Увод: Наталија Пичурина

Транскрипт и превод: СРБски ФБРепортер

Видео: Министерство информации ДНР

Разговор са Дејаном Берићем, Декијем – добровољцем из Србије и припадником оружаних снага Доњецке Народне Републике. Интервју, кога је 10 јуна 2015. забележио сарадник званичног сајта ДНР, Алексеј Акутин, представља искрен и објективан приказ очевидца о ратним догађањима у Новорусији: „Оно што се десило у Србији, на Косову, дешава се сада овде. Зато су Срби су са вама. Они вам помажу. Ако можемо да одбранимо ДНР, онда можемо ослободити и Србију. А ми то можемо!“

__________

Деки: У задња два дана сам видео шта се дешава – украјинска војска је пошла у напад. У веома снажан напад. И добили су веома снажан одговор (у смислу добили по «њушки»). Мински споразум они никада нису ни поштовали. Ми овде у Доњецку знамо шта раде – свакога дана артиљеријом гађају Доњецк, али ради се о томе да су сада почели снажне артиљеријске нападе по  мирним деловима града, по цивилима… До јуче је било око стотину рањених цивила. То је просто амерички систем – убијају цивиле да би могли затим да уцењују војску. Али овде је сада права војска и мислим да неће дозволити уцене. Они у напад – ми у контранапад, па после тога можемо договарати и преговарати…

– Дејане, чују се гласине о веома великим губицима. Да ли је то истина?

Деки: Ја то нисам видео. Оно што сам видео нису велики губици, али и један човек је велики губитак. Губитака, наравно, има. Зато што они користе «смерчове»… Фронт је велики и они наступају са свих страна.

– Да ли то значи да је сада изложена нападу цела линија раздвајањa?

Деки: Да, од Дебаљцева до Широкина, на целој линији, то је очигледно… Ту има смешних ствари. На пример, украјинска страна је објавила да су они кренули у напад, да је још из Кијева дошао официр који је требало да све то води, да буде главнокомандујући. А ОЕБС је рекао да је напад почео од стране ДНР! Кијев сам признаје шта ради и да су они пошли у напад, а ови их бране. Ми у Србији добро знамо шта је ОЕБС – то су просто  шпијуни, ја сам то увек говорио. Само треба видети ко их плаћа и све ће бити јасно.

– Многи праве аналогије између рата овде и рата у Србији.

Деки: То је исти рат… Можда је пре годину дана, али ја нисам никаква баба Ванга – просто, то што се десило у Србији дешава се и овде. Све је исто. Све се исто ради и сада се може видети шта ће бити следећи корак. Значи, Американци су им дали све, Врховна Рада је донела закон по коме за њих уопште нема ратних злочина,значи, могу мирно да граде концентрационе логоре, могу убијати цивиле… Значи, урадили су све што је потребно да би кренули у офанзиву. Американци су рекли да су им дали оклопну механизацију без оружја, али они сами су објавили хамере на којима стоје пушке калибра 12,7, калибра 14,5… Много је лажи. Знате, у рату постоји истина и «истина».

– Реци нам, са тачке гледишта извиђача, шта се сада дешава код непријатеља?

Деки: Код њих се већ два и по месеца врши концентрација снага, концентрација технике, и спремају се у велику офанзиву. Али то је моје мишљење, можда ја грешиm, али у последња два дана показало се да је то истина. Они нису очекивали овакав отпор са наше стране да ће им просто пешадија да им уништи гомилу технике са RPG-има итд. Просто ми имамо срце и знамо… (нејасно). Нас нису мобилисали тако што су нас хватали у аутомобилу, продавници, аутобусу… овде су људи дошли срцем и локални житељи овде бране своје домове. То се не може упоредити. И они ће овако проћи сваки пут.

– Како би ти сада оценио перспективу оружаних снага ДНР? Могу ли оне издржати у овом сукобу?

Деки: Наравно да могу. То је сад права војска ДНР. У почетку сукоба са њима, ми ништа нисмо имали. И нико не би помислио да можемо даих победимо. Али, ако смо тада успели, (онда је то данас сасвим реално) Сада имамо праве одреде, са ратним искуством. Свака борба се води са артиљеријом… И снага ДНР је у томе што Срби долазе сваког дана. Ми смо са вама и просто не можете изгубити рат.

