Пише: Олег ЦАРЈОВ, председник парламента Новорусије

Украјина чини све што може да Мински споразуми никада не буду преточени у стварност.

Сасвим недавно су Доњецка и Луганска Република, како је и било договорено у Минску, заказале за јесен своје локалне изборе.

И, из Кијева је одмах уследио одговор.

У Врховној Ради се појавио нацрт закона под бројем 2258а који су иницирали посланици партија Баткившћина, Самопомоћ и Радикална партија, а са њима потпредседница парламента Оксана Сироид.

Смисао тог закона је – забрана одржавања локалних избора на „окупираним територијама“. Тај „документ“ је истовремено уперен и против двеју народних република и против оних украјинских званичника који би можда ипак могли покушати да реализују мировне иницијативе.

Мотиви националиста су разумљиви.

Споразуми потписани у Минску неумољиво воде ка томе да Кијев мора признати ДНР и ЛНР, па макар то признање било у форми „посебног система самоуправе у појединим областима“, али од тога ипак не може побећи.

За иницијаторе је неподношљива и сама идеја – макар и таквог – помирења (да се и не говори о интересима њиховим америчких ментора).

Али, с друге стране, званично објавити да се Мински споразуми неће реализовати, па поћи у напад на Донбас – то би значило показати се агресорима у очима Европе која, са своје стране, тражи како да се макар делимично помири са Русијом.

Зато се украјински националисти врпоље и покушавају да не дозволе успостављање мира, мада тако да се рат такође не објављује.

Дакле: избори морају бити заказани, али притом морају бити – забрањени.

Дакле: посебни статус Донбасу мора бити дат, али само после одласка „окупатора“ (а за њих су „окупатори“ сви који нису са њима сагласни).

Дакле: Украјини је потребан мир, али се у пракси чини све да би и даље трајао рат.

У свему има много, заиста много бесмислене демагогије.

Са своје стране, Донбас је за протеклих годину дана чинио све могуће да избегне нову етапу конфликта.

Понекад је руководство двеју република – желећи мир – чак радило и оно што је изазивало недоумице код њихових бирача.

На пример, било би интересантно сазнати шта мисле становници Дебаљцева о изјави Дениса Пушиљина који је управо изјавио да је немогуће одржати изборе у Дебаљцеву – само зато што је тај град у септембру био у саставу зоне одговорности украјинских снага.

Сви ови и овакви уступци – и разумни и проблематични – нажалост су бескорисни.

Кијевска власт не дозвољава никоме да је помири са Донбасом.

Уверен сам да су посланици Баткившћине, Самопомоћи и Радикалне партије – буде ли потребно – у стању и да сроче специјални закон о немогућности закључивања мира. Закон о вечном рату.

Јер, док су они на власти – компромиса неће бити.

 

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/krajina-kao-da-se-sprema-da-donese-zakon-o-vecitom-ratu

1 глас