Чувени српски добровољац Дејан Берић у Донбасу се налази од 2014. године. Учествовао у одбрани Славјанска, Мариновке, Саур-Могиле, Дебаљцова, доњецког аеродрома, Маринке, Авдајевке и других места. Више пута је рањаван и носилац је многобројних одликовања за своје херојске подвиге. У новом разговору са нашом Драганом Трифковић говори о тренутном стању у, помало заборављеном, рату у Донбасу, као и о учешћу српских добровољаца.

*Какво је тренутно стање у Донбасу? Последњих дана је било доста напада са украјинске стране, да ли се ситуација стишава или разбуктава?

Ситуација на линији фронта се у последње време променила. До недавно је ситуација била мање-више стандардна. Артиљерија је дејствовала, али не превеликим интензитетом. Углавном се борба водила снајперским наоружањем, где су губитке имале обе стране. Међутим, последњих седам-осам дана, почела je жестоко да ради артиљерија. Гађали су из свега што имају на располагању, не бирајући циљеве (и цивилне и војне). Пројектили су летели на све стране, и циљно убијали све што могу на Донбасу.

Пре пет дана, у селу где сам био рањен у ногу, погинуо је отац троје деце. Често смо били у том рејону, јер су се тамо водиле жестоке борбе. Молили смо га да оде одатле са децом, међутим ништа није помогло. Сви смо се бојали за децу. Они су тако мили, љубазни и културни, и увек су нас дочекивали са осмехом. Ми наравно нисмо никада дошли празних руку или намрштени. Доносили смо им позитивну енергију, а они су нама узвраћали искреним осмехом. Нажалост, остали су без јединог родитеља.

Такав је рат овде, а сада је поново повећаног интензитета артиљерије и тешког пешадијског наоружања, углавном калибра 12.7 мм. Домет је велики и они пуцају са 2-3 км по насељеним местима. Један део Донбаса је као Војводина. Метак лети док не изгуби снагу и сам падне.

Разлог због ког је изгорело недавно складиште муниције у Украјини је двојак. У основи, било је потребе да се прикрије нестанак муниције из складишта, коју су продавали „Исламској држави“ у Сирији. Иначе и наша власт је умешана у то, већ је доказано да су Вучић и његов брат продавали оружје фанатицима, а део тог оружја је завршио и у Украјини. С друге стране, добар део те муниције из складишта је завршио на првој артиљеријској линији, где ОЕБС нема приступ и одакле сада жестоко гађају. Ситуација је на граници жестоких сукоба, и то могу да закључим по томе што су ме замолили да прекинем лечење и вратим се у јединицу до 20. октобра.

*Недавно је у Донбасу изведен атентат на министра ДНР. Да ли поред оружаних дејстава, украјинска страна организује и разне врсте диверзија и како је то могуће спречити?

Да, нажалост то није био ни први ни последњи покушај атентата у Донбасу. Наша МГБ је нешто као ФСБ у Русији. Углавном успева добром обавештајном и контраобавештајном борбом да спречи планове непријатеља, међутим тешко је да се све држи под контролом у овим условима.

По последњим анализама, 83% људи који су се вратили на Донбас после почетка сукоба су људи са територије Украјине, а то је стотине хиљада људи. Обучити некога да постави експлозив је веома лако. Ти који су покушали атентат на Тимофејева су ухапшени, и дали су јавна сведочења о томе да је атентат наручила СБУ, која их је и обучавала. Имали су своје људе у ДНР који су им достављали све што им је било потребно да га изведу, и који су требали да их изведу са наше територије после обављеног посла. Занимљиво је да сви који су ухапшени, радили су то искључиво због новца. Пре годину дана је ухапшена група малолетника која је постављала експлозивне направе по граду, због чега су гинули цивили. Они су такође били заврбовани од стране СБУ и исто су радили за новац. Реално, мале су шансе да спречимо све терористичке покушаје на нашој територији. Било би могуће ако би се ДНР затворила и увела систем репресије, али то није оно за шта се ми боримо. Свако ко се вратио је потенцијални терориста, зато се и трудимо да их ухватимо живе, јер су огроман извор информација.

Последњи прелазак високог официра Украјинске армије на нашу страну, који се бавио обавештајним радом и који је званично признао да је малезијски боинг-777 срушила Украјинска армија, разоткрио je именом и презименом јединицу која је то урадила, као и позицију с које је гађано. Тиме је делимично разрешена та мистерија, иако је нама све било познато од раније. Те информације су у домену високе политике, међутим нама је много више значило што је открио податке о терористима спавачима, којих је било поприлично на нашој територији. У последњих три-четири дана је похапшено веома много потенцијалних извршиоца терористичких аката.

