Министерство информации ДНР 04.03.2015.
Превод: уз љубазну помоћ Наталије Пичурине, редакција СРБског ФБРепортера

Новинар: Деки, током нашег претходног сусрета разговарали смо о Вашој Домовини. Можете ли да направите паралелу између догађаја тих година и догађаја овде и сада?

Деки: Наравно. Не мора ни да се упоређује, јер је све истоветно. То се јасно види. Као да човек седи за столом и пише на папиру – како разбити Југославију.

Н: Он пише план?

Д: Наравно. Пише план. И Југославију су разбили. Урадили све што је за њих корисно. А за нас су направили ужас. Ја сам већ причао о томе – нема посла, ничега нема, значи код нас је ужас… А онда су написали – како разбити Украјину. Али, то постоји, ми смо већ написали план за Југославију, хајде просто да то исто урадимо овде (у Украјини). Све је исто. Као рецепт лекара. У Америци и НАТО постоји неки «лекар», неко ко је све то испланирао…

Н: Да. Ми видимо да су се у Украјини људи поделили на две, ако не и више страна…

Деки: Да би нешто уништили, потребан је центар. Значи, у Југославији је центар био у Хрватској и они су то тако урадили. Али сада су направили центар у Кијеву. Просто, потребно је мало се подсетити историје. Код нас су почели да величају злочинце из Другог светског рата. Анте Павелић је постао херој… Само је у Хрватској постојао логор за децу. Тамо су убијали децу. Тамо су 11.000 деце убили у једном логору.

Н: 11.000 деце?
Деки: Да, у Другом светском рату. Анте Павелић је имао исту политику као што је политика Степана Бандере. Значи и један и други… Почињу величати такве злочинце. Притом се нормални људи држе по страни, али будала увек има… Мало будале, мало новац и из пепела се, као феникс, подигну такви…

Н: Код вас је такође постојала коалиција неких људи, који су негде обучавани и унапред припремани?

Деки: Наравно. Као и овде. Али, ако погледате данас медије у Украјини. Ми их редовно пратимо. Непријатеља треба упознати. Не треба затварати (приступ украјинским медијима) да се не може гледати… Свиђа ми се што овде можемо погледати Вести, Новости из Украјине, директно отуда. И тачно ћете видети да нису људи сада узели камеру, и – ми сада знамо све… Они су се припремали 2-3 године уназад, одлазили на конкурсе (курсеве), на обуке у Европу. Припремали су их за ово.

Н: Хајде да пређемо на Славјанск. Како сте Ви тамо доспели?

Деки: Дошао сам Севастопоља. Позвао ме је један Рус (Рос). Он је погинуо. Он је био у “Беркут”-у, био у Кијеву, у свим тим догађајима. Он је био командир специјалне јединице “Беркут”-а за обуку у борилачким вештинама, борбама у шуми… Ја сам, такође, када сам био код нас у војсци, био у специјалној бригади. 72. бригада српске армије, то је извиђачко-диверзантска бригада. И било је потребно да зауставимо њихове (украјинске) извиђачко-диверзантске групе које су кроз шуму покушавале да уђу у Славјанск.

Н: Кроз шуму? Не у град?

Деки: Кроз шуму да уђу у град. И наш задатак је био да их спречимо. И успели смо.

Н: Ви сте били смештени негде у Славјанску или…?

Деки: Ми смо скоро месец дана били у шуми.

Н: У шуми?

Деки: Да.

Н: А шта сте јели? Где сте спавали?

Деки: То што смо одузимали (запленили) од њих. Спавали смо у шуми. То је рат.

Н: Одузимали…?

Деки: Oд тих украјинских диверзаната које смо зауставили.

Н: Дакле, ви сте нападали украјинске диверзанте и одузимали од њих храну?

Деки: Да, одузимали смо храну. Имали смо оружје, али само муниција… Само ја са снајпером, могу са 50 патрона могу 10 дана ратовати. Један патрон, један…

Н: Значи, Ви нисте били у самом граду… (…) ?

Деки: Имали смо ту могућност. Било је људи у граду који су нам доносили храну и муницију. Али је требало тамо одлазити. Али зашто, кад смо све узимали од њих? Они су имали много. Имам фотографије – они су имали америчке суве пакете хране.

Н: Амерички? Тада?

Деки: Да, да.

Н: Дакле, у време Славјанска већ је било америчке хране. А оружја?

Деки: Оружја не. Тада тамо није било ничега. Било је стандардно руско оружје, оно које је било у украјинској армији: СВД, аутомати, калашњикови…

Н: Да ли је било неких војних операција?

