Марширало око хиљаду људи са заставама дугиних боја, од којих су велика већина били гејеви само у идеолошком смислу – посланици Европског парламента, делегација америчке амбасаде, један број посланика Врховне Раде
Идеологија, која подиже своју заставу над Украјином, директно је супротна сновима њених националиста. Уместо нације – глобализам, уместо породице – геј-параде, уместо сопствених закона – повиновање командама из страних амбасада
Зашто су САД подржавале кијевски Мајдан? Одкуд сви они медењаци, све оно бодрење „непокорног народа”, све оне посете високих званичника? Да би се Украјина потом препустила изградњи националистичке утопије? Политичка елита Сједињених Држава има своју утопију, коју на све начине намеће целом свету, а у њој нема места ни за какве националисте, никакве суверенитете и никакве традиције и обичаје ако нису одобрени од „глобалне силе добра”
У промоцији америчке утопије геј-параде играју веома важну улогу. То је симболични чин културне и идеолошке десуверенизације

Пише: Сергеј ХУДИЈЕВ

КИЈЕВСКА геј-парада, или, како су је назвали, „Марш једнакости”, прошла је, хвала Богу, без инцидената. У њој је узело учешће око хиљаду људи са заставама дугиних боја, од којих су велика већина били гејеви само у идеолошком смислу – посланици Европског парламента, делегација америчке амбасаде, један број посланика Врховне Раде.

Поворку је обезбеђивало око шест хиљада полицајаца, који су успешно похапсили око 50 проблематичних, који су, наводно, планирали да нападну учеснике марша.

“Крвава каша”, обећана од стране националиста, није се десила, што, свакако делује као охрабрујући знак способности власти да заведе ред, када она то пожели.

Шта значи овај догађај?

Украјинске друштвене мреже су пуне мрачне ироније. Људи, критички настројени према власти, пишу да управо сада на градске четврти падају гранате, да људи још да гину или бивају рањени, да комисија УН за мучења није имала могућност да изврши увид у затворе, у којима, по сведочењима, муче осумњичене, и тако даље и тако ближе, а да западне амбасаде немају ништа прече у својој бризи за људска права од обезбеђивања марша хомосексуалаца.

Пароле “једнакости” у оваквом контексту звуче још подругљивије.

Незадовољни и ратоборни патриоти говоре: рат, хероји проливају крв, и све то, да би се над Кијевом вијорила застава дугиних боја!

Па, наравно господо: управо ради тога су ваши хероји и проливали крв! А за шта друго?

Управо ради тога су излазили на кијевски Мајдан, управо због тога су и носили црно-црвену заставу, управо због тога су и носили портрете Бандере – да би се укаљали дугином поворком.

Наравно, идеологија, која данас подиже своју заставу над Украјином, директно је супротна сновима њених националиста.

Уместо нације – глобализам, уместо породице – геј-параде, уместо сопствених закона – повиновање командама из страних амбасада.

Геј-идеологија је толико укорењена у модерним Сједињеним Америчким Државама да се чак и недавни крвави масакру геј-клубу у Орланду, изврешен од стране припадника ИД, третира пре свега, не као акт тероризма, сличан великом броју других злочина исламиста, већ управо као акт „хомофобије”.

Да, све време националисти су чекали, чак ишли у сусрет, да би их користили као пешадију и топовско месо, а све то време – од самог почетка – они су били кловнови онима који су одрадили довођење геј-параде у Кијев.

Украјинским националистима је управо зато било дозвољено да једно време раде шта хоће, на њихове преступе су затваране очи да би их искористили и бацили.

Овакав развој догађаја је био стопроцентно предвидив – и да се он не би предвидео, било је неопходно ревносно, годинама култивисати у себи типичан за националисте, назовимо га тако, интелектуални имунитет.

Зашто су САД подржавале Мајдан? Одкуд сви они медењаци, све оно бодрење „непокорног народа”, све оне посете високих званичника?

Да би се Украјина потом препустила изградњи националистичке утопије?

Политичка елита Сједињених Држава има своју утопију, коју на све начине намеће целом свету, а у њој нема места ни за какве националисте, никакве суверенитете и никакве традиције и обичаје, све док нису одобрене од „глобалне силе добра”.

У промоцији те утопије геј-параде играју веома важну улогу.

То је симболични чин културне и идеолошке десуверенизације.

Суверена земља може странцима рећи: „Ми имамо свој идентитет, историју, вредности, традицију, своје представе о пристојности,које не намеравамо да мењамо, имамо и своје ставове о достојанству и срамоти, којих намеравамо да се придржавамо.

Вама се не свиђају неки наши обичаји? А нама се не свиђају неки ваши. Хајде да узајамно поштујемо културну различитост и да не указујемо једни другима, како да живимо унутар својих граница”.

Такав културни и духовни суверенитет може постојати чак и у одсуству политичког. Народи, налазећи се под страном доминацијом, могу страсно чувати своју веру, културу и обичаје, као што су то, на пример, чинили православни народи Балкана под турском влашћу.

Земљи лишеној таквог суверенитета, странци говоре, као што је говорио Џо Бајден:”Мене не занима ваша култура”.

Другим речима: страни господар ће одлучити у шта мештани треба да верују и којих традиција да се држе. А област културе и пристојности најпогоднија је за десуверенизацију.

Покушајте да замислите сличну ситуацију на самом Западу.

На пример, у америчкој држави Луизијана уведена је забрана ношења спуштених панталона. То је модерно у неким круговима, али у оквиру локалне културе сматра се непристојним. Још замислите да ми седнемо у авион, одемо у Луизијану и храбро иступамо за права грађана који носе спуштене панталоне – сагере, како их тамо називају.

Власти Луизијане треба да ставе тачку на нехуману дискриминацију ових грађана! Сагерофобији не би требало да буде места у цивилизованом свету! Па да још тражимо да су тамошње власти – да би доказале да су се реформисале – дужне да одрже параду поноса и једнакости, у којој ће по улицама свечано прошетати грађани са спуштеним панталонама.

Зар не би добри Луизијанци сматрали наше захтеве крајње бестидним и неумесним?

Али, замислимо и да су власти Луизијане одлучиле да се покоре нашем захтеву за одрже параду спуштених панталона. Како би то изгледало са стране? Изгледало би као да је група странаца стекла у Луизијани огромну моћ и одлучила да је демонстрира.

У украјинској култури, као и у руској, као и до недавно у европској и америчкој, јавна демнострација хомосексуалности се сматра непристојном. Секс се генерално сматра приватном ствари једне особе, о чему апсолутно не треба трубити по трговима.

Препуштени сами себи, Кијевљани никада не би организовали геј-параде. Њих приморавају да раде оно што сматрају непристојним и неприхватљивим – да би показали ко је газда у кући, а тај газда сигурно није Украјинац.

Националисти могу бити незадовољни, али су се борили (и још увек се боре) управо за то. Њих на то терају толико истрајно да морају обући још дебљи оклоп самопорицања да то не би приметили.

Није сигурно да ће икад и приметити.

извор: fakti.org/rossiya/medija-menju/kijevska-gej-parada-nije%20bila-krvava-kasa-ali-zato-ukrajina-postaje-americka-kasa

Прочитај без интернета:
2 гласa