У том смислу, борба се не води само на фронту, већ у и дубини територије. Овом борбом се спречава масовно насиље над цивилним становништвом. Једно такво су планирали за 14. октобар, јер је тај датум њима веома значајан. Потрудићу се да објавим на мојој ФБ страници извештаје, па ћете видети чиме се они поносе. То је исто као нацистичка Немачка 1939. године.

*САД и Украјина блокирају сваки предлог Русије за налажење политичког решења. Русији је стало до тога да пронађе политичко решење, али за то не може да пронађе саговорнике на украјинској страни. Какво решење је уопште могуће промаћи и докле украјинска страна мисли да продужава рат?

Русија се труди да нађе политичко решење. Ми смо такође за тај вид завршетка рата, међутим највероватније ће се рат завршити војном победом. Наравно нашом без сваке сумње.

Тренутно је политичка криза у Украјини и власт се боји насилног свргавања режима. Националисти желе да униште народ у Донбасу, због тога је власт у Кијеву принуђена да им чине уступке, како би се сачувала. За почетак доносе закон којим се рат на Донбасу неће више називати анти-терористичка акција, него рат за ослобођење Украјине, а Русију хоће да прогласе државом непријатељем. Сама власт зна да им је то велики проблем и на сваком заседању Раде они изазивају туче, како би одложили доношење тог закона. и никако да донесу тај закон. Можда то изгледа смешно, међутим скоро свако заседање Врховне раде изгледа као масовни ММА турнир.

По мом мишљењу, они спремају хрватски сценарио јер виде да почињу да губе подршку Европе. Посебно им је сада то јасно јер је скандалозни закон којим забрањују учење на било ком језику, сем на украјинском, изазвао велико негодовање у Европи. Хоће да заузму територију а затим да преговарају. За то скупљају велику силу. Они сваким даном довозе све више људи и технике близу линије фронта.

Проблем им је што је Русија рекла да ће се умешати ако крене велика офанзива. Надам се да ће се наредних дана разјаснити ситуација. Од како су Мински договори на снази, имали смо довољно времена да обучимо младу војску, да усавршимо артиљеријске и специјалне јединице који су спремне да нанесу страшне ударе непријатељу, ако се усуди да крене напред. Такав сценарио може да се заврши још једним котлом за њих, после чега могу да почну нови преговори који ће продужити рат још годину или две.

*Русија и даље хуманитарно помаже Донбас, а познати су ми и појединци попут Захара Прилепина, који су ангажовани око организовања хуманитарне помоћи Донбасу. Такође си ти организовао неколико хуманитарних акција. Како живе људи у Донбасу?

Русија хуманитарно доста помаже. Без те помоћи, ми бисмо одавно изгубили рат, јер нико не може да ратује гладан. Уз то било би и велико незадовољство народа. Има неколико већих хуманитарних организација које такође помажу народ у Донбасу, и које воде добротвори из Русије. Осим тога, интересантно је да ако изузмемо Русију, највећа помоћ долази од немачког народа.

Ми помажемо колико смо у могућности. Сада тренутно код себе имам 60 хиљада рубаља које су сакупили наши људи из Србије. Не желим да кажем из ког су места, како не би имали проблем са властима. Када се вратим у Донбас, са тим новцем ћемо да обујемо децу из дечијег дома о ком се старам, за предстојећу зиму. Њима ће то много значити, а мени је то духовна храна јер видим да наш народ није остао равнодушан на беду тих људи који су упали у рат ни криви ни дужни. Ако узмемо у обзир стање у нашој назови држави, онда је то још већи успех што су успели да се организују и помогну. У односу на 2014. нема глади,али је доста тешко и свака помоћ је добро дошла.

У Донбасу има посла. Отварају се фабрике које су биле затворене у време док се овај рејон налазио у саставу Украјине. Покрећу се и нови производни погони, углавном за храну и одећу, како не бисмо зависили од Русије. Могуће је покренути и метални комбинат али у мањем обиму, јер да би радио пуним капацитетом потребно је тржиште, а њега нема. У задње време добро нам иде и продаја пенсилванијског угља Украјини (смех).

*Недавно је председник Захарченко предложио формирање Малорусије, али тај предлог није добио подршку широких кругова. Сећамо се такође предлога за формирање Новорусије. Какви предлози су перспективни за будућност овог региона?

Предлог о Малорусији је био више политички него реалан, јер је било потребно да се узбуркају страсти у Украјини, што је и успело. Народ је тек успео све да оформи документа у ДНР, замислите ситуацију да сада морају поново да ваде друга документа.

Вероватно ће бити још таквих идеја, али реално остаје ДНР као и ЛНР.