Деки: Да, било их је много. Они су покушавали много пута да се пробију у град у малим групама од 4 до 5 људи. Али све смо зауставили који су покушали да уђу. Уз минималне губитке. Ми смо тамо само два човека изгубили… Само два – за нас је то много јер нас је било 6.

Н: Како се одвијао рат? O Славјанску се зна само по вестима како су бомбардовали Славјанск.

Деки: Они су много дејствовали артиљеријом. Ми смо били међу њима и гледали смо кад су били артиљеријски напади.

Н: Жива сила?

Деки: Жива сила је улазила. Биле су две групе колико знам. (…) официрима у граду, ја не знам, ја тада нисам био официр, био сам обичан војник. Нама је Рос био задужен за све и он каже, сада овде, тамо… Било је веома тешко. Шума у то време још није била озеленела. Када смо видели да… велике пешадијске групе покушавале су да се пробију у град, али им никад није успевало. Покушају, уђу, видиш да се врати скоро половина. Покушају да уђу у град, пешадија – 2 тенка, 3 БТР-а и пешадија. Након сат времена, сат и по, два сата максимално, када се врате назад, недостаје им 1 тенк, 1 – 2 БТР-а, и нешто пешадије. Са нама је био везиста, и он одмах тамо где је потребно јави… и онда тап, тап, тап, тап…

deki-1

Н: И они одлазе?

Деки: Одлазе. Али они су много својих остављали тамо, на бојном пољу. Али то је за њих… Ја то не разумем да свог човека оставиш… Али они су се тамо ваљали по пољу данима. Просто, њихови мртви леже, а они између њих пролазе даље… Ни да их покупе, ни да их сахране, ништа… Али то нама није сметало 100%. Ми смо били од тог пута којим су они ишли… Они су долазили са пешадијом из два правца, и ниједном нису успели да се пробију. А мале групе су покушавале да се пробију са стране.

Н: Да ли сте имали неке везе са војницима Стрелкова?

Деки: Са неким смо били у вези… Али ја не знам. Не могу да обмањујем, не знам. Рос је то све знао. Он ме је затим из Славјанска 9. маја послао у Севастопољ, да бих тамо добио неке медаље и затим сам дошао овде у Доњецк. Али, прво смо опет дошли из Севастопоља у Славјанск, тамо где смо били, не знам тачно ког датума је то било… (Ја и данас не знам који је дан. Зашто бих знао? Није ми то потребно да знам ни дан ни датум.) Када је Стрелков са својом армијом излазио, ми смо за њима остали још… и пешке смо дошли у Доњецк.

Н: Ви сте пешке дошли из Славјанска у Доњецк?

Деки: Да.

Н: Када? У лето?

Деки: Да, када се војска повукла. Ми смо (изашли) два дана након армије.

Н: Стрелков је отишао?

Деки: Они су отишли, армија је из Доњецка отишла. Нас је много остало тамо.(…) Зато и кажем да је тешко, да је шума то би било много лакше. Али морали смо ићи пољем, углавном ноћу смо се кретали. Два пута смо ушли у битку. Мању битку. Мале групе су наишле и ми смо размишљали – боље ми њих одмах да уништимо, него да нас они примете. Ако почне велика битка онда је готово, нас четворица ништа не бисмо могли да урадимо. Тада смо њих неколико “сложили” и они су побегли као зечеви.

Н: Они су бежали са територије, коју су сматрали «својом»?

Деки: Да, да, они су је сматрали својом. Али они имају срце мало, малецко. Када почне битка, они беже. Да ли су у некој борби они победили? Ви, као новинар, можда, то знате?

Н: Не, тако нешто не знам.

Деки: И ја не знам…

Н: Да, ми све време мислимо о томе… гледамо снимке новинара и схватамо да су наши борци јунаци, хероји! Али, нијансе рата не знамо.

Деки: То је мала реч… Ако сада погледамо армију “Националну гарду” – они су веома ретко улазили у битку. Тамо су били из батаљона Азов, из Ајдара, тада их је било много – они су били веома јаки ако треба артиљеријским нападима нешто урадити. Али, ако треба ући у битку – онда они мало се туку и беже. Тамо смо имали среће. Има тамо добрих војника код њих. Неколико пута смо се сретали и битке су биле снажне… Они имају добро ратно искуство. Они не беже. Битка се води до последњег човека.

Ово је мој пријатељ Гудвин.

Н: Ви сте Гудвин?

Г: Да, велики и моћни…

Деки: Да… из цртаног филма…

Н: Гудвин, то је надимак. А како Вам је право име?