– Реци нам, имаш ли информацију о страним плаћеницима који ратују на њиховој страни?

Деки: Да. Нису потребне никакве информације, просто одете на «ју тјуб»… (Долазе) из Хрватске, Америке, Велике Британије… Хрвата је много. Они су за нас «класни» (классно, жарг. – супер, сјајно, кул, прим. прев) зато што се они налазе у реону Широкино и они приђу са камером, своје позиције снимају, сниме цео реон, дају нам тачно координате где се они налазе… Тамо није потребна извидница, они за нас раде одлично.

– Да ли се дешавало да се сретнеш са њима у борби?

Деки: Није се десило.

– Да ли ти успева да водиш контра-снајперску борбу?

Деки: Ево, ја сам жив.

-То је најважније!

Деки: Не треба говорити колико је њих на снајперу (забележено на списку?)… прве америчке и пољске снајпере сам «скинуо» овде на аеродрому. Овде причају, када су заузимали Мариновку, да сам «скинуо», елиминисао, сваког њиховог снајперисту који је тамо био… Ко то гледа, каже: снајперисти су такви, снајперисти су злочинци, али ми имамо један циљ (на нишану) и ми њега убијемо, а погледајте шта ради артиљерија, погледајте колико је цивила рањено и погинуло у последња два дана.

– Да ли је у задње време било неких момената, који су на тебе оставили нарочити утисак?

Деки: Не знам. Просто, овде сам прошао све што се може проћи (доживети)… Тешко је кад видиш убијено дете или када чујеш… Јуче је такође једно дете погинуло, и пре неколико дана… Човек се осећа јако тужно. Када је био артиљеријски напад на Горловку тамо је погинула породица, дете од две године је остало слепо… То су злочини за које морају одговарати. Ми ћемо се са њима обрачунати. Али ти припадници њихове војске нису највећи злочинци. Људи који их овамо шаљу, амерички инструктори који долазе, они су прави злочинци. Али украјински народ, када буде видео ко му је непријатељ, јер му није непријатељ ни Русија, ни ДНР ни ЛНР, већ њихов непријатељ седи у Врховној Ради (Скупштини) и да су им непријатељи у ствари њихови «пријатељи» из Америке, биће лоше… Кроз годину, максимално годину и по дана. Сада говорим из неког искуства, посматрам Аргентину, Либију, Ирак, Иран…
Наведите ми ЈЕДНУ државу којој је Америка «дала подршку» а у којој је почело да се боље живи – Не постоји! Сваку државу су уништили. Либија је била најбоља држава на свету, и нема је више. Сада је тамо рат, ужасан рат.

– 90-их година руски добровољци су долазили у Србију, а сада Срби долазе овамо.

Деки: Сада је у мојој јединици човек који је био код нас, на Косову. Уопште, ми једни другима… (помажемо?) У време рата са НАТО… Ми рат нисмо изгубили на војном пољу. Укупни губици за 78 дана бомбардовања су били незнатни губици у техници, они су деловали по макетама које смо израђивали… Знате, од метала направимо „машину“ и поставимо цев, да изгледа као тенк.

– Ти си ратовао?

Деки: Да, ратовао сам, Косово, Босна, Хрватска.

– У којој јединици си био?

