• Без обзира на озбиљне политичке и економске издатке, Русија не подржава скоро годину дана борбу Донбаса за то да би на захтев режима сумњиве легитимности и несумњивог криминалитета предала људе који бране не само себе него и Русију
  • И у руско-америчкој и у кијевско-доњецкој конфронтацији ситуација се само погоршава, а позиције страна постају све више непомирљиве
  • Интерес ЕУ такође је јасан. Она не може да иступи против САД које су их и уплеле у самоубилачку сторију у Украјини, њој је потребно да их неко извуче, да ради тога жртвује сопствене интересе. Произлази да то може бити само Русија 
  • Зaто су се Меркелова и Оланд и упутили у Минск да убеђују Путина. Они су већ схватили да ЕУ неће добити Украјину, да се за њу боре Русија и САД. Сам процес борбе разара Европу, чак брже него што у Вашингтону и Москви настају озбиљни проблеми. То је природно – слабији увек први страда
  • Американцима није потребна ситуација у којој ће они трошити милијарде за одржавање нацистичког режима у Кијеву, а тај режим неће везивати руке Русији. Ако тај режим није способан да ратује, значи он треба да падне са што већом буком
  • Зато се озбиљни експерти не споре o томе да ли ће се рат у Украјини обновити, већ само о томе да ли ће се то десити за неколико дана или недеља. Војни експерти с разлогом наводе мај као време обнављања борбених дејстава – управо до тада ће се путеви просушити

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системску аналитику и прогнозе

         МИНСКИ преговори одржани су (у „нормандијском формату”).

         Мински преговори у нејасном формату постигнути су ни о чему. Они практично понављају Минск-1, али у изражено лошијој варијанти за Украјину.

         Кијев је обавезан да испуни све обавезе које је преузео (уз то и да усаглашава своје активности са народном војском) пре него што му, можда, дозволе да успостави контролу над границом. И то, ако би до тога и дошло, нема сумње да би „украјински граничари” који заузму граничне прелазе припадали пограничној служби ДНР и ЛНР (треба ли много времена?).

         Будући да је Кијев сматрао неприхватљивим, чак и оне услове који су били одређени првим (из септембра 2014.) минским споразумом и није намеравао да их испуњава, сматрам да ни овај споразум не намерава да реализује.

         Заправо, већ само одбијање Петра Порошенка да преговара са народном одбраном и његово одређивање за саговорника пензионера Кучме, потврдило је да нема о чему да се разговара. Да би се са неким могло договорити треба и хтети разговарати.

         Ако Кијев не жели да разговара са ДНР/ЛНР, онда и не може с њима да се договара. Иначе, кијевске власти не крију да од нарадне војске захтевају безусловну капитулацију, а пошто силом оружја не могу да постигну испуњење својих захтева, онда инсистирају да народну војску Русија примора на капитулацију.

         Још један нонсенс. Без обзира на озбиљне политичке и економске издатке, Русија не подржава скоро годину дана борбу становништва Донбаса за своја грађанска права за то да би на захтев режима сумњиве легитимности и несумњивог криминалитета предала људе који бране не само себе него и Русију.

         Наравно, Меркел и Оланд могли су у преговорима да имитирају присуство уједињеног Запада, али реално они не представљају чак ни ЕУ. Читав француско-немачки утицај завршава се тамо где почињу интереси САД, који се у ЕУ реализују посредовањем источноевропских лимитрофа (који ниједном нису искористили „добру могућност да прећуте”), као и уз активну подршку Велике Британије.

         Одсуство САД за преговарачким столом, које су уз то званично дезавуисале гласине о реализацији усаглашене посредничке мисије канцеларке и председника, практично је европске политичаре спустило на ниво Кучме – није јасно ко, не зна се са којим овлашћењима је дошао да се договара о разрешењу кризе на чији развој апсолутно није способан да утиче.

         На крају, Путин и Порошенко у принципу немају о чему да разговарају. Русија не ратује са Украјином и Москва нема шта да разрешава са Кијевом. Украјина може да буде једна од тема преговора уз учешће Москве, али те преговоре треба водити са Вашингтоном, а судбину Дебаљцева Порошенко треба да разматра са Захарченком и Плотњицким.

         Али, ако три активна политичара лете у Минск онда сигурно не да би се тамо фотографисали са Порошенком и не да би Лукашенку пружили задовољство могућношћу да макар и индиректно и у другом плану, али да ипак учествује у решавању судбине света.

         Техеранска конференција 1943. заувек је уписала Иран (који је тада био другостепена сила, већ две године окупирана од стране СССР-а и Велике Британије) у историју Другог светског рата. Ипак, тамо су допутовали лидери велике тројке (као данас лидери Русије, Француске и Немачке у Минск) не да би подигли углед шаха, него зато што је тако било практичније.

         Дакле, нема са ким и нема о чему да се разговара. За време које је прошло од Минска-1, нису отклоњене противречности. Напротив, и у руско-америчкој и у кијевско-доњецкој конфронтацији ситуација се само погоршава, а позиције страна постају све више непомирљиве.

