Сергеј Арбузов

Међународни монетарни фонд је пре пар дана одобрио доношење одлуке да се Украјини додели  транша кредита у оквиру новог програма „проширеног финансирања“ (EFF). Очигледно је да ће за земљу у којој је ситуација у економији катастрофална  новац ММФ представљати прави појас за спасавање. Кредит ће омогућити да се направи реална динамика исплата спољних дугова и да се обори талас шпекулација на девизном тржишту. Међутим, новац ММФ не даје одговор на најважније питање, а оно гласи: како и на чему се Украјина спрема да плива даље.

Илузорна нада

Да би се добила нова транша били су неопходни дугачки преговори украјинске владе с  ММФ-ом о условима под којима ће ММФ пристати да је да. Углавном се радило о смањењу дефицита државних финансија преко смањења  трошкова у пензионом осигурању, социјалној сфери и здравству, као и смањењу дефицита „Нафтогаза“  тако што ће се повећати цене гаса и комуналних услуга за становништво. Украјинска влада је обећала да ће све те мере да прихвати. Али остаје велика сумња да ће те обавезе стварно  довести  до очекиваних резултата.

Како каже Дмитриј Вовк, руководилац Националне комисије за државни регулисање у   енергетици и комуналним услугама (НКРЕКУ), од априла ће нове тарифе за гас и топлотну енергију покривати своју потпуну вредност – 100%. Теоријски то повећање тарифа решава проблем „Нафтогаза“. Али, ако се присетимо колики је дефицит, то ће бити само на папиру. Према речима Арсенија Јацењука, дефицит је у 2014.години износио 103 милијарде гривни. Због кредита влада се обавезала да одмах да тај дуг пребаци на становништво, чији су реални приходи већ на самој ивици, а код  многих и испод минимума преживљавања.

У 2014. Украјинци су платили 92%  комуналних услуга. У јануару 2015, још пре поскупљења, тај показатељ се спустио на 88%. Без сумње, у јесен ће влада да се нађе пред проблемом  да ће већина становништва  стајати у редовима тражећи олакшице. Чак и по оптимистичним проценама Министарства за социјалну политику број стварних корисника повластица ће се повећати скоро три пута – до 3 милиона људи. А то значи да ће се влада ускоро наћи пред избором:   један део људи који тражи  олакшице ће морати да се одбије, те ће тако опет да дође до нередовног измиривања обавеза и стварања социјалног незадовољства, или ће се прибећи штампању новца и   изазивању новог  завијутка инфлације. Ни једна од тих варијанти економију неће ставити на ноге.

Прошле године је Кабинет министара много реалније гледао на ситуацију. Било је планирано да  права цена гаса почне да се плаћа  кроз 4 године. Очигледно је да је нагло погоршање ситуације у земљи довело до тога да је жеља да се по сваку цену добије новац помрачила све разумне закључке.

Узалудна жртва

Због чега је влада кренула на социјалне експерименте над становништвом? Парадокс је у следећем: због чега год да је – због становништва није!

Укупно је за државни дуг у текућој  години плаћено око 11 милијарди долара. То значи да ће практично сав новац који ће бити добијен од ММФ-а, осим неколико милијарди које ће бити утрошене за одржавање курса, отићи на исплату спољних дуговања. Да ли ће то  решити  проблеме Украјине која де-факто само рефинансира дуговања?  Сасвим сигурно –неће!  Јер, као резултат – дуг не само да се неће смањити, већ ће се повећати.

Због  попустљивости Кабинета министара добиће само страни кредитори који ће стећи гаранцију да ће им њихова средства бити враћена. У влади  то не поричу, али истовремено тврде да ће исплата старих дуговања  преко нових позитивно да утиче на инвеститоре. Арсениј Јацењук се очигледно нада да инвеститори не схватају  преко чијих ће леђа дугови бити враћени. Или мисли да пошто са толико мука добију свој новац, странци  ће одмах да их уложе у исту земљу, земљу у којој се ратује, а влада и Национална банка демонстрирају чуда од непрофесионализма. За овако неуздржани оптимизам ја немам друго објашњење.