Даље будућност ће зависти од тога у којим границама ће остати Донбас. Не верујем да ће остати у садашњим, јер заузимањем Мариупоља и још неких делова територије се много добија. Уколико Украјинци буду кренули у озбиљан напад, могуће је да ћемо добити и копнени пут ка нашој територији Крима.

*Шта кијевска власт, осим рата, може да понуди Украјини? Да ли је Украјинцима постало јасно да су они за Запад били само средство за поткусуривање са Русијом, и да ЕУ нису потребни?

Кијевска власт може да понуди само веће порезе, поскупљења струје, гаса,воде и сл. иако је народ већ на ивици да не може да плати месечне обавезне трошкове.

Као и у Србији (можда им је Вучић дао предлог), избацују људе на улицу ако не плате комуналије, заплењују им имовину, коју затим купују криминалци за мале паре.

ЕУ и НАТО су утопија и Украјина, као и Србија, никада неће бити ни у једној од тих организација. У Украјини је заступљена страшна корупција, затим фашизам у најгорем облику, али њега Европа не осуђује пошто им такве појаве одговарају. Када дође време за нове преговоре они ће пронаћи неки други разлог, као што су сада поставили питање закона о језику, и опет ће блокирати приступ ЕУ.

Народ је почео да се буди у Украјини, долази до протеста. Интересантно је да протесте не гаси полиција, већ власти пуштају бесне псе из батаљона Азов, који не бирају средства којима се користе. Имају довољно искуства са Мајдана, и могу да угуше сваки протест. Таква ситуација може дуго да потраје.

*Пре пар дана је руководилац СБУ на конференцији за штампу говорио о учешћу Срба у рату у Донбасу. Изјавио је да су набавили податке преко „партнерске службе“ о томе да је око 300 Срба ратовали у саставу јединица ПВК Вагнер. Данас је украјински амбасадор изнео податке о шесторици Срба (име, презиме, датум и место рођења и фотографија) али без икаквих доказа. Какав је ваш коментар?

Верујте да бих ја био најсрећнији да је толико Срба било овде. Наши људи који се тренутно налазе на Донбасу се не крију. Занимљиво је да ли ће се у тим подацима наћи имена људи који су послати од наше власти да срамоте Србе у очима Руса? То ће вам дати тачну слику колико је то реално.

За те три и по године рата није било више од педесетак наших људи који су дошли и који су ратовали. Неко је остао краће, неко дуже. Они који су хтели да се не зна да су били у рату су слати у јединице где нема Срба. Када су осетили да више не могу да ратују отишли су кући, али то је мали број. Углавном наши људи који су у Донбасу се не крију. Погледајте на ФБ и видећете све који су овде дуже време. Само два наша борца не излазе у јавност, сви остали су познати и не крију од јавности где су, већ се поносе тиме што су ту. Неки наши људи који су дуго овде су се оженили и створили породице. Могу да се похвалим да у ДНР-у имамо три принове из српско-руских бракова, а очекује се ускоро још једна. По питању украјинског амбасадора, могу да приметим да су у страху велике очи. Нас је мало, али су то све прекаљени борци, па изгледа као да нас има стотине.

Украјинска политика, како унутрашња тако и спољашња, је потпуно заснована на лажима. Они морају да оправдају своју немоћ да нешто промене на Донбасу. Дуго су се правдали Руском армијом, међутим сада су сами признали да ње нема на Донбасу али је Русија за њих и даље држава агресор. Чудно звучи та њихова логика. Тешко је признати да су обични људи дали тако велики отпор и много пута поразили армију која је обучавана. Сви заборављају једно, да су и наши првоборци прошли кроз војску, да имају искуства из ратова у Авганистану, Чеченији. Украјинци једино што умеју да раде, то је да осуђују друге за свој неуспех и да траже могућности да зараде политичке поене.

Власт у Србији је помогла Украјинцима у осуђивању других за злочине који сами праве. Наши добровољци су дошли да заштите народ који страда од напада са украјинске стране. Они који су се вратили у Србији, осуђени су неколико година условне казне, уз обавезу да сами признају своје учешће у рату, јер других доказа није било. Од момента како је осуђен први Србин за добровољно учешће у рату, Украјинци имају алиби. Говорио сам нашим људима да ће их то признање скупо коштати, али њима је то било глупо и смешно. Они су практично сами себе осудили. Илузорно је надати се у наше правосуђе и полицију, када су они под туђим утицајем.

Ми нисмо суверена држава, посебно од како је власт потписала споразуме са НАТО и предала им Србију на управљање. Надам се да ће се нешто променити и да ће наша такозвана елита одговарати за све што је урадила нашем народу.

 

Разговор водила: Драгана Трифковић

Дејан Берић: Украјина износи нетачне податке о српским добровољцима

9 гласовa