Деки: У Србији? 72. бригада. Био сам тамо. То је нормално било. `99 године моје дете је имало пет месеци. Нисам чекао да рат дође до мог кућног прага, скупио сам ствари и одмах отишао у команду, пријавио се као добровољац и отишао (у рат). Дом се не може чувати са прага, треба га бранити из даљине. Зато ја овде не разумем многе људе који не желе да бране своју кућу. Разумем да се плаше, просто на улици људи знају колико сам ја…
Ово се десило можда пре две недеље – након мог последњег рањавања био сам у Севастопољу, полечио се, дошао овде, и идем кроз град и човек ме зауставља и каже како му је драго што сам дошао…итд.  и каже – Ја имам стан, ја имам ауто, како вам могу помоћи?
Ја му кажем – Мени не треба ни стан ни ауто, ми смо просто дошли овде да помогнемо.
Он каже – Шта ја онда да радим? Немам новаца…
Ја му кажем – Ти можеш много помоћи, просто иди у центар за трансфузију и дај крв.
Пре пет дана срео сам га, такође на улици и он ми каже – Ја сам дао крв, моја деца су такође дала крв. И то је добро, то је велика помоћ. Чуо сам да је за два дана више од сто цивила рањено, и да је такође више од сто војника рањено… (Ми не лажемо о губицима као што то чине противници, код њих изгине хиљаду, а они кажу да – два погинуло. То је смешно.)
Тим људима се мора помоћи. Просто, сваки човек на улици јутру, када устане, када пије кафу… Када се крећете по граду, видите да су сви кафићи пуни, паркови, булевари,  свуда је пуно људи. Али неко се бори за њих да би они могли мирно да живе, да одлазе на посао, да шетају… Они могу помоћи тим људима (који их бране). Како помоћи? Просто нека дају крв. Крв је веома потребна. И такође, никад не знаш, непријатељ овде ратује против цивила, и сваки човек може доспети у болницу услед рањавања. Не помажеш другима – можда ће та крв теби затребати. Крв је потребна и будите добри, дођите дајте крв.

Сада се врши још већа концентрација техника. У Украјини се врши присилна мобилизација. И њима је потребна офанзива. Потребна им је зато што њихова војска стоји на граници ДНР, не раде ништа, појавили су се проблеми међу њима, као у свакој војсци – има алкохола, неки дезертирају… зато што се ништа не ради. И потребно им је нешто да би те људе ту одржали. Такође, Америка има снажну потребу да Русију увуче у рат. Због чега бомбардују цивиле? Зато да би Путин рекао – хајде да подигнемо војску и уђемо у ДНР. Али, ја мислим да би то била велика грешка. Веома велика помоћ од Русије је хуманитарна помоћ која се овде допрема, што људи имају хране. Ми имамо снаге да се са њима обрачунамо. Просто, тада би тек почео рат. Руска војска би дошла веома брзо, хеликоптерима би им разбили сву технику и кренули на Кијев… Али колико би тада људи изгинуло? Гину људи и сада али то није велики број у односу на то што би се у том случају десило. Ко зна шта би се из тога изродило.

– Дејане, реци нам шта се заиста десило у Маринки?

Деки: Они су пошли у напад. У снажан напад.

– То је била провокација украјинске војске?

Деки: То није била провокација, то је био прави напад. Провокација би била да су гађали, да су дејствовали артиљеријом као што чине свакога дана. То је провокација. Артиљеријска ватра, артиљеријска ватра, артиљеријска ватра… Али они су сада пошли у напад, у прави напад. Украјински медији су објавили да су они пошли у напад. Зато што су мислили да ће нас потући, протерати… Али после 10, 15 сати борбе почели су да траже примирје. У Украјини је настала паника, како је кренуо контранапад, како су овде дошли неки људи… – они не разумеју да овде људи бране своје домове.

– Дејане, ти се бавиш стваралаштвом. Пишеш кратке приче?

Деки: Не, написао сам две књиге, једна је о томе како ратује НАТО, уопште  у миру. Мени је тешко на руском то испричати, али ради се о злочинима НАТO по целом свету, о систему њиховог ратовања, и такође сам написао роман о рату на Косову.

– Tо су твоја сећања из рата?

Деки: То сам написао као роман. Не као документарни, већ као роман. И такође кад имам времена и кад имам инспирације пишем стихове, песме о рату…

– Можеш ли нам нешто прочитати?

Деки: Добро, покушаћу на српском, али треба и Руси да разумеју. Ови стихови што сам написао… Ја много волим децу. И неколико акција помоћи смо овде организовали – српски народ из целог света је давао новац, колико је ко могао, и за тај новац смо деци куповали храну, лекове, све што је било потребно. Када деца страдају, то је за мене ужасно. Ову песму сам написао када се такав догађај десио, када је био артиљеријски напад…  Узео сам папир и почео да пишем. Прво ћу прочитати на српском:

ПРИЧА О МАЛИМ ТЕРОРИСТИМА

Загрлили су се и дуго тако стајали.
Уживали у тишини, и мирису.
Нестварном мирису цвећа.
У топлоти загрљаја у коме могу уживати само брат и сестра

Лепо је овде секо!
Да брацо, стварно је дивно! И ти си леп.
Много, много лепши него пре два дана.
Чудила се сестра и гледала с неверицом.
Опет имаш обе руке?