Г: Зовем се Андреј.

Н: Да ли знате да се о Гудвину код нас такође причају легенде ?

Г: Ја нисам био у Славјанску. Упознао сам Декија у Ростову, када се вратио из заробљеништва.

Н: Били сте заробљени?

Деки: Када се водила битка за Степановку и Мариновку. Када је то било? У јулу, мислим… Стигли смо на Саур-Могилу. Али, добили смо лоше (погрешне) информације и нашли смо се у окружењу. Било нас је седморица. Два прстена су била око нас. Просто, мораш умрети. Или ћеш умрети као кукавица, или ћеш умрети као херој и са собом “одвести” још неколико њих.

И договорили смо се, одмах две гранате, понети аутомат и директно међу њих. И пробили смо се. Само смо нас двојица били рањени, од свих нас. Мене су три метка погодила у панцир и поломили су ми два ребра, једно овде и једно овде… Када смо се пробили, тада су нас из батаљона Восток, они су били на Саур Могили, ја не знам људе који су ту били, нас двојицу рањених су аутом превезли у Доњецк. Из Доњецка, са колоном рањених смо ишли ка Ростову. Близу Луганска су нам пресекли пут из 25. бригаде. Мени није јасно зашто нисмо ишли кроз Луганск, него обилазно поред аеродрома. Блокирали су пут тенком, ушли са аутоматима и, шта да радиш… оружја нема, ништа нема, узели су нас у заробљенике.

Н: Ви сте путовали као цивил?

Деки: Ја сам био у цивилној одећи. И Бревно, који је тада био мој командир, боље рећи брат, ја имам рођеног брата а он нема. Ми смо дуго заједно ратовали, и овде по Доњецку… Он је сада у Русији, веома је болестан од много стреса који смо прошли, код њега се појавио дијабетес. И он је одмах рекао – не говори да си борац. И како су нас заробили, тако су нас предали батаљону Ајдар.

Н: 25. бригада вас је продала батаљону «Ајдар»?

Деки: Да, за 4,5 хиљада долара.

Н: Цивиле су продали?

Деки: Свих 18-оро људи који су били (заробљени).

Н: 18-оро људи? И сви су били цивили. А колико је било рањених?

Деки: Сви су били рањени.

Н: Сви су били рањени?

Деки: Не, само… чекајте, била су два човека из Јужне Осетије, као посматрачи, они нису били рањени и била су два возача. Ја сам одмах почео са њима да говорим: – Ја сам цивил, дајте да се договоримо некако, да ме ослободите. Али они: – Како, просто немогуће је, ти си био са њима. Рекох: – Мени је то био само један начин да изађем из Доњецка, платио сам тамо 500 долара и они су ме повезли са собом.

Било је веома болно. Мени су тада ребра била поломљена, било је ужасно болно, али морало се трпети. Ако нешто покажеш… до виђења. Ако питају откуд то… готово.

Срећна околност је била што нису тражили да са себе скинемо одећу.

Н: У чему сте били – у цивилној одећи?

Деки: Имао сам на себи мајицу. Требало је у Ростову да нам дају све што нам је потребно.

Ја сам одмах почео да причам са њима.

Десила се једна интересантна сцена. Сто је био мали, оволики. Са друге стране је био неки омалени њихов официр, и он је са мном разговарао: – Ти си тамо радио… ми ћемо за тебе тражити (за откуп) 40.000 долара. А његов аутомат стоји овде, а чувар тамо. Ја узмем аутомат… Он је постао бео као зид, уплашио се. И дам му аутомат у руке: – Убијте ме одмах.
Он је стао збуњен – шта сад да ради… Ја кажем: – 40.000? Ko ће дати за мене 40.000? Ја сам прост човек. И ту је почео да се смеје, опустили се… И кроз 13 дана…
Руси мештани, који су ту били, су ту лежали један до другог, а ја сам био одвојено. Нисам ни са ким разговарао, само сам говорио да ме боли глава… Лежи на леђа и ћути…

Не могу да кажем да су били лоши према нама. Доносили су лекове против болова, доносили су храну… Ту су “Авганци” (који су били у рату у Авганистану), они су доносили цигаре, они су се нормално односили…

deki-i-dejan

Н: Људски.

Деки: С времена на време долазили су борци који су се враћали из битака. Имали су губитке и онда приђу и покушају да се ругају (малтретирају). Али ови из Ајдара, код којих смо ми били, нису то дозвољавали. Они су мало тамо… неколико пута удари неког или… али ништа страшно. Било је мештана… један је дошао и њему су урезали на леђима “сепаратиста”.