А у ствари, наравно, исплата спољних дуговања ни на који начин не може да постане стимуланс који ће Украјини довести  инвеститоре. Шта више, влада уопште није требало да разматра варијанту гашења старих дуговања преко  новог задуживања. Украјина је имала пуно право да са ММФ-ом  и међународним кредиторима разговара не о новом задуживању, већ о отпису дела дуговања и о реструктуризацији преосталог дуга у дугорочне хартије са ниском рентабилношћу. Не видим ни један разлог разлог да савезници не пођу у сусрет земљи која је у рату и која је преживела Мајдан. Уместо тога ми смо се сложили са варијантом која нам је натурена, а да нисмо ни покушали да се изборимо за повољнији третман.

Овде се ради о издаји интереса земље, ма како да ова изјава одјекује. Бар би требало да се разговара о формирању истражне комисије Врховне раде. Њен задатак би био да растумачи  како је то влада преговарала са ММФ-ом.

У своје време је политика ММФ-а, у истраживању лондонског Института за међународни развој,  према земљама које нису богате називана „супротна развоју“. Мислим да је та одредница близу истине. Међутим, уопште не мислим да у том Фонду видим непријатеља.  Он нема никакву обавезу да решава  туђе проблеме. Циљеви   су му много прозаичнији – стабилизација економије кроз избалансираност буџета, наша исплата спољних дуговања и стварање услова на одређеној територији, повољних за вођење бизниса западних компанија. Односно – укључивање Украјине у светску економију под условима који ће за ММФ бити објективни, а за Украјину понижавајући – као сировинске допуне и извор јефтине радне снаге.

Ситуација у којој је Украјина може да се упореди са дилемом детета које је управо завршило у свом селу основну школу, чији рођаци од њега захтевају да школовање настави у локалној школи која ће му дати квалификацију, јер искрено мисле да му место и јесте тамо. А жеља детета да школовање настави у великом граду  и да постане правник  се не разматра ни као могућност. Потписујући наметнути уговор са ММФ-ом садашња влада
Украјину  лишава будућности – лишава је шансе постојања алтернативних варијанти. Земљу силом терају у школу за квалификоване раднике после које ће Украјина док год постоји да ради као возач трактора код богатог комшије. Можда је за неку афричку земљу и то добра варијанта. Али, сигуран сам, то није оно са чиме је требало да се сложе руководиоци земље  која је свету поклонила Бориса Патона, Николаја Амосова и Сергеја Корољова.

Кредит ММФ-а ће само делимично да реши краткорочне украјинске проблеме, али уопште неће решити глобалне дебалансе. У вези с тим значајно је искуство  претходног „пулена“ ММФ-а – Грчке  која се, баш као и Украјина, сложила да  од међународних донора узима кредите под драконским условима сасецања социјалне сфере без адекватног вршења структурних реформи.

У резултату су кредитори грчке владе – углавном немачке и француске  банке – добиле новац који им је припадао. Али истовремено се реални БДП Грчке   сурвао више него за четвртину, приход становништва  је опао још више, а обим дуговања је већ 2012. прешао 170% БДП-а и све до данас остаје на отприлике истом нивоу. Атина више није у стању да испуњава своје обавезе.

Украјинска влада аргументује   потребу да се сложи са условима које јој је поставио ММФ тиме, да програм реформи Украјини отвара доступност заједничком пакету финансијске помоћи у вредности до 40 милијарди долара у току следеће 4 године. Али – схвата ли влада како ће да отплаћује годишње обавезе по тим кредитима, а да не помињемо како ће враћати главницу? Тренутно државни дуг Украјине износи преко 70%  БДП-а и Кијев већ сада нема чиме да га враћа. На који начин се влада спрема да  то чини када се дуговање попне на 100%? Очигледно је да влада нема одговор ни на то питање.

