28. фебруара 2016. Ослобођење

Најодликованији Србин у снагама Доњецке Народне Републике, снајпериста Дејан Берић, већ је две године у Украјини. Јуче је било тачно две године од када је Берић стигао на Крим, одакле је касније након смиривања ситуације на овом полуострву отишао у Донбас. У ексклузивном интервјуу за „Ослобођење“, Берић говори о најтежим тренутцима војевања, Србима који су бранили Донбас и будућности. 

***

Да ли си се икад покајао зато што си отишао на Крим па у Новорусију?

Нисам се покајао ни једног тренутка. Не кажем да није било тешких и сложених ситуација кад сам помислио како би било добро да сам сад кући у Србији, много боље него овде. Али то је било размишљање, а не кајање.

Кад бије артиљерија и меци зује на све стране, веруј да бих радо био на неком другом месту. Али за разлику од друге стране, ми овде кад је тешко претрпимо мало, кренемо напред и обавимо задатак.

Који је твој најтежи тренутак у Новорусији?

Било је много тешких тренутака, то је тешко издвојити јер многе ствари не можеш сравнити. На пример, веома је тешко кад ти гину људи око тебе. У првом нападу на аеродром у Доњецку,  26. маја 2014. за цео дан боја тамо имали смо једног погинулог, а Украјинци су имали 97. Борбе су биле жестоке у терминалима, али то је била група добровољаца који су имали искуства из Чеченије и Авганистана, једном речју са доста искуства у таквим условима ратовања, а и тамо је било нешто преко хиљаду украјинских војника па и није било тешко погодити.

Међутим, кад смо излазили и већ били на скоро километар од аеродрома, из засаде су нам наши људи из батаљона Восток уништили два „камаза“. Они су добили наређење и задатак, како кажу из самог врха, да то иду два „камаза“ са украјинским војницима и свој задатак су обавили. Убијено је тридесетпет наших бораца, а нас троје смо остали живи. То је био први и један у низу тешких тренутака, јер гледати своје борце погинуле то је јако тешко, а још кад знаш да су их убили људи из исте армије – још теже. Наравно нико никад није одговарао за то .

После тога сахранио сам још доста својих сабораца и сваки од њих је оставио по неколико седих на глави.

Такође, јако је тешко и кад видиш погинулу децу. На рукама ми је умро дечачић од изливања крви јер му је артиљеријска граната откинула удове. Осећај немоћи урадити било шта је ужасан, а сутрадан у исти дом је упала још једна граната и убила и девојчицу у кревецу.  Не постоје речи за описати тај осећај немоћи и жеље осветити ту децу коју туку са великих даљина и то само зато што хоће да говоре својим језиком и што је тамо неко у Америци и НАТО пакту решио да почне рат са Русијом.

Такође тешки тренуци су и други, на пример разочарење кад сам схватио да су неки Срби овде дошли из лоших намера, као што су Геровац, Почуча и Станић. Међутим они су мизерни, јер је много Срба овде било ратовало и вратило се кући. Ви у Србији то не знате, међутим има наших Срба који су долазили кад су били жестоки бојеви. Нико није знао сем мене и мојих претпостављених да су они овде због проблема који би их чекали у Србији.

Кад је било тешко одвојевали су по неколико месеци и затим се вратили назад. Уверен сам и да њихови најближи пријатељи не знају за то, а били су прави војници. На пример та три паразита сам издвојио као разочарење, а могу да издвојим једног Србина који је за мене био посебно драг.

Да ли мислиш на Дејана Вујича?

Не причам о Вујићу, он је један од правих хероја који никад, али никад није одбио задатак и ишао је тамо где многи руски војници не би ишли. Морао сам да кажем неку реч и о њему јер су га многи осуђивали и клеветали да ради за БИА. Једном приликом сам рекао да ако је тачно да ради за БИА, да пошаљу још тридесетак таквих и ми бисмо стигли до Кијева.

На кога онда мислите?

Јавио ми се једном приликом преко заједничких познаника човек од оних жестоких са београдског асфалта. Искрено мало сам био против тога да такав долази, рачунао сам да ће то бити један од умишљених типова који ће да млати пиштољем и где год стигне да се потуче са момцима овде за било какву ситницу. Међутим, све је било супротно, ако би требало да изаберем некога ко је био дисциплинован и за кога су официри овде рекли лепе ствари сваки пут кад смо се срели, онда је то био наш жестоки момак. Дисциплина у фулу, а и данас говоре о томе да је то пример правог војника. У слободно време је тренирао, а на задатке се увек јављао добровољно. Није било важно да ли треба да гули стражу као обични пешадинац, јер се неко разболео па га треба заменити, или да иде у бој. Жао ми је што не могу да кажем име и презиме јер је то његова жеља, међутим људи у Србији треба да знају ко им је овде осветлао образ.

Не треба заборавити ни све остале наше Србе овде који су свако на свој начин допринели да многи Руси из Русије, а и многи људи са Донбаса, знајући ситуацију код, изразе жељу да ако икад затреба Србији помоћ они су спремни да дођу као добровољци и да помогну.

Који вам је најсрећнији тренутак у Донбасу?

Најсрећнији тренутак на Донбасу је био кад су ме из дечијег дома замолили да крстим троје деце, то се овде назива „крестни отец“ и велика је одговорност. А за мене је то била велика част.

dejan-beric-krstenje

Каква је будућност Донбаса и његових становника?

Што се тиче будућности овде, она је за становнике Донбаса сигурна и биће добра али ће морати много да се стрпе да би уживали у томе.

Украјинска армија, односно батаљони који се не потчињавају тамо никоме, ни армији ни председнику, су добро наоружани и имају инструкторе из Америке, Канаде, Немачке… Нон-стоп гранатирају углавном цивиле. Наши су почели жестоко да им одговарају и да им наносе поново велике губитке, али то њима не смета јер они те своје војнике воде као нестале. Имају неколико мобилних крематоријума где их спале, или као што су радили у Амбросијевки, одену им панцире и баце их у језеро.

У Славјањск кад су ушли, тамо су вадили своје погинуле из језера и уместо да их предају породицама да буду сахрањени како доликује, они су их побацали у кремтаројуме и изгубио се сваки траг. Разлог је јасан, треба да се зна што мање о погинулима јер би тада настао бунт.

На пример,  сад иде седми талас мобилизације, или како је ми овде називамо могилизација, јер их шаљу да погину, ако не од нас, онда од својих „загран одреда“. „Загран одреди“ су јединице које седе на другој линији њихове одбране и оне који покушају да крену назад, којима је доста рата, просто стрељају.

Кад се све то заврши тек онда ће Украјинцима бити јасно да су у ствари били само пијуни у рукама запада и НАТО злочинаца,  у рукама оних у које наш народ гура петоколонашка власт у Србији.

Како комантаришете тврдње да ће Украјина покушати да изведе акцију попут хрватске „Олује“ како би очистила Донбас од Руса?

И мени све то личи на исти сценарио, иста припрема, још треба узети у обзир да су Украјинци направили неколико ТВ репортажа право из Хрватске о Олуји и да су хрватски официри долазили у Украјину, вероватно да би поделили своја искуства. Све то доводи до једног закључка, да се овде спрема исти сценарио. Украјинска армија ће покушати да направи исту акцију, ја сам у то сто посто уверен.

facebookreporter.org/2016/02/28/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D1%81%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%BC-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5/

8 гласовa