Н: О, Господе!

Деки: Да, довели су тог младића.

Н: То су Ајдаровци?

Деки: Да Ајдаровци. Једног су довели тамо. Али опет кажем, ти код којих смо ми били заробљени – одмах је једна жена лекар дошла, њему помогла све што треба…
Постоји велика разлика између људи, у истом батаљону: с једне стране су људи који вас испитују итд. а са друге стране су нормални људи. А затим су ту дошли неки њихови новинари, и фотографисали нас све.

Н: Украјински?

Деки: Да, украјински новинари. У међувремену, ја сам знао три броја телефона, јер су мој телефон одузели… То је била такође веома срећна околност. Имао сам телефон у коме су биле фотографије са аеродрома: црнци, видео снимци на којима су Пољаци… уопште то је све било код мене, да су погледали, до виђења – на комаде би ме исекли. Кад су нас положили на земљу (приликом заробљавања) одмах су нам испразнили џепове. Код мене су нашли телефон, био је добар телефон… И младић гледа телефон… Ја га гледам – сада ако погледа… и већ вртим филм у глави шта ће бити. Али, он отвара телефон, баца СИМ картицу, баца меморијску картицу… Како си ти добар човек, и не знаш шта си урадио.

Гудвин: Похлепа га је спасила.

Деки: Да, његова похлепа ме је спасила.

Н: Испада да похлепа није увек зло.

Деки: Да, некада је то добро. … И они су дошли, сликали нас и ја сам тада позвао људе чије сам бројеве знао – то су људи који су радили са мном. Рекао сам им да сам заробљен и да је потребан откуп, ако можете да сакупите новац. А двојица од те тројице су из западне Украјине. Они су своје куће заложили у банци, подигли кредит….

Н: Дакле, то су били људи из Западне Украјине?

Деки: Ти који су заједно са мном радили у Сочију. Ја сам радио у Сочију. Они су дали своје куће. Ја сам тамо њима био начелник у Сочију, али ја сам се према њима односио нормално, када нема хране ја купим… тако, људски. И они су то запамтили. Они су дали своје куће банци, подигли кредит и сакупили 19.000 долара за откуп. И мене су у Харков одвезли (украјинска војска, прим. прев.) узели новац, и након два сата кад су објавили ту фотографију њима су одмах рекли ко им је био у рукама. Али ја сам већ отишао. А они су тамо… пет шест дана је у Харкову био хаос, покушали су да ме нађу али им није успело.

Затим сам звао Амбасаду Србије у Кијеву. Звао сам их телефоном и тражио помоћ – како да се извучем из Харкова, налазим се на украјинској територији, куда да идем. Сви су видели већ и на телевизији да је пуштен српски снајпериста који је био заробљен… уопште, по граду је био хаос… Ти људи који су ме извукли кажу да тако никада није било. Све су гледали. Али, зашто бих ја на улицу излазио, седео сам унутра. Звао сам Амбасаду, а они кажу, ми не можемо… ја кажем урадите ово, они кажу не може, урадите оно, они кажу не може… на сваки мој предлог они кажу ми то не можемо. Рекао сам им – сакупите 1.000 долара, то за једну државу није ништа, у Украјини све може да се купи и да урадимо овако – ја ћу некоме да платим и они ће ме провести преко границе. Они кажу – то није могуће. Ја кажем, хајде нешто друго – мој пасош је био код једног момка у Русији. Мени ће донети пасош (само то, ништа више), мени ће донети пасош и ја ћу поћи легално да пређем границу, само један човек из Амбасаде да буде уз мене, ако ме ухапсе да знате где се налазим. А они кажу – ми не можемо ни то да урадимо. Па каква сте ви Амбасада кад ништа не можете да урадите?

И тада сам увидео да је власт наша у Србији одбацила нас који смо тамо… Али, како је тако је. Ја сам држављанин Србије, они могу о мени да мисле шта хоће. По том питању мени се свиђа амерички систем. Они ће за свог држављанина урадити све што треба, какав год да је он, а наши своје радије одбацују. (…) мени не може бити жао кад је он (не баш он лично) бомбардовао, али је дао наређење, залагао се за бомбардовање Србије.

Ви знате… сада ћу мало скренути са теме, код нас у центру Београда у једном парку… Једна мала девојчица од три године, Милица Ракић је била је у купатилу, и од НАТО бомбе је долетео гелер и убио је. За њу су направили мали споменик у центру града. Данас читам у једном српском листу да су споменик склонили људи из НАТО који су у Београду, не знам ко именом и презименом, али уклонили су споменик тој девојчици. Тај споменик је показивао шта су они радили, како су дете убили, а они су га просто уклонили. И полиција их је обезбеђивала да их нико не дира. Али, то није Србија…

Н: И нико није пошао да одбрани?