         Кијевски „новинари” и „експерти” могу, наравно, да претпостављају да је Путинов циљ да Украјини наметне федерализацију и, како они кажу, да помоћу Донбаса блокира украјинску политику „евроинтеграције”.

         Они не схватају да је та политика и тако блокирана, блокирана од стране саме Европе и смешно је трошити руске напоре и ресурсе на оно што се дешава само по себи без икаквог руског учешћа.

         Русији пре свега не одговара одржавање нацистичког режима на својим границама у свакој варијанти (било да он буде „уравнотежен Донбасом” или не).

         Нацистичка, русофобска Украјина оријентисана на рат са Русијом априори не може постојати. Ако је комични Сакашвили у малој Грузији донео Русији много проблема и непријатности и тек у четвртој години владавине успео да отпочне рат, онда шта говорити о Украјини која са Русијом има дугу, лако доступну границу и словенско становништво (које се не разликује од руског), које је до почетка конфликта бројило колико трећина становништва Русије.

         Односно, Путин априори није могао да подржава било које споразуме који продужавају постојање кијевског режима. За то није било ни услова, ни могућности, ни преке потребе.

         Дакле, чему вишечасовна бдења, протоколи, меморандуми, одредбе и т. д.?

         Пуца се слабије, али прекид ватре није постигнут. Код Дебаљцева су борбе, Луганск гранатирају, Десни сектор обећава да ће и даље ратовати и саопштава о искључивању из потчињавања Министарству одбране скоро трећине армије (17 територијалних батаљона). Што је најважније – нико од почетка није ни сумњао да ће тако и бити. А ствари које су јасне десетинама доконих блогера утолико су више јаснe руководству суперсиле. Ипак, није Путин из досаде летео у Минск и провео тамо бесану ноћ у не баш најинтересантнијем друштву.

         Интерес Кијева је јасан: он је изгубио следећу у низу ратних кампања, треба добити предах, обновити борбену готовост и још једном пробати. Интерес ЕУ такође је јасан. Они су разумели да су се занели игром и да се пожар сутра може на њих пребацити, они не могу да иступе против САД које су их и уплеле у ту самоубилачку сторију у Украјини, њима је потребно да их неко извуче, да ради тога жртвује сопствене интересе.

         Произлази да то може бити само Русија. И зато су се и упутили да убеђују Путина. Они су већ схватили да ЕУ неће добити Украјину, за њу се боре Русија и САД. Сам процес борбе разара Европу, чак брже него што у Вашингтону и Москви настају озбиљни проблеми. То је природно – слабији увек први страда.

         Прва се нашла Украјина. Сада је на реду ЕУ.

         Привремено разрешење омогућавало је ЕУ да ако чак и не реши свој проблем (тешко да су се надали да ће им Путин поклонити своју победу), онда да одложи коначни крах Украјине и да, док она наставља да гори, добије мало додатног времена за тражење путева за спасавање Европе.

         А шта су из тога добили Русија и Донбас?

         Прво, када су намере и циљеви опонента апсолутно јасни, будући да друкчији не могу ни бити, лако је и пријатно водити игру са њима, чак и ако се 16 сати мора без прекида говорити ни о чему.

         Друго, треба напоменути да је у јануару Кијев прекинуо примирје, да су управо кијевске власти припремале офанзиву и да су датуми од 15.-20. јанура чак унапред навођени као највероватније време почетка следеће офанзиве кијевских трупа.

         Народна војска затекла је кијевску армију у супротном кретању, разбила њене ударне групације, побољшала своје позиције, али претрпела знатне губитке, и најважније, није постигла да сломи фронт. Зима није најбољи период за дуготрајна борбена дејства, посебно на југу где стална отапања леда проузрокују беспуће.

         Кијев је рачунао на блицкриг за време Богојављенских мразева, а сада ће почети пролећна непроходност путева.

         Треће, после још једног у низу пораза, армија Кијева почеће да се распада. Сваким даном у трупама остаје све мање и мање кадровског особља. Нови мобилисани који стижу у јединице одмах се суочавају са опкољенима и пораженима.

         Када се свака офанзива завршава „џепом”поверење трупа у штаб пада до нуле. Коначно, рат који се отеже, посебно без активних борбених дејстава, доводи до губитка вере у постизање победе и до ширења антиратних расположења у војсци и у друштву. Четврти талас мобилизације већ је осујећен, чак и у Кијеву почињу да организују рације на мушкарце од 20-60 година и на местима масовног окупљања народа (продавнице, канцеларије, предузећа). Такав контигент који је „уловљен” у хајкама за топовско месо неће толико ратовати колико ће уништавати остатке дисциплине и борбене готовости.

         Четврто, социјално-економска ситуација у Украјини све је лошија, а унутрашња борба у редовима кијевске власти све је израженија. Кривица за све неуспехе (на фронту и у позадини) пада на Порошенка. Сада сви почињу да говоре о неминовности преврата у Кијеву, у коју је пре само пола године већина сумњала. Сем тога, о томе се говори у самом Кијеву, присталице актуелне власти, чак и присталице Порошенка које су све малобројније, не скривају своју забринутост за његову судбину.

