Командант Интернационалне бригаде 15. армије ДНР -а са позивним именом Абхаз, у ексклузивном интервјуу за Правду говори о разлозима због којих је напустио родну Абхазију и укључио се у одбрану Донбаса, борбама кроз које је прошла његова јединица и начину на који се може постати борац ДНР-а.

Абхаз каже да му је драго што српски народ даје подршку народу Новорусије и да борцима јавна подршка из иностранства често значи више него долазак новог добровољца на фронт. Он упозорава оне који желе да дођу као добровољци да морају да остану до краја рата у јединици.

– Поздрављам нашу браћу Србе. По менталитету и по крви Aбхази вам можда и нису браћа, али по борби против глобалног америчког угњетавања смо слични, патимо заједно, ви директно, а ми смо страдали од стране народа који смо сматрали браћом – Грузина. Они су се водили америчким бајкама и дигли оружје на нас. Ми све то одлично знамо. Сви ми имамо сличну историју.

Како је дошло до тога да постанете борац Новорусије?

Мене је овде довело то што сам, више од локалног становништва, разумео шта се дешава овде у Донбасу. Пре само 21 годину сам осећао исто. 1992-93 година су нам показали, шта је то борба за свој језик, борба за свој живот, борба за свој дом. Више од 100 година, покушавали смо да покажемо да је наш језик само наш језик, и не треба га сакривати у нашој земљи. Aли су нам наметали грузијски језик, било је и других покушаја да на вештачки начин растуре наш језик, а то се догодило и овде у Донбасу. Сећамо се како су овде прво почели да уводе украјинске филмове, да мењају руска презимена. Тако је било и код нас, мењали су нам презимена да би више личила на грузијска. Например, уместо на крају – БА, додавао се префикс ЈА, и све то како би презимена више звучала као грузијска. У наша села доводили су досељенике из Грузије да промене национални састав. То је довело до тога да смо одрасли са идејом борбе за свој језик и народ, и жеље да помогнемо онима који су у сличној или истој ситуацији као ми.

Када су овде почели немири, ми смо знали да ће доћи до рата, јер је тако и код нас почело. Никоме не можете да наметнете своје ставове. То је њихова земља, то је њихово мишљење, то је њихов језик. Они се за то боре и ми ћемо их у томе подржавати.

Како сте постали командант Интарнационалне бригаде?

Дошао сам овде као добровољац, затим сам постао регуларни борац. Једноставно се десило да су ми пришли и рекли „Буди наш комадант“. Дуго сам се противио и одбијао, али када је била одбрана Шахтјорска, за мном су пошли и остали војници, и хтео не хтео ја сам за њих био комадант, и тако је дошло до тога да сам 27. јуна донео одлуку да ћу бити комадант. Десило се оно што су остали војници хтели.

Са мном је кренула половина бораца, придружили су нам се и борци из других група. Првог дана нас је било деветнаесторо, а већ сутрадан нас је било четрдесеторо. А данас само Интернационална бригада 15. Чак нам се придужују момци који су одавде, то значи да ми, који смо из иностранства дошли да помогнемо, мислимо исто као и они, и зато они стоје раме уз раме са нама и сада међу нама има 80 посто локалног становништва.

У којим све борбама је учествовала ваша бригада?

Интернационална брига се труди да учествује у свим судбоносним борбама Републике, зато што смо ми овде дошли да помогнемо. Због тога ми то доказујемо својом крвљу и животима. Почели смо са аеродрома у Доњецку, тада су медији говорили да је окружен, а није био. Било нас је 15 људи са седам пушака и једним патроном муниције по аутомату. Трчали смо око аеродрома, и створили утисак да је окружен, а украјински војници су слепо веровали у то.

