Људи не престају да ме одушевљавају. На пример, Руси истински верују да постоји више типова Руса, који живе на Криму, у Донбасу, Харкову, Одеси, зато што је Крим сада Русија, Донбас је рату, Харков и Одеса су и даље окупирани и под репресијом.

Такође бисмо могли да тврдимо да су Московљани један и по пут бољи од грађана Волгограда, двапут бољи од оних из Курска и три пута бољи од оних који живе у Ростову на Дону и Харкову, јер су Ростов и Харков трипут освојили, Курск двапут, Волгоград никад нису у потпуности, док у Москву нису ни ушли. Наравно, Петропавловск-Камчатски је насељен издајницима, јер, док се земља борила, они су безбрижно седели далеко од линија фронта.

Ово није претеривање, чак се чини као поглед просечног руског грађанина на актуелну дестабилизацију света и државе. Међутим, овај феномен не постоји само у Русији. У Украјини је Путин стално побеђивао кад су социолози спроводили анкету на питање за кога би гласали када би, поред украјинских политичара, могли да се кандидују и они из иностранства.

Дакле, кад се рејтинг Путина подигао на 80-85 одсто после повратка Крима, у Украјини би истовремено добио 75-80 одсто сваке године, пет пута узастопно. Штавише, разговарао сам са пријатељем социологом, који је и даље спроводио анкете 2014. године без објављивања резултата. Он тврди да би Путин победио у првом кругу на имагинарним изборима у Украјини, упркос томе што му је рејтинг за длаку опао. А ми смо свесни да половина Украјинаца верује да су у рату са Русијом и да га је „крвави Путин“ започео.

Поред тога, Украјина није тек тако у рату. Европски оријентисан део људи на то гледа као на рат између демократија и тоталитаризма, свега доброг што постоји на овом свет против свега лошег. Поред тога, Путин лично је оличење „руског тоталитаризма“ и свега што је лоше. Ипак, украјинске демократе нису спремне да гласају ни за кога сем за Путина.

Интернет-заједница и натприродни Путин

Руска интернет-заједница исмева своје украјинске сународнике опседнуте Европом, који су раније Путину приписивали одлике божанства. Без његове личне интервенције се не би ништа догађалу у и око Украјине. Међутим, нико није приметио да свест руске масе пролази кроз сличан процес. Али и ту видимо поделу у масовној свести.

С једне стране, Путин је доживљаван као неко ко може све да постигне. На пример, трзајем обрве Америку може да врати на своје место, оконча украјинску кризу, најури Исламску државу из Сирије и Ирака, као и да створи рај на земљи пре доручка. Али из неког разлога, изгледа као да он то не жели да учини. И зато га стотине блогера пријатељски саветује, типа: „Хајде, Владимире, доврши непријатеља“.

А уз то постоји и паралелна легенда која каже да постоји „пета колона“ либерала у влади, олигарха које су пустили Путин, Морган, свеприсутни Ротшилдови, групе светских циониста, као и све могуће силе зла. Те силе, којима је Путин положио заклетву у претходном животу, не дозвољавају руском народу и њиховим правим савезницима да потпуно униште амерички рајх у њиховој јазбини, већ чине све како би победили непобедиви Донбас.

Зато је Путин у рату са самим собом, и једини разлог зашто САД нису прождрле Русију је зато што, баш као Гогољев лик Виј, није још подигао обрву, али ће то сваког тренутка да учини.

Једини лик јачи од Путина је Сурков. Он је доследан. У свим сценаријима Сурков хоће да изда Донбас, а затим и да уништи Путина и Русију. Како би то постигао, натерао је Путина да потпише Минск-1 и Минск-2. Такође је из Донбаса исцедио неког ко је умислио да је маршал и ко тврди да се све распада зато што он није тамо. Сурков је своје поданике разместио свуда по Донбасу, где су покрали све што су могли, убрали сва мита која су могли и сада предају Донбас. Нису успели да то остваре за годину дана, али тај „маршал“ у својим изјавама стално напомиње како ће лукави Сурков пре или касније добити оно што жели.

С времена на време, ипак се мора признати да локални моћници одбијају да предају Донбас. Ипак, Сурковљева свемоћ остаје недирнута.

Тај сценарио, узгред, не захтева Путиново присуство. Он је ту сувишан. Морао би само да објашњава своје потезе, док Сурков прави сплетке. Али ко ће обратити пажњу? Израз „Сурков је преварио Путина“ је свуда. Људи се не питају зашто постоји ФСБ, Страна обавештајна служба, или Главни обавештајни директорат (ГРУ), чију моћ Украјинска обавештајна служба (СБУ) може само да сања. Шта те службе раде и како је могуће да један помоћник тако очигледно превари председника који у сваком обраћању ставља до знања да је свестан шта се догађа у земљи, свету и читавом соларном систему. Зар Путин не добија никакве извештаје од Иванова, Медведева, Бортњикова и Фраткова? Или је Сурков и њих поразио?