Деки: Не знам шта се сада дешава са људима у Србији… Просто не разумем. Толико су… како рећи… Они систематски раде, веома, веома добро раде.

deki-crkva

Н: Пропаганда?

Деки: Пропаганда. Затим убијају у појам, просто не дозвољавају људима да почну да размишљају. Тамо је на телевизији много шпанских серија, турских серија итд. и људе прикују за телевизор. Веома је много (емисија)… као “Дом”…у Русији као што је “Дом 2” (шоу сличан “Великом брату”, прим. прев.).

Н: Шоу… ток-шоу?

Деки: Да. Веома много… и људе су просто заробили тиме и уопште их извели из реалности.

Н: … и то још увек није крај Ваше приче?

Деки: То уопше није крај приче. Нисам имао новца. Пасош су ми донели али ја не могу легално прећи границу… И онда су ми људи код којих сам био у Харкову рекли – можеш да пробаш кроз шуму али те тамо могу убити или Украјинци или Руси граничари. Али, можеш да пробаш. Рекох: – Мени само то преостаје, другог излаза за мене нема. Они су ме довезли докле је било могуће прићи и ја сам ишао 7-8 километара преко поља, преко шуме, прешао украјинску границу, прешао руску границу и вратио се са руске стране на гранични прелаз.

То је било смешно. Граница, значи са те стране је излаз из Русије, али ја долазим отуда. И ја сам дошао и кажем: – Мени је потребан печат у пасошу да сам ушао у Русију.

Они ми кажу: – Ти ниси Рус? Видели су по акценту.

– Не, ја сам Србин.
– Теби је потребан печат да изађеш из Русије?
– Не, мени је потребан печат да сам ушао у Русију.
– Ти не разумеш. Ти си са те стране дошао.
– Да, са те стране. Али ви не разумете. Мени је потребан печат да сам ушао у Русију.
– Какo?
– Па ја сам дошао из Урајине, сада отуда преко шуме.

За тридесет секунди окупили су се око мене са аутоматима. Ја кажем: – Чекајте, полако, све ћу вам испричати шта сам урадио. Кад сам им испричао, онда су ме послужили кафом, све погледали у пасошу што је потребно, ставили печат. Пошто нисам имао новца дали ми новац за карту до Белгорода и још 3.500 рубаља да бих даље могао да се пребацим до Курска, а затим из Курска дођем у Ростов.

Имам много руских познаника, преко “Однокласника”, “Вконтаткте” и “Фејсбука”… Просто, и док сам био заробљен осећао сам да ће све бити у реду, увек сам позитивно размишљао. И онда, кад сам стигао у Русију, тамо углавном жене са којима сам контактирао рекле су ми: – Ми смо одлазиле у цркву, молиле се за тебе. И просто осетиш да те неко чува, да не дозвољава да се нешто лоше деси са тобом.

Гудвин: Ја и Деки смо се нашли у једној ситуацији. Удвоје смо пошли у извиђање. Ушли смо на територију Украјинаца. Обојица смо скочили…

Н: Случајно сте ушли?

Г: Не, пошли смо по задатку. Поље, чистина. Лежимо. Ја сам се удаљио десетак метара…

Деки: Било нас је пет, шест?

Г: Да, петорица. Они су мало даље отишли.

Деки: Просто смо упали у заседу.

Г: Ја сам био у шуми. Видим на нишану шуму. Он је на чистини. Гледам – он, нешто тамо тражи. И он каже – тамо има људи. Ја се одмах сагињем, он наставља – тројица. То је група – тамо су митраљезац, снајпериста и још један… На чистини – ја их уопште не видим. Деки стоји мирно. Усправно. Гледа у нишан. Намешта постоље. Леже на пут. Пуцањ… Ја питам: «Пао је?». «Пао». Ја и даље лежим. Он пита: «видиш ли ти нешто?». А ја ништа не видим.

Деки: То је веома близу, на 300 метара.

Г: Чује се други пуцањ. Питам: «Деки, да ли је пао?» Он – «Пао је». «Браво!» «Трећег не могу, побегао је».

– Шта чекамо, мину?
– Да, сада ће полетети мине – мирно говори Деки.

Деки: Али имали смо среће. А затим су “градом” засули. Али ми смо успели да се склонимо.

Н: Деки, ви сте снајпериста?

