, а опростити онда када злочини и злочинци буду кажњени за своја злодела.

Не заборављамо ни злочинце, припаднике терористичке УЋК, који нам 1998. и до јуна 1999. године из руку отимаше, мучише, убијаше децу, браћу, сестре, родитеље, а од јуна 1999. године добише појачање „мировњаке“ КФОР-а, УНМИК-а и злочини се наставише још жешће и свирепије.

Породице жртава не заборављају, седамнаест година чекају истину и правду за своје жртве, чекају кажњавање злочинаца, чекају да се врате својим огњиштима и поново обележе гробове прадедова, у том чекању и сами постадоше жртве, али знајте:

„ЖРТВЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ ЖРТВЕ“!

Сестра киднапованог Новице Марковића
13.06.2015 Заступник Удружења киднапованих и убијених
на Косову и Метохији,
ћерка киднапованог и убијеног Томислава Марковића, Снежана Марковић Здравковић 


Припремиле: КМ Новине
Прочитај без интернета:
2 гласa