После тога смо отишли у Шахтјорск, и одатле је и почела наша историја учествовања у борбама. Обично смо спроводили саботаже: искочимо, направимо неку буку и одемо, јер нисмо тада још били војска, била је само милиција која је пружала отпор. Након што нас је Александар Владимирович скупио све у Шахтјорску, и основао јединствени центар, сви су се ујединили, и словенски народ и сви остали народи. Од тада нисмо више били добровољци, већ армија, армија Доњецке Народне Републике. Више нисмо размишљали као територијална одбрана, већ да створимо линију одбаране.

Тако смо почели ослобађање Шахтјорска. Отворили смо ватру на непријатеља, да би други могли да направе оперативно окружење и сва артиљерија је била преусмерена на нас. Нас 32 је трчало по шуми и призивлачило паљбу на нас, и баш тако смо их успешно добили. Осам сати смо се налазили под артиљеријском ватром. Два дана смо били посвећени томе, после два дана смо се вратили у Шахтјорск, када смо схватили да град није угрожен, предали смо све надлежности локалној војсци, и отишли смо назад у Доњецк. Затим смо имали операцију у Илијовску.

Чим смо стигли назад у Доњецк послали су нас у нову операцију, да ослободимо град Јеленовку, тамо сам био први пут рањен, и не само ја. Једанаест наших људи је било рањено, али сви су данас живи и здрави, све је у реду, сви су се вратили у борбу. После Јеленовке смо отишли у Петровскиј. Заједно са дивизијом „Оплот“ смо тамо спровели операцију. После је већ почела епопеја на аеродрому у Доњецку, јер смо морали да долазимо и одлазимо.

Каква је била ваша улога у заузимању аеродрома у Доњецку?

Галавни део операције је лежао на раменима јединица „Спарта“ и „Сомалија“. Ми смо били резерва и испомоћ, али на крају се десило да смо морали да учествујемо у нападу. Борци Интернационалне бригаде су учествовали у судбоносним тренуцима борбе за аеродром. Када ми здравље и обавезе на другим деловима фронта нису дозвољавале да будем тамо, моји људи су се придруживали Гивијевој групи (командант јединице „Сломалија). Два пута сам му давао моје борце. Само сам њему поверавао своје момке као самом себи. И они га виде као јединственог човека, а не само као команданта кога морају да слушају. Зато сам му и дао своје момке у појачање. И када се његови момци уморе на позицијама, ми смо се мењали. Из тог разлога ми смо стално под аеродромом, на аеродрому, у различитим ситуацијама, на различитим фронтовима. Где смо били неопходни тамо смо и ишли. Били смо у Углегорску, у Дебаљцеву, у борбама под Маринке. Где су борбе, тамо смо и ми. Мени и мојим момцима нема потребе да се говори где да идемо, тамо где је напета ситуација, тамо се и ми крећемо.

Колико добровољаца из иностранства ратује на страни Доњецке Народне Републике, и осим из Русије, из којих још их земаља има највише?

Код мене је сва Европа. У ком проценту не могу вам рећи, јер странци долазе и одлазе. Када дођу овде, некад мисле да ћемо их „поштедети“, да их нећемо пустити да ратују, иако су због тога дошли. Проблем представља језичка баријера и НАТО обука коју су они пролазили у земљама из којих одлазе.

Ја нове борце који се пријављују путем интернет задржавам са доласком месец или два, да би научили најосновније речи и прошли основну припрему. Када дођу у јединицу пролазе војну обуку.

Они су углавном у својим земљама прошли НАТО војну обуку, али овде није НАТО, овде се води ослободилачки рат. И ви сте учили у војсци да на почетку мора да ради артиљерија и мени веома дуго треба да им објасним како намамо артиљерију. Имамо смо оно што смо успели да узмемо од противника, оно што нису успели да униште, то и није баш нека артиљерија. Управо због тога смо у обавези да добровољцима из иностранства све објаснимо.

Како видите садашњу ситуацију у војсци Украјине?

