Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

ХАЈДЕ да погледамо како наредних дана, недеља, а можда и месеци могу да се одвијају догађаји у Украјини(не свакако, али са високим степеном вероватноће).

На свим нивоима, све до највишег, већ су се чула објашњења руског руководства нашим „пријатељима и партнерима“ да неће бити Минска 3. и да у том смислу „нема алтернативе Минску-2“.

Мислим да ће се чак и они који воле да у саопштењима Кремља траже други и трећи смисао, сложити да се она могу тумачити само једним значењем – неуспех Минска-2 означиће рат за рушење кијевског режима.

Да би схватили значење ове изјаве, сетимо се разлога за закључивање минских споразума.

Ситуација се формирала на следећи начин:

У лето 2014. украјинска армија имала је довољно снага да порази народну војску Донбаса и успостави пуну контролу над територијама ДНР и ЛНР.

Русија није могла да дозволи такав исход догађаја, будући да би то био њен највећи геополитички пораз који у потпуности нивелише ефекат не само враћања Крима, него и укупне руске политике почев од рата 08.08.2008. године.

Русија није могла званично да пошаље трупе у Украјину. У најгорем случају, то је могло да има за последицу почетак великог европског рата који би САД благонаклоно посматрале преко океана. У најбољем – консолидовану економску блокаду Русије од стране Запада и политичку изолацију (данашњи савезници такође би јој окренули леђа). И још је неизвесно која је од ових варијанти, у ствари, боља.

Сем тога, у пограничним регионима (у дубини до 50-150 километара од границе) Русија је могла да организује „време одмора“. При том, на одмор је упућивана не само војска, него и техника, муниција, ГСМ (нафта, бензин, моторна уља) итд.

Тако је било могуће ефикасно поражавати украјинску војску у кратким кампањама близу границе, али за велики ослободилачки поход народна војска није имала ни снага ни оспособљеност. Да их успут не би поубијали, морало би се послати на одмор најмање неколико дивизија са свом техником и снагама за снабдевање и подршку. То је аутоматски доводило до неоправданих расхода.

Сукобљене стране су се нашле у пат-позицији.

Оружане снаге Украјине нису могле да поразе народну војску (сваки њихов напад завршаван је следећом у низу кампањом „одмора“ и поразом). Народна војска није била оспособљена да без подршке руске армије напредује у дубину украјинске територије. А Русија није могла да пошаље трупе.

На крају се појавио Минск и стране су почеле да играју до прве грешке противника (као у дечјој игри „жмурке“, ко први трепне изгубио је).

Москва је искористила паузу да од разједињених одреда формира регуларне оружане снаге ДНР и ЛНР, да стабилизује административно руковођење, а такође да потисне (и под претњом ликвидације) разне сорте пљачкаша, уцењивача и сличних елемената. После војне, следећа тачка била је изградња државе и обнављање економије.

Кијев је грозничаво реорганизовао борбене капацитете јединица и формација које су претрпеле пораз у августу и септембру 2014. Исправно сматрајући да ће други пут после лета 2014. Русији бити много компликованије да изведе трик са „одморима“ (САД су се такође спремале да је „ухвате за руку“ и читавом свету покажу „доказе агресије“) украјинске власти су журиле (прецизније, њихови амерички тутори, локални „интелектуалци“ не би се тога досетили) да крену у нову офанзиву док народна војска још није стекла потребну спремност за борбу.

Такав покушај предузет је у јануару-фебруару 2015. Те зимске борбе показале су да је народна војска већ способна да се брани практично без помоћи великих контингената „туриста“. Углавном су били потребни инструктори, саветници и дефицитарне војне струке (такође и муниција, резервни делови, ГСМ -нафта, бензин, моторна уља и техника). Међутим, народна војска тада није била у стању да самостално изведе офанзивну операцију (чак и тако ограничену као што је одсецање дебаљцевског „пипака“).

Резултат је Минск-2 током којег су исправљене неке грешке учињене приликом састављања документа Минска-1, а Француска и Немачка (и то је веома битно) постале су гаранти реализације споразума од стране Кијева. Ипак, у целини, регистрована је иста ситуација, ћорсокак позиција.

Кијев не може да не ратује ни због унутрашњих (неће разумети сопствени нацисти који чине оружани ослонац режима) ни због спољних разлога (САД захтевају да ратује). Али, он не сме први да крене у офанзиву. Народна војска не намерава да крене у офанзиву и доследно поштује дух и слово Минска.