Деки: Да, ја сам снајпериста.

Н: И онда сте отишли у Ростов. И вратили се назад. Јесте ли дуго одмарали у Ростову?

Деки: Да, 5-6 дана.

Н: Безумно дуго!

Г: Сада ћу Вас прекинути да вам испричам занимљиву причу. Он Вам то неће рећи… Он је светски шампион у лову шарана. Тај момак… И након што је ослобођен из заробљеништва, крене он у неку продавницу и купи некакву удицу. И оде он на пецање са ведром за улов. Долази ујутру. Доноси шаране. То је, каже, за све нас. Ми га питамо: – Јеси ли то купио у продавници? – Не, сам сам наловио.

Н: Снајпериста! Светски шампион у лову шарана! Риболов је Ваш велики хоби?Deki1

Деки: Риболов је за мене био не хоби, него болест. Ја сам сада на терапији одвикавања од риболова.

Н: У рату?

Деки: Да. Код мене је то било ужасно. Сваки слободан тренутак сам користио за риболов, док сам био у Србији. Риболов на шарана захтева велико стрпљење али ја сам ловио само… (велике примерке).

Г: И снајпер такође…

Деки: Ја знам шта хоћу. Ја хоћу да уловим великог шарана, за то је потребно стрпљење, по 5-6 дана чекаш једног да приђе…

Н: …

Деки: … Дошли смо и онда смо се упознали са људима из Доњецка и били смо у Доњецку. У Доњецку је тада била мала група. Уопште ми смо били прва интер-бригада у почетку. Али код нас су сви изгинули, само нас четворица смо остали. И од те прве интер-бригаде… Ми смо први напали аеродром 28. маја када је још био цео. Тада нам је 35 људи погинуло у једном дану.

Н: 26. маја?

Деки: Може бити. Ја сам Вам рекао да не памтим датуме.

Н: Ви сте били тамо?

Деки: Ја сам био са снајпером. Тада сам у једном боју шест њих ликвидирао снајпером у истом дану. Битке у којима смо ми учествовали су помало нереалне зато што је увек њих (Украјинаца) веома много. Ми смо њима прилазили иза леђа током извиђања. Други пут сам рањен под Стилом(?), то је једно мало село. Они су отуда пуцали на нас. На истом месту где смо и претходно упали у заседу. Буквално нас је човек до њих довео. Да нисам брзо одреаговао сви бисмо завршили. И тамо су по нама дејствовали тенковима, минобацачима. Али ја сам стара школа Југословенске армије. Наша армија је била веома добра. Код нас је обука била веома, веома тешка.

И ја кажем – хајде да ми приђемо к њима и тамо да минирамо тенкове итд. Не, кажу, сада не можемо тако… Добро. Гудвин је тада мени био командир, он се налазио у…  а тамо је био други командир. И он је био добар, чврст. И он каже – ја и ти ћемо ноћу да приђемо… они су били на километар од нас максимално… да пођемо ка њима у извиђање, видимо каква је ситуација и сутра ћемо нацртати карту и минобацачем… Али, командира не можеш повести, он је командир свима, ако он погине, шта ће бити са војском? И ја кажем – добро, у три сата ујутру крећемо. Добро. И он легне да спава.

У један сат ноћу ја полако преко наших контролних пунктова. Тада сам имао пушку са термовизором, ноћу се крећеш као по дану. Кретао сам се путем куда су ишле овце јер просто ту није минирано, код њих је било много мина… Дошао сам тамо – ту су била три тенка, четири минобацача и веома много муниције и њих је ту било (украјинаца). Они су сви били пијани ко земља. Био је ужас колико су били пијани. Али свеједно, имали су стражу, ја сам прошо поред њих, минирао им тенкове тако да се мина активира када почну паљбу. Накупио пуну кутију граната и побегао назад код наших. И дошао сам тамо, али тамо је био…

Н: Сам?

