САД ИСТОВРЕМЕНО ОДЛАЖУ ПОСЕБНИ СТАТУС ДНР И ЛНР И СПАСАВАЈУ СВОЈЕ КИЈЕВСКЕ МАРИОНЕТЕ

  • САД су у Украјини постигле свој главни резултат – довеле су на власт у Кијеву русофобски марионетски режим, успоставиле његове државне институције за пружање услуга у конфронтацији са Русијом и успеле да реализују извесну ерозију пријатељских осећања становништва према Русији
  • Американци су се током реализације плана за Украјини суочили са непредвиђеним тешкоћама због којих сада коригују првобитни циљ. САД су се практично помириле са уласком Крима у састав Русије и губитком контроле од стране Кијева над територијама Донбаса, које су се побуниле против државног преврата. Зато њима сада у потпуности одговара оно што сада имају у Украјини, па Вашингтон покушава да то задржи

Пише: Алексеј ДАНИЛОВ

         ПОСЕТА државног секретара САД, Џона Керија, Москви 24. марта, симпатична је због своје хитности и нескривене заинтересованости америчке стране да са РФ оперативно размотри нове иницијативе везана за два кризна жаришта међународних односа – сиријско и украјинско.

         Покрећући украјинско питање приликом сусрета са председником Владимиром Путином, амерички државни секретар отворено је рекао да САД имају идеје за брже решавање кризе у Украјини, истакавши да је спреман да те предлоге продискутује.

         Подробно разматрање показало је да Москва и Вашингтон немају принципијелних неслагања поводом безалтернативности Минских споразума и обавеза страна у конфликту. Шеф Министрства иностраних послова РФ, Сергеј Лавров рекао је да се „крајњи циљеви реализације „Минска-2” код свих спољних играча подударају”. Ипак, по његовим речима, у практичном смислу постоје нијансе у реализацији споразума.

         Међутим, то је онај случај када се „ђаво крије у детаљима”.

         Из контекста изјава представника САД види се да би Вашингтон, као и Кијев, желео да промени редослед тачака у Пакету мера и да његову реализацију почне од успостављања контроле кијевског режима над руско-украјинском границом у ДНР/ЛНР.

         Међутим, таква промена редоследа  је – индиректна форма тражења капитулације Доњецке и Луганске Републике. Зато је лвров одмах указао да је у Паризу у октобру 2015. усаглашена „мапа пута” политичког процеса, која је повезала у јединствену целину веома сложену сукцесивност деловања. Такав редослед ослања се на Пакет мера у којем је контрола Кијева над границом на последњем месту.

         Лавров је посебно указао на договор између председника РФ и САД у лето 2015. о одржавању билатералног канала комуникације о украјинској кризи. Проблем је у томе што тај билатерални директни канал ни сам по себи ни у склопу „нормадијског формата” није довео до искорака у решењу, а изгледа да у догледној будућности неће ни довести.

         Оцењујући конкретне намере САД у украјинској кризи, посебно циљеве Керијеве посете, треба узети у обзир следеће.

         У овом тренутку САД су у тој земљи постигле главни резултат – довеле су на власт у Кијеву русофобски марионетски режим, успоставили његове државне институције за пружање услуга у конфронтацији са Русијом и успеле да реализују извесну ерозију пријатељских осећања становништва према Русији.

         Као што се види, САД су се током реализације плана о Украјини суочиле са непредвиђеним тешкоћама које су кориговале првобитни циљ. САД су се практично помириле са уласком Крима у састав Русије и губитком контроле од стране Кијева над територијама Донбаса, које су се побуниле против државног преврата. Њима у потпуности одговара оно што сада имају у Украјини и зато Вашингтон покушава да задржи макар тај резултат.

         Пред САД се налази задатак да некако стабилизују политички режим после преврата и очувају општу контролу над украјинском државом имајући у виду нове изазове и ризике који су били директна последица државног преврата. Најважније последице су – низак ниво (стручни, пословни, образовни, морални и др.) владајуће врхушке, деструктивна улога национално-екстремних групација и дубока економска криза.

         Ако такви изазови не буду решени, онда се за Вашингтон читава антируска авантура са Украјином може претворити у коначни неуспех и губитак свих „тековина”.  Ток грађанског рата на Донбасу 2014. и почетком 2015., показао му је реалне изгледе таквог развоја ситуације.

         Изгледа да САД разматрају Минске споразуме као неопходан предах и неизбежно плаћање за контролу над Украјином. Примирје и избори фактички легализују посебан статус територија ДНР/ЛНР у саставу Украјине, а то је за Вашингтон некаква гаранција да су се њихове кијевске марионете коначно смириле и да не планирају нови рат.

         Међутим, нереди који су се десили 31. августа 2015. на дан првог гласања у Ради о уставним амандманима о посебном статусу донбаских република показали су да присиљавање владајуће врхушке у Кијеву да реализује минске договоре у атмосфери русофобске хистерије може да испровоцира оштру кризу режима, а то ствара високе ризике за америчку контролу општеукрајинске ситуације.