Шта покреће заговараче теорија

Могу да замислим стотине таквих прича. Да ли неко, молим вас, може да ми објасни зашто су људи који су способни да дизајнирају свемирски брод, изграде мостове и зграде, лече болести, симултано подучавају по тридесеторо деце када већина не може да се избори са једним или два изазова, могу да се изгубе усред бела дана, добровољно одбију рационалну мисао и слепо прихвате све могуће политичке завере као објашњење на политичке ситуације.

Зашто онда Украјинци не могу да признају да, кад би изабрали Путина (макар због тога што је добар управник), то значило да су изабрали и руски систем? Зар то не значи да је живот у Русији бољи и да се стога не боре против Русије већ својих комплекса?

Руси би стварно требало да размисле о овоме: Крим, који је ушао под окриље државе прошле године, се од крвљу натопљеног Донбаса разликује само по томе што је тамо стационирана руска морнарица. Кад би било обрнуто, Донбас би сада био у Русији, а Кримљани би се борили негде код Перекопа или би били под репресијом као што су Одеса и Харков.

Зашто ти заговарачи теорија не могу да се присете да је 2000. године Путин ступио на власт у земљи која је била огромна по величини, али много мања по политичком утицају? Тада је по много чему могла да се пореди са тадашњом Украјином под влашћу Кучме. Тада су обе земље биле покровитељи мировног споразума у Придњестровљу, а Украјина је тада и радила на резолуцији за Абхазију, Јужну Осетију и Нагорно Карабах.

Само 15 година касније, Украјина се распада у грађанском рату на наше очи, а Путин влада суперсилом. Будимо реални: израз „суперсила“ је сада неприкосновен кад је у питању Русија. Пре само пет година, тај израз није био толико дискутован колико исмеван, а чак и руске дипломате су га избегавале. Да ли је могуће да је Путин више упућен у политику од мудрих блогера и великих генерала, у којима лежи, ако не неки нови Аристотел, онда бар Александар Велики?

Ако бисмо закључили да је тим 15 година ефикасно радио, уз повремене обрте, али задржавши константост, значило би да је Сурков тимски играч као и сви други и не би имао простора за маневрисање. Што би требало и да буде у опису његовог посла. И, ако се он бави пословима у Украјини, то не значи да се нико други не бави.

Кад двоје људи зна, и свињи је јасно

Далеко од тога да мислим да у том тиму свако сваког воли. Најблаже речено, уверен сам да неки чланови тог тима нису најбољи пријатељи једни са другима. Међутим, наша очекивања од њих нису да буду у породичној хармонији, већ да постижу политички успех. Онај који се не слаже са мојом констатацијом нека први баци камен на мене.

Оне који сумњају подсећам да је у годинама 1989-1991. читава публика емисије Поглед и новина Светло схватила грешке из прошлости и тога како се гради светла будућност. Али из тог схватања су настале „веселе деведесете“, које многи нису преживели, а они који јесу не могу да схвате како им је то успело и како је земља издржала.

Зато не бисмо смели унапред да верујемо у предвиђања следећих пророка. Јељцин је био такав и многи су сматрали да је непогрешив. Довољно је питати једноставна питања и дати логичне одговоре.

И, што је најважније, немојте мислите да Путин није био свестан околности када је пола коментатора Минск-1 означило као мртворођенче, а 99 одсто исто рекло за Минск-2.

Ако је Сурков заиста одговоран за Украјину, а Украјина и годину дана касније недвосмислено креће у рат, онда то свакако није нешто што није по његовој вољи. Да се борио за мир по сваку цену (чак и под срамотним условима), такав мир би већ ступио на сногу, а он би био уклоњен.

Живот није холивудски трилер, где је зло свеприсутно и подмукло. Разноликост оних са тежњама, интересима и утицајем може значити предвидивост у доношењу одлука. Победа је заснована на дубљем разумевању ширег спектра могућности и повлачења потеза који су за противника неочекивани.

И то руска влада бриљантно ради. Наравно, далеко је од доброг што своје планове не дели са јавношћу. Ипак, треба се сетити речи старца Милера из Седамнаест тренутака пролећа (чувене руске серије из 19773. године; прим. прев.): „Кад двоје људи зна, тад је и свињи јасно“. У преводу: боље је да пустимо наше да се мало брину уместо да дозволимо нашим прекоморским „пријатељима и партнерима“ да буду упознати са нашим одговорима на њихова подла деловања.

Растислав Ишћенко / Цеопом Истина

www.vaseljenska.com/misljenja/ko-prodaje-novorusiju/

Прочитај без интернета:
1 глас