Иван Зацарин

Почетком априла су новоруски медији саопштили да је на иницијативу сељака КСП „Криничанскиј“ на територији Доњецке Народне Републике формиран први колхоз. Гледајући траку са снимком на којој председник колхоза приказује садашње стање у колхозу (оно је разлог за одлуку  о оснивању колхоза,   потпуно логичну)  и без посебне жеље се присећаш филма „Председник“. Хајде да прво мало попричамо о колхозима.

Укрупњивање  колхоза и њихово механизовање.

Прво – кратак увод. Мислим да сви знају да је одавно отишла у прошлост балада о сељачком труду  уз плуг  и  коња (погледај Лава Толстоја). Данашње сељачко газдинство је механизовано и базира се на производњи великих количина пољопривредних производа. Оно  може да постане такво само уколико постоји  посед обрадиве површине  довољне величине да  скупа пољопривредна техника  која се мора користити за његову обраду, оправда  себе.

Из историје знамо о постојању следећих облика газдинства који су омогућили прелаз на масовну механизацију рада сељака и нагло повећање родности. То су:

  1. Фармерско газдинство,
  2. Плантажна газдинства,
  3. Колективна газдинства.

Прва два облика треба посматрати као, да се тако изразимо, изомере. Обзиром да се плантажна газдинства од фарми  разликују само по томе што су ницала у условима постојања вишка  условно „ничије“ земље и што су се често оријентисала углавном на извоз сировина метрополама (земљама – колонизаторима) .

Пре више од сто година и царска Русија је предузела покушај прављења аграрне реформе (и на простору о коме говоримо),  која је позната као „Столипинска“. Њен циљ је био да уништи сеоску општину тако што ће део сељака претворити у фармере, део у најамну радну снагу,  а део би заувек  био отеран у град  чиме би се завршио процес   преласка сељака у класу пролетера. Чак ни присталице фармерских газдинстава тај покушај не сматрају за успешан, тако да је укрупњивање општина у комуне, радне задруге, ТОЗ-ове (друштва за заједничку обраду земље) и, најзад, колхозе и совхозе морала да врши совјетска власт.

Ситнимо, па рушимо и најзад формирамо плантаже

Пошто је проглашена независност Украјине колхози на њеној територији  су фактички наставили да постоје све до краја деведесетих година 20.века.  Добили су нов назив: КСП, односно колективна сеоска предузећа, и радили су на бази одговарајућег закона,   донетог 1992.године.

Међутим, 1999. године  председник Украјине Леонид Кучма је потписао наредбу „Неодложне мере за убрзање реформе аграрног сектора економије“. Потреба за таквим законом је стидљиво прикривана статистиком. Као, КСП који су поседовали 88% обрадиве земље, али су давали само 43% пољопривредних производа.   Разлози   за такву ситуацију нису ни тражени (баш као што се није кренуло  на протекционистичке мере, које су тада  још увек биле могуће),  већ је донета одлука: криви су сами колхози. У то време је у републици започета Велика Приватизација, и било је одлучено да се село укључи у опште процесе.

Закон је предвиђао практично тренутно (од децембра 1999. до априла 2000.године)  парчање земље и имовине КСП и њихову организацију на бази нових пољопривредних предузећа. У суштини се радило о ситњењу поседа које је пољопривредним холдинзима олакшавало да  гутају мања газдинства.

Тај процес није био једноставан, било је много газдинстава која су му се активно супротстављала. Док је тадашњи министар пољопривреде М.Гладиј  свирао на тему „…на својој  земљи фармер ради као брижљиви домаћин“  (чиме је хтео да каже, наравно,  да су се по колхозима  мувале само дангубе)  чланови КСП су се на сваки начин  довијали, чак и преко  фиктивног   растурања,    само да се газдинства не би ситнила.  Они којима је стало могу да оцене колики је то био идиотизам: ђаке са села су на  часовима историје на различите начине убеђивали  да су се слободољубиви  украјински сељаци све док је и један остао борили против колхоза, мада су  њихови родитељи истовремено били заузети смишљањем препрека за своје „ослободиоце од колхозног ропства“ који су ницали ниоткуда.

Међутим, борба је била превише неравноправна и већина колхоза је ипак ликвидирана. Наравно, не до априла 2000.године, али за неколико година – јесте. Успешни фармери који су ницали после њих могу да се изброје на прсте. А  земља  која је остала без домаћина је доспела у руке великих закупаца који су   за ово време своје фирме  претворили у агрохолдинге, чијим се акцијама  тргује на европским берзама, а они сами су   оријентисани на извоз пољопривредних производа.

Тако је уместо пасторалног фармерског начина производње   украјинска пољопривреда скренула према плантажама. А сами  Украјинци при том играју улоге Индијанаца, којих се та земља постепено ослобађа. И та лукава замена уопште не треба да нас чуди јер, како се сећамо – то су газдинства-изомери.

„Колхози-катакомбе“

Да некадашњи КСП уопште нису представљали ћорсокак, и да њихови радници никако нису били готовани сведоче последњи преостали од њих, на пример КСП „Ђержински“ из Новоајдарског рејона. Материјал о њему је из новембра 2013, и зато може да се замисли резерва снаге предузећа које је скоро пола деценије радило у непријатељској средини. У ствари, материјал је управо о томе да се  по ко зна који пут покушава  уништење КСП преко  измишљених кривичних   дела. (Сада је читава територија рејона  под контролом Украјине. Надамо се да је код колхозника из КСП „Ђержински“  ипак све у реду).

Пример тог колхоза уопште није усамљен, јер се још увек на територији Украјине могу наћи  „криптоколхози“  (један, два). Међутим, не зна се колико  њих може да преживи данашње тешкоће.

Путеви се разилазе

Што се тиче новог колхоза  „Криничанскиј“, његова појава показује да ипак има крхотина у Украјини које   крећу стварно правим путем не само у економском, већ и у политиком смислу. Прави је тренутак да се присетимо оне несрећне наредбе Л.Кучме,  јер је њен логичан наставак  продаја пољопривредног земљишта, коју је огласио Б.Ложкин (шеф администрације председника Украјине) за почетак 2016.године. Скоро да је реторичко питање: ко има пара да купује земљу у држави, доведеној до просјачког штапа? Врло ће брзо да одлети смоквин листић са фармерства, и тако ће да у свој голотињи покаже коначно учвршћивање плантажног облика привређивања Украјине.

Доњецка Народна Република се  у исто време  враћа моделу колхоза који је, могуће је, мање исплатив, али зато не захтева организовање „геноцида кадрова“ који прати одбијање социјалних функција према запосленим. А да и не говоримо да привреду, уништену  (између осталог)   и ратом), може да обнови само колхоз.

И још – о филму „Председник“, који смо поменули на почетку текста. Његова радња је осмишљена преко стварног догађаја – обнове колхоза у Могиљевској области.  А прототип Јегора Трубникова је стварни херој овог рата К.П.Орловски, тако да се на страни Доњецке Народне Републике нашла не само политичка економија, већ и историја.

——————————–

Превод: www.odnako.org/blogs/voprosi-kollektivizacii-k-sozdaniyu-pervogo-kolhoza-v-doneckoy-narodnoy-respublike/

Прочитај без интернета:
3 гласa