         Стога САД (као и Кијев) очигледно и саме прижељкују бескрајни процес преговора у вези са тачкама из Пакета мера не прелазећи на њихову практичну реализацију. Вашингтон за сада не планира да принуди кијевски режим да доноси законе неопходне за реализацију Пакета мера.

         Управо на то је Лавров подсетио државног секретара:

         „Узимајући у обзир посебне односе САД са кијевском владом, надамо се да ће се та њихова специфичност активно користити да се Кијев подстакне на испуњавање онога што је сам потписао…”

         При том, Запад очигледно настоји да одложи питање посебног статуса донбаских република, будући да не жели (иако може) да по том питању врши притисак на Кијев, имајући у виду озбиљне ризике дестабилизације режима својих кијевских марионета.

         И Немачка и Француска у лику својих дипломатија престале су да говоре о одређивању Уставом Украјине посебног поретка самоуправе у Донбасу и сконцентрисале се на спровођење локалних избора. Примирје само по себи и избори без уставног потврђивања посебног статуса – фактички су само замрзавање конфликта.

         У тој ситуацији, за Запад је важно да се не предузима ништа што би могло озбиљно да дестабилизује владајући режим, али истовремено да се Кијеву не допусте поступци који ће дати основа да се он оптужи због једностраног осујећивања Минских споразума.

         Није искључено да Вашингтон тражи начине за замрзавање конфликта на Донбасу под условом да Москва пристане да сматра формалне потезе Кијева (пре свега у вези са изборима у донбаским републикама) као испуњавање пакета мера. Вероватно су са тим повезане и неке идеје о прогресу у решавању украјинске кризе о којима је говорио Кери.

         Замрзавање конфликта за кијевски режим не претпоставља постојање никаквих опасних политичких решења по питању легализације ДНР/ЛНР и захтева само строго поштовање примирја, што Западу у потпуности одговара. У много чему то питање је војно-техничко и може ефикасно да се реши притиском на Кијев, без погоршања противречности унутар тамошњег режима, односно, без његове дестабилизације.

         По питању притиска на Кијев, Француска и Немачка су очигледно усагласиле своје позиције са САД. Привлачи пажњу околност да су пред крај марта строги захтеви Берлина и Париза за прецизне рокове избора на Донбасу постали мекши.

         Према закључцима сусрета шефова МИП „нормадијске четворке” 3. марта у Паризу, француски министар Аро и његов немачки колега Штајнмајер, изјавили су да избори у Донбасу треба да се одрже до краја прве половине текуће године, а већ 23. марта приликом посете Москви немачки министар је саопштио да још увек нису створени предуслови за политичко решење на истоку Украјине и да сваког момента може да почне ескалација конфликта.

         Односно, нема предуслова ни за изборе – треба ли тако разумети Штајнмајера? Немачки министар, као иКери, сматра да на истоку Украјине треба да се ради на уклањању мина и раздвајању војних формација.

         Највећи страхови функционера кијевског режима очигледно су повезани не само са завршетком рата и предстојећом демобилизацијом, него и са правим притиском од стране Запада (под претњом персоналних финансијских и економских санкција) на конкретне политичке снаге и личности владајуће врхушке са циљем да се приморају да по сваку цену реализују Минске споразуме.  У Кијеву се плаше управо такве врсте договора Запада са РФ.

         Ради спасавања марионетског режима и своје контроле над Украјином – САД могу да жртвују конкретне личности, што представља политички ризик управо за Порошенка. Стога није искључено да ће режим кренути путем подизања улога у конфликту. појачавајући оружане провокације (сличне борбама које се воде већ недељу дана код Јасиновате) и довести Вашингтон у ситуацију која захтева његову неопходну и аутоматску подршку дејствима Кијева.

         У тим досетљивим рачуницама Запада, уопште се не наслућују интерес Русије и народа Донбаса, као уосталом, ни Украјине у целини. Замрзавање конфликта значи погоршавање хуманитарне ситуације у Донбасу и константни ризик од његовог одмрзавања са стране Кијева ради реализације својих ситних, али зато не мање крвавих конјунктурних интреса.

         Не треба дозволити Западу да „одигра” на спасавању режима зато што ће се то десити на рачун милиона житеља Донбаса, на рачун безбедности Русије, у ствари, и на рачун саме Украјине, ако је не повезујемо са нацистичко-олигархијским режимом.

         У том смислу  је Лавров одговорио Штајнмајеру током његове посете Москви на једини могући начин:

         „Москва сматра недопустивом ревизију споразума „Минск-2” о решавању ситуације на истоку Украјине”.

          Превела

Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/keri-dolazio-u-moskvu-da-dogovori-zamrzavanje-konflikta-u-donbasu

0 гласовa