Пише: Роман НЕСТЕРЕНКО

ОРУЖАНЕ снаге Украјине су олизале ране, накупиле нешто (не претерано много) муниције, изгребале последње резерве војне технике и артиљерије, нахватале 5-им и 6-им таласом „могилизације“ (игра речи спајањем руске речи могила – гроб – са речју мобилизација) ново топовско месо, обезбедила му неку обуку, некако разбацала то мало што има по јединицама и спремна је да поново под вођством америчких војних саветника окуша судбину.

Па, можда није баш спремна, али времена нема, а маса разлога гура Кијев у још једну војну авантуру.

Већ је очигледно да је садашње погоршање стања на фронту – припрема украјинске армије за офанзиву за коју је сконцентрисала против снага Новоросије 60-75 хиљада људи, 420-450 тенкова и 800-900 јединица артиљерије.

Треба напоменути да ће ово бити последња офанзива ВСУ – последња у сваком смислу. Будући да кијевски режим више нема одакле да узме технику, артиљерију и муницију у потребној количини и у разумном року.

Зашто је ВСУ још једном осуђена на понижавајући пораз?

1. Без обзира што су Валентина Наливајченка скинули са места председника Службе безбедности Украјине и фактички га отерали из руководства „антитерористичком операцијом“ против Донбаса, волонтеризам политичког руководства и неспособност (или неспремност) украјинског Генералштаба да брани своју позицију, и даље је главни проблем украјинске армије.

Осим овога, узмимо у обзир суперовлашћења америчких саветника и право „атамана“ доборвољачких нацистичких батаљона да имају лично мишљење о било ком питању – и добићемо главни проблем украјинске армије: недостатак јасног вертикалног ланца командовања и одлучивања.

Једноставно речено, украјинска армија има много мању координацију и управљивост него њој супротстављена армија Новоросије. Наравно, на батаљонском нивоу украјинска армија има значајан број војно способних јединица са борбеним искуством, али ипак тамо је – превише хаоса и „генијалних“ решења у стилу Гелетеја Иловајског и Муженка Дебаљцевског.

Момци из украјинске армије треба да се припреме да директно јуришају на добро утврђене и камуфлиране позиције снага Новоросије, да „херојске“ колоне оклопних возила украјинске армије на територији ДНР и ЛНР буду – под сталном артиљеријском ватром снага Новоросије, под константним нападима диверзантских јединица Новоросије, наоружаних до зуба, између осталог и савременим противтенковским средствима.

2. Нусаглашеност планова и средстава издвојених за њихову реализацију. Као што се сазнало из више извора, план „одлучујуће офанзиве“ украјинске армије је копија операција „Бљесак“ и „Олуја“, које је Хрватска спровела 1995. године против Српске Крајине, фактички је уништавајући.

Главни проблем реализације овог лукавог плана је у томе што су Хрвати у време спровођења тих операција имали десетоструку премоћ над крајишким Србима, а данас украјинска армија нема чак ни двоструку предност над снагама Новоросије. Нарочито због чињенице да у позадини ЛНР и ДНР није непријатељска Босна и Херцеговина, већ Русија и „северни ветар“.

Посебно треба напоменути да је у рату без авијације необично велика улога артиљерије – а артиљерија Новоросије практично по свим показатељима, осим квантитативно, превазилази украјинску артиљерију. Штавише, данас је то, можда, војно најспособнија артиљерија на свету.

3. Питање морала. Ту тек нема о чему да се прича. У офанзиву ће кренти папазјанија од дрогираних нациста, који баш и не воле да умиру, регрута, које су се нахватали где су стигли, паравојних формација које такође нису жељне умирања, и нешто ветерана који овај рат виде као личну освету. Последњи су у стању да пруже пристојан отпор јер су они ипак, такође, Руси, иако преварени и збуњени, али и њих ће такође у мали мозак ударити пепео Изварина, Иловајска и Углегорска.

Украјински војска је фрагментована, хетерогена по изгледу и моралном духу, и лишена оног што је најважније у рату – осећаја заједништва, духа истинског партнерства. Можете много шта рећи о ратним побратимима, али пракса показује супротно – територијалци се супротстављају јединицама војске и једни другима, украјинска армија са задовољством пуца по својим територијалцима и тако даље.

А њима је супотстављена практично монолитна армија Новоросије, која се састоји од добро мотивисаних људу, који сваки дан чисте рушевине својих кућа, сахрањују своју децу, родитеље, браћу и сестре, цивиле убијене од стране украјинске нацистичке артиљерије. Од људи који за годину и по дана ниједном нису доживели понижавајући пораз од 35-омилионске нацистичке државе, која је на почетку сукоба превазилазила устанике у сваком погледу.

Нећу погрешити ако кажем да ће отворена офанзива украјинске армије у Донбасу бити дочекана са олакшањем: напокон ће бити могуће уништавати своје мучитеље и убице неограничено, без премишљања о расположењу „међународне заједнице“.

Неизбежна офанзива украјинске армије осуђена је, дакле, на неизбежни пораз. Наравно, ова победа ће од Донбаса захтевати максимални напор свих снага, затим, сузе и крв – али другог пута нема.

А најважније је оно што ће бити после: Харков, Одеса, Запорожје, Дњепропетровск, Мариупољ верују и чекају.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/kijev-spremio-svoju-poslednju-ofanzivu-koja-je-osudjena-na-ponizavajuci-poraz

14 гласa