         Пето, постоји додатни фактор нацистичких бојовника који се налазе не само у добровољачким батаљонима и у добровољачком корпусу Десног сектора, већ су се инфилтрирали и у регуларне војне јединице.

         Нацисти потпуно с разлогом сматрају да Порошенко и Коломојски, Јацењук и Турчинов, Кличко и Тимошенко – нису у потпуности нацистичке вође. Они су искористили нацисте као топовско месо, они изговарају нацистичке пароле, али за нацисте они нису својта.

         Нацисти сматрају даје дошло време да они сами узму власт, без посредништва „наранџастих” олигарха. То је још један фактор ризика не само за Порошенка, него и за читаву  елиту. Нацисти се не смеју пострељати зато што тада власт неће имати на кога да се ослони. Али, они сами готово да су спремни да пострељају власт. Актуелна елита је у затвореном кругу и покушава да нађе излаз у јачању репресије, при чему, као у случају са новинаром Коцабом, почиње да удара по својима и да коначно губи подршку и пада.

         На крају, сви преговори кијевске власти са народном војском уз учешће Русије доводе до следеће дестабилизације у Кијеву. Разне групације елите почињу да страхују да ће њихови унутарполитички конкуренти на крају преговора добити предност, да ће неком (на пример, Порошенку) бити пружена руска подршка због исправног понашања и он ће нагло ојачати. Да се то не би десило, Порошенкови опоненти почев од депутата у парламенту и командира на терену, до Јацењука и Турчинова, журе да осујете споразуме.

         Коначно, Русија демонстрира добру вољу, полако али сигурно постиже код међународне заједнице легитимност нове геополитичке реалности и ничим не ризикује, будући да је унапред познато да споразуми неће бити реализовани, дакле, већ следећег дана после њиховог ступања на снагу, руке народне војске биће одвезане. Односно, дешава се најважнија победа – политичка.

         Већ остварене и будуће победе остају у свести како европских политичара, тако и у јавном мнењу земаља ЕУ. Стимулише се умор Европе од неадекватности Кијева. А у последње време још и страх ЕУ да ће Украјинци запалити не само своје домаћинство него и комфорно европско село.

         Све предности чак и од формалног, непотпуног и краткотрајног заустављања добија Русија, а САД припада само почасно право да бесмислено финансирају кијевски режим који не само да није способан да сам себе издржава, већ ни за амерички новац није способан да води рат. Управо због тога САД иступају против сваког мировног споразума и почев од марта 2014. доследно блокирају све покушаје постизања договора под условима макар привременог и нестабилног компромиса.

         Њима није потребна ситуација у којој ће они трошити милијарде за одржавање нацистичког режима у Кијеву, а тај режим неће везивати руке Русији. Ако тај режим није способан да ратује, значи он треба да падне са што већом буком.

         Само су потпуно наивни кијевски „евро-интегратори” и московски либерали уверени да САД неће одбацити Украјину и да они желе да од ње направе излог и пример за Русију. Аха, и баш ради тога су срушили основе државности, довели на власт нацистички олош, организовали разорни грађански рат. Само овај пример довољан је да данашње генерације Руса заувек престану да воле „вредности слободног света”.

         Ако однос цена-квалитет престаје да одговара Вашингтону – најпроамеричкији режим нестаје да не би приморавао Америку да троши на њега свој новац.

         Зато се озбиљни експерти не споре o томе да ли ће се рат у Украјини обновити, већ само о томе да ли ће се то десити за неколико дана или недеља. Војни експерти с разлогом наводе мај као време обнављања борбених дејстава – управо до тада ће се путеви просушити.

         Политичари су склони да рачунају да ће се експлозија десити чак и раније узимајући у обзир брзи пораст напетости у Кијеву где истовремено Порошенко обећава да ће увести ратно стање, јавност очекује свргавање Порошенка, а нацисти спремају чишћење преостале опозиције (или само сумњиво лојалних) по максимално суровом сценарију.

         Међутим, свака дестабилизација у главном граду одмах ће изазвати домино ефекат, када ће, као што је било са Јануковичем, који је за 24 сата све изгубио, изненада и одједном пасти све „лоптице”. Али, пошто је украјински политички простор очишћен тако квалитетно да ће свака следећа промена власти избацивати у врх све више и више разуларене нацисте, свака дестабилизација у главном граду такође ће означавати и наредни покушај интензивирања рата.

         Треба се надати да кијевска власт неће имати снаге за потпуно затварање границе и да ће још неко успети да у последњем моменту исклизне из оног пакла у који је спремна да се претвори читава територија Украјине, коју до сада нису дотакла борбена дејства.

         Уосталом, чим рат стигне на улице Кијева престаће да гину житељи Доњецка, Горловке и Луганска.

         Превела

         Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/cim-rat-stigne-na-ulice-kijeva-prestace-da-ginu-zitelji-donjecka-gorlovke-i-luganska

5 гласовa