У ствари, на примеру Грчке није компликовано да се замисли каква ће бити скорашња будућност  Украјине – државни дуг ће да расте, а становништво, пригњечено менгелама финансијских ограничења врло ће брзо да попуни редове украјинске „Сиризе“, јер наша земља никада није морала да се брине да ће јој недостајати популисти. Када прође неколико кругова пакла земља ће се вратити на полазну тачку. На место, на које се после пет година вратила Грчка.

Нека друга Украјина

Влада и Национална банка су у последњих годину дана направили много грешака. Највећа је била у томе, да су све време радили са ММФ-ом уместо да су радили на својом економији.

Свакако би морало, рано или касно, да у условима дефицита дође до повећања тарифа. Али то је требало да се ради постепено, и њему је морала  да претходи модернизација „Нафтогаза“.

Није тајна да је значајан део губитака  „Нафтогаза“ дошао не због ниских тарифа, већ због неефикасног система управљања и враћања дугова. Само технички губици монополиста износе 20%.  Повећањем тарифа ти проблеми не могу да се реше. Напротив, управо повећање тарифа омогућује да све остане како јесте, јер неефикасан, нетранспарентан систем може и даље да се одржава са главом изнад воде, али сада – преко обичног становништва. И то се не односи  само  на „Нафтогаз“.

Украјинска економија представља  енергетски најмање ефикасну индустријску економију на свету. Тако да је било врло важно да се и  сада  форсира испуњење програма повећања енергетске ефикасности у индустрији, које је постојало још у време наше владе. Такође је требало да се енергично баве модернизацијом комуналне привреде, у којој нико не зна стварни део техничких губитака. Влада је опет кренула путем најмањег отпора – оне основне проблеме је опет пребацила на обичног становника, на становнике чија је просечна месечна плата испод 150$.

На жалост, неће Украјинци да плате само за то, већ и за све остале промашаје власти. За  неуспех рада Националне банке, која је дозволила да три пута дође до девалвације националне валуте, и за   кидање економских веза са суседима – потпуно ван памети.

Време је већ потврдило оно, о чему смо говорили пре годину и по дана: Украјина не  треба да се нађе на европском тржишту. Прошле године  чак и ако се узме у обзир режим повољности од стране ЕУ, наш извоз је порастао само 1,5%. Истовремено смо изгубили тржишта других земаља, код неких од њих  је извоз пао за 30 – 40%. При том влада наставља да и даље куца на закључана врата, ништа не радећи на тражењу алтернативних могућности.

  Кина је спремна да инвестира у реалне перспективе Украјине. У 2013.години су у току моје посете Пекингу усаглашени инвестициони пројекти вредни 30 милијарди долара. Нове власти нису могле да учине практично ништа од тога, јер су успеле да одраде само почетак реализације свопа са Кином,  потписаног  далеке 2012.године.

За годину дана ништа није урадио ни Кабинет министара, макар  за побољшање инвестиционе климе. У Украјини се код становништва налази приближно 100 милијарди долара. Ето тај новац, а не средства ММФ-а,   може да представља јефтин унутрашњи ресурс који ће омогућити покретање развоја земље. Али  до њега се не долази повећањем пореза и  сталном политичком  кризом. Уосталом, у земљи у којој штедише не могу у банци која ради да подигну свој новац уопште нема смисла ни да се говори о инвестицијама.

Нова власт је направила главну грешку  – изгубила је шансу да скрши  систем који ради захваљујући корупцији и спољним кредитима. При том је за то имала оне исте могућности које претходне владе нису имале. Мајдан јој  је омогућио да се практично од нуле окрену друштвени односи у земљи,  али     није учињено баш ништа за читавих годину дана. И највећа неправда, по мом мишљењу, је у томе да за то неће плаћати  влада.  Уместо политичара који уместо правог рада више воле да узимају кредите код ММФ-а плаћаће становништво – обични Украјинци, њихова деца и унуци.

Превод са руског www.odnako.org/blogs/kredit-mvf-ne-pomozhet-ukraine/

2 гласa