Ситуација у Украјини је таква да када је ова тренутна власт дошла на чело државе, почела за новац да ствара тзв. националне батаљоне, јер су у почетку њихови финансијери били бизнисмени, који су желели да створе неку своју војску. Онда је временом украјинска власт је схватила да рат почиње, а да они седе на меканом тлу и да нерегуларна војска ратује. Сада су распустили тзв. националне батаљоне и са нама сада ратује регуларна војска, мада у њеном саставу је и један део тих националних батаљона. Међутим, чак и ова регуларна војска сада све мање личи на војску.

Из који земаља долази највише иностраних добровољаца?

Највећи број добровољаца долази из словенских земаља. Не можемо рећи да их имамо по 1.000 из сваке државе али огроман број људи се јавља са жељом да дође. Многе задржавам да не крећу ка Новорусији, објашњавам им да су нам потребни у земљама у којима живе.

Када људи у Србији и другим земљама одлазе на спортски стадион и носе заставу Доњецка, раде исти посао који и овде одрађује 1000 војника. Раде то тако да људи виде, протестују, и наилазе на разумевање у Европи, за оно што се овде дешава. И то што они раде, нама који овде држимо оружје у рукама, пружа велику подршку.

Можда мислите да ми то не ценимо, да не видимо, али сви наши интернет сајтови који преносе вести, када виде тако нешто, слике са тих утакмица и протеста, они их одмах шире даље по нашим групама. Нам значи што нас људи подржавају. И због тога моји ратници који су Руси, су додатно мотивисани за борбу, када виде како их братски народ подржава.

И вашим властима је јасно да играњем игре са Америком не могу ништа добро да добију. Зато радите више оваквих акција у Србији, а мање се борите да дођете овде. Ви овде увек можете да пошаљете своју помоћ у људима, али није ни то обавезно. Овде има ко да узме оружје у руке, али због информација ви сте нам тамо потребнији.

Звучи као да убеђујете људе да не долазе у Новорусију?

Ја не желим и нећу да вас обесхрабрујем за долазак, јасно вам је, да ако желите можете да дођете овде и да нас подржите. Али будите свесни да је ово рат, борба, и да сте у обавези да до победе останете са нама. Ово није „истекла ми је виза“ и „морам да идем“, ми смо то место у јединици оставили вама, неког друга нисмо изабрали, јер смо вас обучавали. И зато када се ви вратите кући ми имамо празно место, и потребна је онда поновна обука за неког новог ко то мора да попуни. Ја вашу жељу разумем али молим вас да нам у том случају помогнете на прави начин.

На који начин добровољац из иностранства може да постане део ваше интернационалне бригаде?

Код мене постоје различите структуре војника. Ми се не бавимо само ратом, ми се бавимо и социјалним пројектима. Обданиште смо на пример узели под своје, помажемо кад и колико можемо, на разне начине. И зато човек који стоји раме уз раме са нама и помаже нам, он нам помаже и не пита „зашто то радим ако сам дошао да ратујем?“. Људи који ово не разумеју нам нису потребни. Ако је неко дошао да помогне, онда је у обавези све да помогне, а не да нам глуми ренџера. То може да ради од куће играјући се на компјутеру, а не да долази овамо.

Постоји група Интернационалне бригаде на Фејсбуку и Вконтакту и преко ње нас свако може контактирати да дође до битне информације. Ту можете наћи, како да нам се придружите, како да дођете до нас, тамо можемо да разменимо све потребне информације. И важно је доћи хладне главе, јер, ограничени сте са визама, морате да напуштате земљу и то неколико пута, и на крају виза истекне.

Како видите исход рата?

Имали смо добровољачке снаге, сада имамо војне снаге, тако да  је исход рата -победа. Ове земље натопљена је нашом крви, крвљу својих бранилаца, неки други исход је немогућ. Ако умре један војник, на његово место дођу два или три нова.

www.in4s.net/index.php/komandant-abhaz-srbi-vasa-podrska-nam-znaci/

6 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