Дејан Берић

Јуче стигао са терена (на коме по штабној дужности не бих требао бити, па сад очекујем мало критике).

Нисам био дуго, Украјинци и даље помало провоцирају, доводе технику, пребацују је са места на место, сад већ јавно праве идиотима шпијуне ОЕБС-а. Барем да је поставе на једно место као и раније и да Дачићеви кучићи могу да кажу да их не виде, али не, они се возикају са тешком техником на пар километара од линије разграничења.

Ко је читао прошли статус, када су фашисти бомбардовали Доњецк сећа се да сам написао да очекујемо извештај ОЕБС-а. И да је тамо све толико очигледно да је просто немогуће не увидети одакле су дошле мине, а да су они експерти, додуше можда и јесу али да смеју да кажу оно што је очигледно, за пет минута би написали извештај.

Али је проблем у томе што, као што сам већ сто пута рекао, кад је криминалац директор ОЕБС-а (ово су сад већ речи политичара из Србије који су Ивицу Дачића назвали криминалцем), шта се може очекивати од његових послушника??? Наравно, да буду исти такви.

Још једна занимљивост о задњем артиљеријском удару:

Јуче је Басурин изјавио да су тражили да на место где су пале гранате и погинули људи дођу војни експерти ДНРа, Русије, ОЕБС-а и Украине и утврде одакле су долетеле мине и поново пролиле крв цивила. Наравно да су ОЕБС и Украина одустали јер они знају истину а то је да су фашисти поново, користећи подршку својих „пријатеља“, за време примирја бомбардовали ДНР.

У јулу сам писао да се навршила година од када је много наших другова погинуло правећи коридор живота у борбама за Мариновку. И да је за мене херој битака тог дана био „клинац“ са позивним (надимак) „Малој“, дечко од непуних двадесет година који је командовао ударном групом.

Кад сам га тада видео први пут, рекох – Боже мој, кога су послали да води напад… Али после два сата борби био сам сигуран да бољег нису могли послати. То је момак кога су сви уважавали, иако је био скоро па најмлађи.

Такође још једном су нам се укрстили путеви накратко у борбама кад смо чистили Иловајски котао од гадости, и тамо се само потврдио утисак који сам имао о том момку за време борби за Мариновку – да је то један велики човек са својих двадесет година.

После тога сам чуо да је добио метак право у главу и да је у болници десетак дана без свести. Све што сам могао то је било отићи у цркву помолити се и упалити свећу за здравље младог хероја. Мало сам о томе попричао са нашом докторком и рекла је – и да дође себи, шансе да остане „читав“ су мале.

И тако долази наш друг Александр Маљцев… Већ пун ауто, гурам се некако са све оружјем пошто је већ четворо људи тамо, и изненађење – у ауту Малој! 🙂

Искрено, не памтим да ме је нешто тако обрадовало као кад сам видео да је дечко жив.
Не само жив, него и ведрога духа, оптимистичан као и што је био кад је било тешко бити оптимиста, кад је непријатељ био двадесет и више пута бројнији а ти идеш напред.

16. септембра је напунио двадесет једну годину. Нешто више од две недеље је био у коми, али се извукао. Сад му треба операција да му некакву пластику уграде у главу. Наравно, као и увек проблем су паре, јер у ДНР-у нема могућности да се тако нешто изврши већ мора да се иде даље и да се плати.

Надам се да ће овај статус, као што су и оне раније, превести на руски језик и објавити на руским социјалним мрежам и да ће се наћи неко од богатих Руса ко је спреман да плати ту операцију.

Малому треба дати шансу да живи даље нормално. Он и после свега није оставио униформу и даље је спреман да се жртвује се за овај наш православни народ.

Можда ће се он и наљутити, али ја сам виши по чину па не сме ништа да каже 🙂
Али још једном, замолио бих онога ко може да помогне, да се операција уради.

И Малој је веома дужан, и према својим пострадалим друговима, којих је нажалост много, и према будућности Русије и нас овде. Такав сад већ не двадесетједногодишњи омладинац, него у пуном смислу речи – човек, је дужан да остави потомство.

Јер деца јунака не могу бити кукавице, које ће сутра, кад затреба да се брани своја домовина, своја кућа, да се покупе и побегну – деца таквих као што је Малој неће се скривати у подрумима ако њиховој земљи запрети много јачи неперијатељ, него ће у армију, и са пушком у руци да бране оно што чини један народ, а то су слобода и историја.

facebookreporter.org/2015/10/15/%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%B7%D0%B0-%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%98-%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%B0/

13 гласa