УКРАЈИНСКИ „ПАТРИОТИ“ СВОЈУ ЗЕМЉУ ЗА 25 ГОДИНА ЛИШИЛИ ЧАК 22 МИЛИОНА СТАНОВНИКА

 

  • Оне који воде Украјину досад је кочило да даље не ратују само схватање какве би биле последице отвореног конфликта са Русијом. Предобро су запамтили Иловајск, Саур-могилу, Амвросијевку и друга места где је непозната артиљерија (одговорност за њено деловање на себе су преузели донбаски добровољци) у ситно млевено месо претворила неколико бригада љутих украјинских војничина
  • У Украјини ипак распаљују русофобију и ратну хистерију. Зато што држање ситуације под контролом постаје немогуће, а коначни губитак могућности управљања државом постаје опасност за целу елиту. Неко ће настрадати раније, неко касније, али ће награбусити сви. Радиће се о голом физичком преживљавању, а ни из далека неће успети сви да преживе
  • Ратни конфликт базиран на русофобији – последњи је адут кијевског режима и нада да ће остати на власти. Јер, даје наду да ће се ратом привући пажња Запада. Даје и нада да ће Запад заузети антируску позицију. Све су те наде ефемерне, али за украјинску елиту других варијанти нема…
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        УКРАЈИНА је за 25 година независности изгубила око 22 милиона становника. Половину од тога – за последње три године, под влашћу њених „патриота“.

        Треба им одати признање: већ држе прво место у свету по депопулацији сопствене земље.

        Оне који воде Украјину досад је кочило да даље не ратују само схватање какве би биле последице отвореног конфликта са Русијом. Предобро су запамтили Зеленопоље, Иловајск, Саур-могилу, Амвросијевку и друга места где је непозната артиљерија (одговорност за њено деловање на себе су преузели донбаски добровољци) у ситно млевено месо претворила неколико бригада љутих украјинских војничина.

        А дотад су украјински пројектили „случајно“ падали и на територију Русије, долазило је и до гранатирања граничних контролних пунктова Русије, чак је и украјинска оклопна техника залазила на „другу страну“. А отад – као руком однето!

        Три године је присећање на суперпрецизно нишањење „таксиста“ и „фризера“ чинила чуда.

        Чим би неки нови „патриота“ у пароксизму властите гордости за „европску државу“ (Украјину) изјавио да жели нови рат (чак не са Русијом, него са Донбсом) – одмах би му са аргументима објаснили да за Донбасом стоји Русија и да нова ратна авантура има све шансе да се заврши много горе по Украјину него прве две.

        Упркос свем, последњих месеци у Кијеву нараста милитаристичка психоза. Распаљују је смишљено. Власт, политичка елита и „патриотски“ медији (тамо других и нема).

        Између различитих групација украјинске елите траје сурова борба за власт, али у једном је сложна – у распаљивању русофобрских расположења и припремању јавности за рат против Русије, која „само што није напала“.

        Кијев се није побојао чак ни да поквари односе са Белорусијом, правећи хистерију поводом нових маневара оружаних снага Минска и Москве. А за Украјину нема никаквог смисла у вређању Минска који је последњих година био не само политички, него и њен трговинско-економски прозор за Заједницу независних држава. Поврх свег, у Украјини одлично знају да нико нема намеру – кријући се иза маневара – да на њу напада.

        Милитаристичка грозница, обилно натопљена русофобијом, вртоглаво се појачава. Сама русофобија није окренута само према споља (према Русији), него и према унутра – према још неуништеним острвцима руске културе и према свакој опозицији (чак и најлојалнијој режиму) која се обавезно доводи у везу са Русијом.

 

  Цела ова алогична хистерија се догађа у време када распад земље и грађански рат (о чијој неизбежности сам писао још пре три године) сада прогнозирају (са вероватноћом од 90 одсто) чак и Тарута, тајкун и бивши губернатор дела Доњецке области над којим Кијев још има контролу.

        Овакво понашање украјинске елите и мајдан-персонала који је опслужује повезано је са схватањем просте чињенице да су исцрпљени унутрашњи ресурси за продужавање агоније украјинске државности, а да су путеви за приступ спољним ресурсима практично затворени.

        Држање ситуације под контролом постаје немогуће, а коначни губитак могућности управљања државом постаје опасност за целу елиту. Неко ће настрадати раније, неко касније, али ће награбусити сви. Радиће се о голом физичком преживљавању, а ни из далека неће успети сви да преживе.

        Локализација протестних расположења топовског меса „мајдана“ (а то месо је наоружано и опасно по власт) преко његовог усмеравања на борбу са „проруском петом колоном“ – то је излаз који не само да власт ослобађа тренутне опасности, него још и омогућава привремену консолидацију разједињених снага „мајдана“ на бази русофобије и уништавања остатака Руског света у Украјини.

        Украјинска елита на ствари гледа овако: боље је да у Украјини убијају Русе (или осумњичене да су Руси) него богате.

        Провоцирање конфликта са Русијом потпуно је апсурдан корак. Али, може послужити.

        Као прво, Кијев није уверен да се Русија неће умешати ако у Украјини дође до масовних репресија на етничкој основи.

        Као друго, у Кијеву рачунају да Запад неће дозволити да Украјина буде потпуно потучена, а губитак још неких територија на истоку њега уопште не плаши.

        Као треће, сваки режим – који изгуби могућност држања власти преко механизама нормалног државног функционисања и осети опасност унутрашње ерупције или чак само преврата унутар елите – тежи ратној авантури.

 

        Рат наспрам нерешивих унутрашњих проблема и не изгледа тако страшно.

        Као четврто, режиму и није потребно да победи у рату. Њему је довољно да се само региструје да је у ратном стању, па да под тим изговором покрене „стихијски покољ“ Руса и затражи улазак у Украјину међународног војног мировног контингента (формално – ради заустављања покоља, а суштински – ади заштите од Русије).

        Све у свему, ратни конфликт базиран на русофобији (био он унутрашњи, или спољни) – последњи је адут кијевског режима и нада да ће остати на власти. Јер, даје наду да ће се ратом привући пажња Запада. Даје и наду да ће Запад заузети антируску позицију.

        Све су те наде ефемерне, али за украјинску елиту других варијанти нема…

        Главно је што за њу пута назад нема. Тај пут је затворен снајперистима са мајдана, одеском Хатином, ратом у Донбасу.

        Откако су су се чули први пуцњи – врхушка кијевског режима је међусобно повезана проливеном крвљу. Она нема одступницу.

        Сатерана је у ћошак и мораће да гребе и уједа.

 

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/jedina-nada-rezima-u-kijevu-je-da-zapad-nece-dozvoliti-rusiji-da-ukrajinu-potpuno

5 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