Деки: Боље је кад је човек сам. Што нас је више, то смо више уочљиви, треба да мислиш о тим људима, то је веома тешко. Један, два, то је максимум. Нас су тако учили и ми смо тако увек радили. Сутра су они хтели да нас гађају и тамо су се чуле експлозије – значи, тенкови су “отишли”. Нацртао сам им карту где се тачно све налази, где су им шатори, просто минобацачима… Кажу – добро то ћемо сутра да урадимо. Али, ја знам ако се њима нешто десило они ће кренути да одговоре. И ја кажем… још један Србин је тада дошао код мене, он је био код нас у 63. падобранској, то је сами врх, ко је ту служио војску он је… као код вас “Алфе” и сл. Веома озбиљна јединица. И нас двојица смо разговарали – они ће кренути ка нама. Дај да их предухитримо, направићемо извиђање, приђемо код њих и видимо… Али, нама су дали још четворицу људи. Командир каже – вас двојица не можете да идете сами, он је ишао јуче, данас ће бити проблем… Ја сам рекао – ја не могу. Прво, не знам те људе. У такво извиђање се може ићи само са човеком у кога имаш пуно поверење. А ја Дејана добро знам, знам где је био. Верујем му 100%. И свеједно, они кажу – они су вам потребни… И добро, нека буде да су потребни. Нацртали смо на папиру два рова, на 200 метара од шуме остају двојица, и ми кажемо, ако нешто почне, пуцајте у том правцу. Али само у том. И просто, пуцајте. И два на 100 метара, и ја и деки смо пошли даље. Али они су нас тамо чекали. И право у рову један је лежао тако, али ја на термовизору не могу да га видим, јер је мени све равно, а само… И буквално сам нагазио на њега ногом.

Н: Директно на Украјинца? О Господе!

Деки: Директно. Али ја мислим да то није био Украјинац, али свеједно… Он је само подигао аутомат, закачио ме за јакну и испалио метак у стомак. Али ја сам пуцао у њега, и на још једног поред њега који се подигао, и кажем Декију – бежи назад, мене су ранили. Он виче, ја не бежим, погинућемо заједно. Ја кажем – ти си будала, ја не намеравам да погинем, имам термовизор. И више не мораш ни тихо да говориш, они просто знају да смо ту. А са друге стране, тамо где је шума је нагиб, и кажем му – ти иди први…

Код нас је тако, ја сам командир, капетан код нас, командир те групе сам био. Код нас када се креће у извидницу командир иде први, а када се повлачи, командир се повлачи последњи. Увек је тако било и тако мора да буде.

Ја кажем – ти иди, ја имам термовизор, ноћу не може да ме види а ја видим све. Али, он виче – нећу, нећу. Добро, онда пуцај тамо, ја му кажем “на три часа”, и ја где их видим, он тамо пуца. Ту је била велика битка. Стигли смо на место где су била прва двојица, али њих тамо нема, они уопште нису пуцали. Добро, можда су пришли ка другој двојици. Стигли смо до њих – тамо тројица, једнога нема. Шта сад да радимо? Назад ка укрима, морамо да нађемо нашег човека, не можемо да га оставимо, наш човек! Кренули смо ка њима, зовемо га везом(?), он не одговара уопште, у опет смо ушли у битку са њима. И Деки каже – дај мени твоју пушку. Ја ако ти дам пушку, ја остајем као наг… Тамо смо стигли за око 20 – 30 минута, угледали га и добро се потукли са њима. Они су били у каналу…

Н: Са те стране, су били добро припремљени?

Деки: На термовизору све видим – он трчи цик цак, на колено, један пуцањ, трчи, један пуцањ, трчи… Имали су ноћне нишане. Они су црвене боје и веома су видљиви са стране. Како он трчи, ја га следећи пут… кад устане, а затим следеће

Г: И Деки је такође помагао, он је све време био са мном, ја му вичем бежи назад, а он неће, уопште не слуша наређење – такав је то Србин.

Н: Ви сте били рањени, и наставили сте. Где сте били рањени? У стомак?

deki-i-deki-650x365

Деки: Ја не могу да оставим свог човека. Докле год могу да се крећем, ја свог човека никада не бих оставио. Никада. И када смо се вратили назад, за 25 – 30 минута он је јавио: ја сам се вратио кући, чим је све почело он се вратио. Просто, ја те људе не знам и ето шта се десило. И они су кренули за нама (укри) али када су видели да је сваки који је пробао одмах пао, мало су се умирили. И затим је била велика битка. Тамо смо били под нападом 4 сата али ништа нису урадили.

Г: Просто, када су га однели, ја сам видео видео материјал, (….) тамо се водила озбиљна битка.

Деки: Било је болно, веома болно. И већ кад сам стигао тамо, више нисам могао, пао сам на колена. Они су ме подигли на кревет, помогли…

Н: И ту су Вам указали помоћ?

Деки: Да, ту. Под дејством адреналина не осећа се бол. Било је болно али не тако јако. А већ када смо стигли постало је толико болно, и крварио сам…

Н: А трећи пут?

Деки: Трећи пут сам се нашао под дејством “Града”. Учио сам мало летети. Пало је директно испод мене… али ја сам био на једном спрату, просто на аеродрому више нема плафона и она је пала право испод мене и тај талас ме одбацио и повредио сам кичму, десно раме…

Н: Шта сте радили на аеродрому?