Пошто је уз помоћ САД до маја обновио капацитет за борбу формација које су током зиме претрпеле пораз, Кијев је пред крај јуна практично створио нове ударне групације. Али, и даље такође не сме у офанзиву – Минск не допушта. А за Минск гарантују Берлин и Париз, који су, наравно, савезници САД, али не до те мере да јавно, наочиглед читавог света газе своју репутацију.

Трупе распоређене у офанзивне ланце чекају наређење и полако се деморалишу. Ускоро ће сезона киша и беспућа.

У септембру треба да пређу у резерву војници трећег таласа мобилизације (најискуснији и прекаљени). Нема угља. Нису закључени гасни уговори за зиму. Немачка форсирано прави резерве гаса не остављајући места сумњи да не жели да зависи од украјинског транзита и да неће као прошле године да плаћа Русији гас за Украјину – да Украјинци не би крали из цеви гас упућен у ЕУ.

Приближава се крах који може да одложи само рат. Потребна је офанзива. Али, офанзива је забрањена. Минск не дозвољава.

На недавном сусрету са бизнисменима, Кери је признао оно у шта никако нису хтели да верују наши паничари – Берлин и Париз готово су престали да следе курс Вашингтона у украјинској кризи, а америчка администрација се плаши отворене побуне француско-германског језгра у ЕУ. Тим пре, што ће таква позиција бити подржана од стране већине Европљана сем Велике Британије, Пољске и прибалтичких лимитрофа.

Неуспех Минска за Кијев је постао политички немогућ. Требало је принудити народну војску да прекрши споразуме.

У том циљу Кијев је константно организовао терористичко гранатирање цивилних градских квартова и дрско игнорисао све параграфе минских споразума. Украјинске власти и њихове америчке газде покушавали су да изазову „нервни слом“ код народне војске, да створе ситуацију у којој ће у Доњецку, Луганску (а можда и у Москви) помислити да су закон, правда и међународно право на нашој страни. Кијев не реализује споразуме, гранатира градове, онда – да ми кренемо у офанзиву на Кијев.

Међутим, Париз и Берлин који маштају о компромисном миру, не би због неуспеха споразума оптужили онога ко је игнорисао испуњавање својих обавеза у прилагођавању законодавства, већ онога ко је први почео ратна дејства. Они су то апсолутно јасно ставили до знања и инсистирали да се продужи ваљаност Минских споразума на 2016., будући да украјинска страна „није успела да их оствари“.

На крају, народна војска је чекала када ће под притиском фактора времена и деморалисане армије Кијев послати трупе у офанзиву на Донбас, а Порошенко се надао да ће терористичка гранатирања приморати народну војску да прва удари.

Током последњих недеља гранатирање се нагло појачало. То је доказ да Кијев више не може да чека и да предузима последње очајничке напоре да испровоцира народну војску на напад.

Порошенку остаје избор између лошег и веома лошег. Он треба или да „прекрши завет“ и покрене трупе у офанзиву, надајући се у чудо. А чуда неће бити. САД неће моћи да принуде Париз и Берлин „да не примете агресију“, а Европа ће ћутати кад Русија почне операцију принуде на мир. Или, он треба да гранатирање појача толико да Доњецк почне наочиглед свих да се претвара у прах и рушевине, при том читав, а стотине и хиљаде људи да гину.

Али, тада ће Русија, као један од гаранта Минских споразума, имати само један начин да реагује – да подигне авијацију и разнесе у парампарчад украјинске артиљеријске позиције и уједно да „прореди“ оклопну технику.

Француска и Немачка неће нарочито протестовати (сем што ће исказати жаљење). Могуће је претварати се да не разумеш откуда је долетела једна граната или десетак граната. Могуће је не примећивати жртве када од случаја до случаја гине час један, час три, час пет људи. Али, када се уништава град – милионски, а стотине људи гину, не може да се „не примети“ и „не разуме“.

Цинизам политике има своје границе, он је рационалан – политичар не може и неће негирати очигледно.

Дакле, Порошенко је дужан да изабере између преласка у офанзиву, који повлачи неуспех Минска и одустајање ЕУ од подршке његовом режиму, и последње велике крваве провокације после које га може спасити само победа (а он не може да победи).

Он није властан да донесе одлуку о прекиду ратних дејстава. Па и читав украјински политикум толико се одвојио од реалног живота да не може да замисли да се рат на Донбасу може другачије завршити сем победом украјинског оружја. Према томе, Порошенко ће бирати између два зла (офанзиве и провокације).

Нешто ми говори да ће он, плашећи се да ће се продати јефтино, одмах изабрати оба.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ako-ukrajina-pocne-da-razara-donjeck-rusija-ce-morati-da-digne-avijaciju-u-vazduh

Прочитај без интернета:
5 гласовa