Девојчица је тужно спустила главу.
Брацо, нисам ти донела твог меду, опрости.
Није важно, овде је веома спокојно.
Више се не бојим спавати сам.

Брацо. Мало ми недостаје мама.
И како то да ја могу говорити, још сам мала?
Погладио је по мекој коси.
Овде све може, дођи да видиш маму.

Гледали су родитеље.
Отац је стајао изнад мајке.
Мајка је седела и држала у рукама малу бебу.
Сузе су умивале малено лице.

Девојчица је крикнула.
МАМА!!!
МАМА!!!
Не плачи нама је овде лепо.

Као да је чула нешто, жена је подигла поглед.
Одлутао је ка небу, кроз разрушен кров до скоро срећног дома.
Видела је два облачка.
Један, сасвим малени и други, мало већи
Лагано су клизили небом спајајући се
Гледала је како се од два мала облачка прави један у облику срца.

Спустила је поглед на мртву ћеркицу
Јаче је стисла у наручје.
Пољубила у угашено малено зелено око.
Дигла поглед у небо и тихо прозборила.
БОЖЕ МОЛИМ ТЕ ЧУВАЈ МОЈЕ АНЂЕЛЕ

Срце на плавом јутарњем небу је полагано клизило.
Придружило се групи од педесетак малених облачића.
Заједно су кренули на далек пут.

– То је лепо! Хвала!

Деки: Песма је тужна и ја ћу вам сада на руском прочитати. (Деки чита песму на руском)

– Песма је посвећена погинулој деци?

Деки: Да, посвећена је погинулој деци. Ја не знам тачно колико је до сада… не могу ни да мислим о томе, али веома много деце је изгинуло. Ја не разумем те војнике  – ако идеш у рат, буди војник, буди частан војник. Али, тако убијати цивиле, то нису војници, то чине звери и то је ужасно. Сваком нормалном човеку је то непојмљиво. Али, са друге стране нема толико нормалних…

– Хоћемо ли победити?

Деки: Ја уопште не размишљам о томе. Наравно да ћемо победити. Сто посто. На нашој страни је правда, Бог, Русија! А са вама је Србија! Народ српски. Али то је довољно. Не може се изгубити овај рат. Ако изгубимо овај рат… То није просто рат Украјине против ДНР – то је рат за све што је нормално, за све што је добро у свету. Ако запад победи, Америка… овде ће доћи гејеви, лезбејке… Ако гледамо Европу – они кажу да је тамо демократија да је тамо нормално. Можда сам ја прост и глуп, или сам сељак па не разумем, али за мене бити геј је ненормално, лезбејка – то је ненормално, педофилија – ненормално. А они су у Европи усвојили закон да је то све нормално!

– Где је твоје село?

Деки: Моје село је у Војводини, у Срему.

– Војводина?

Деки: Војводина је област у Србији. Све што је лоше долази нам из Европе. Они не воле ни Русију, ни руски ни српски народ зато што се ми боримо за нормалан живот. Да се зна – тата и мама могу имати дете. Тата и тата не могу! Како је могуће да тата и тата имају дете? To није могуће никако. „Љубав“ са животињама – и то је у Европи нормално. За нас је то ненормално.
А њима то смета. Смета им истина, смета им православље… Овде се води велики рат за много више, не само за народ Донбаса већ за много…

– То је рат и за народ Србије?

Деки: Наравно. То је рат и за народ Србије. Зато што је у Србији сада веома снажна медијска цензура. Постоје друштвене мреже преко којих објављујем шта се овде дешава, понеки интервју… А у Србији, ако бисмо гледали српске (званичне) медије, мислили бисмо да се овде уопште не води рат. Такође је лоше што српска влада помаже украјинску владу! Код нас су пензионерима смањили пензије, смањили плате, ужас су направили од државе… И српска Влада има новац који даје Украјини! Ради чега им дају новац? Да би правили концлогоре? Ради чега? To је ужас шта раде. Тако да је ово такође и рат за Србију, и за сав нормалан свет.

facebookreporter.org/2015/06/13/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98a-%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2/

Прочитај без интернета:
7 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