Деки: Са друге стране су били њихови снајперисти. И било их је потребно уништити. Ми смо били поред, а са нама је био локални житељ Доњецка, Душман. И они су тукли по нама. Ја сам прво једног снајперисту уклонио и ми смо чекали одговор. Али, одговор је почео минобацачима, мислили смо да гађају из далека, али он каже да се види одакле гађају. Али се види као облак. И ја се попнем горе и одозго по њима… затим сам пробао да се спустим. Али они су тада кренули “градом” по нама и…

Н: Да ли је било могуће да се нешто уради да би било што мање губитака? Или су се укри тамо били тако добро утврдили да није могло ништа друго да се уради?

Деки: Они су се добро утврдили. Али, када сам ја рањен, то је било када је аеродром био наш. Али мило је потребно да их спречимо да поново уђу. Они су нападали на аеродром много пута. Тамо су минобацачи, тамо је њихова стража, шума је веома близу, има много ровова. Али требало је… Како да кажем… нас су учили у армији да не размишљамо на стандардан начин. И мени је то много пута успевало да “осетим” куда ће се кретати. И они тачно туда прођу. Треба размишљати.

Н: Хоћете да кажете да је у рату интуиција важна?

Деки: Ако имаш интуицију, преживећеш, ако немаш интуицију веома брзо страдаш. Код мене, никада ни један борац није погинуо. Када сам ја водио групу.

(…)

Деки: Рат се не може тако окончати. Шта ће они сада да ураде? Сада су овде довели ОЕБС. Ја сада говорим у своје име, оно што ја мислим. Можда ја грешим, али ја гледам по ономе што су они радили у Босни, у Хрватској, на Косову. Они су просто људи који сакупљају обавештајне податке и затим их предају НАТО-у, Американцима, то је оно чиме се баве. Они су учинили да дођу овде, али свеједно… Код нас је сада мир, данас је 26. а данас колико су хаубицама по Доњецку деловали цео дан – значи никаквог примирја нема.

Н: Овде се не чује?

Г: Данас се могло чути у центру Доњецка. И дуго су тукли великим калибром.

Деки: Они су то радили и када су били код нас, колико пута. Али, ви другачије гледате, ви нисте све то прошли, ви им верујете, али њима не треба веровати. Не треба. Ми смо их тамо у Босни “забирали” (хватали, приводили?), и код њих су карте, планови нацртани: овде је ово, овде је то…

Н: Ви сматрате да Украјинској влади се не сме веровати?

Деки: Они су до сада показали. Сада ће ОЕБС овде да буде. Примирје какво-такво ће мало бити, они ће опет окупити снаге, оружје и покушаће још једном да нападну. Али тада им треба узети Харков, узети Маријупољ и све и ићи даље – рат ће се завршити тек кад на Кијев почну да падају гранате. Када они схвате шта је озбиљан рат. Њима је тамо добро, они говоре – треба у рат, треба ићи, треба убијати Русе тамо. Када слушаш шта говоре, просто се питаш шта је то – треба да убијате људе? Aли тамо, не знам да ли сте видели – има видео како млади украјинац на “смерчу” пише… видели сте?

Н: Да, има… «Сдохните, твари» (Умрите, створови)

Деки: Коме је то намењено, женама, деци? Они то не схватају. Украјинци су просто играчке у рукама НАТО и Америке. Хајде да анализирамао од почетка – коме је овде био потребан рат? Годину дана пре рата у Украјини НАТО буџет су смањили за 20%. То нису милиони и милијарде – то су билиони долара. И њима је хитно било потребно нешто како би добили новац. Хајде да урадимо то са Русијом. Ко је по њима непријатељ света? То је Русија. Али ја нисам видео руску војску нигде ван Русије. Где је? У Авганистану, Ираку, у Либији? Тамо је америчка војска. Они просто живе од рата. Затим је рат почео, и за два месеца буџет НАТО су подигли за 40%. И коме још овај рат иде на руку? Америци. Америка притиска Европску унију да уведе санкције Русији. Русија је снажна држава али осећа санкције. Русија слаби… И шта Русија ради? Као сваки нормалан човек – ако ја тучем тебе, ти ћеш ми вратити. Они су увели њима санкције. Добро. Сада ЕУ такође слаби, Русија слаби, само интереси Америке нису угрожени.

facebookreporter.org/2015/03/14/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%99%D1%86%D0%B5%D0%BC-%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%B8/

7 гласовa