• Севастопољ нас је научио љубави. Заволели смо своју тробојну заставу која је дуго била под сумњом. До ушију смо се заљубили у „фине људе“, у Чалија и Поклонску. Почели смо другачије да гледамо на Русију и на себе у њој
  • Са грађанском пасивношћу Руса рачуна мноштво планова у овом свету – од ситних градских зеленашких дућана до етноцентричних пројеката државне изградње, од којих је последњи и најсвеобухватнији украјински у чијој основи је конфронтирање наводно слободољубивих Украјинаца – правих господара живота – и генетских робова Руса
  • Украјинска песникиња Анастасија Дмитрук чак је написала: „Ви немате духа да будете слободни“. Али, пре годину дана у Севастопољу, Руси су доказали да они нису пластелин у туђим рукама, да њима такође није стран идеал слободе, само што њима није потребна слобода да путују без виза на панеле Европе, него слобода да граде велику цивилизацију заједно са Русијом
  • На Криму се десило оно што се ретко дешава у нашој историји: упркос својим могућим прорачунима – власт је кренула „за мишљењем народа“. Може се рећи да је руска власт за извесно време објединила своје снаге са руским бунтом који се у том моменту показао као осмишљен и практично без крви
  • Наравно, људи су се радовали: „Крим је наш“. Али, то није била радост због стицања још једног парчета земље површине пола Московске области. То је била радост због сусрета са својима после дугог растанка. Био је још један разлог за радост: Руси су устали. Најзад, Руси више нису ишчекивали да све одради руководство и узели су судбину у своје руке

Пише: Игор КАРАУЛОВ, песник и преводилац

        ПРЕ годину дана низали су се један за другим историјски дани.

        Двадесет другог фебруара експлодирао је реактор мајдана и збрисао тадашњу украјинску државност. А 23. фебруара у Севастопољу је почела је да се збива руска дужност: људи су изашли на тргове под руским заставама и над мноштвом народа први пут се чуо глас Алексеја Чалија.

        Исказана су два духа времена. Смрдљиви канцерогени дим од спаљиваних ауто-гума прекрио је Украјину. Чисти црноморски ветар „руског пролећа“ продро је у Русију.

         „Руско пролеће“десило нам се као изненада љубав. Севастопољ нас је научио љубави. Заволели смо своју тробојну заставу која је дуго била под сумњом. До ушију смо се заљубили у „фине људе“, у Чалија и Поклонску. Почели смо другачије да гледамо на Русију и на себе у њој.

        Наравно, та љубав је изгледала неразумно.

        Враћање Крима уопште није произлазило из претходних  активности руске власти, за њега није припремано јавно мнење. Пре победе мајдана, Русија се борила за тржиште Украјине, за неутралност, за сигурност транзита гаса.

        Тим циљевима одговарала је идеја целовите, федеративне и двојезичне Украјине. Одвајање од Украјине најпрорускијег региона избијало је важан ослонац из њене конструкције.

        Међутим, аргументи реалне политике били су оборени на трговима Севастопоља.

        Руске присталице кијевског мајдана покушавале су да нас убеде да су се минулог пролећа руски грађани занели архаичном романтиком империјалних освајања. Ипак, то тада уопште није струјало у ваздуху.

        Наравно, људи су се радовали, да, „Крим је наш“. Али то није била радост због стицања још једног парчета земље површине пола Московске области. То је била радост због сусрета са својима после дугог растанка.

        Био је још један разлог за радост: Руси су устали. Најзад, Руси више нису ишчекивали да све одради руководство и узели су судбину у своје руке.

        Треба нагласити да се на хипотезу о грађанској пасивности Руса ослањало и наставља да се ослања мноштво планова у овом свету – од ситних градских зеленашких дућана до етноцентричних пројеката државне изградње, од којих је последњи и најсвеобухватнији  украјински. У самој основи украјинског „револуционарног“ мита видимо конфронтирање слободољубивих Украјинаца, правих господара живота и генетских робова – Руса.

         „Ви немате духа да будете слободни“, како је то дефинисала песникиња Анастасија Дмитрук.

Руски морнари на Криму

        Али, пре годину дана у Севастопољу, Руси су доказали да они нису пластелин у туђим рукама, да њима такође није стран идеал слободе, само што њима није потребна слобода да путују без виза на панеле Европе, него слобода да граде велику цивилизацију заједно са Русијом.

        На Криму се десило оно што се ретко дешава у нашој историји: упркос својим могућим прорачунима – власт је кренула „за мишљењем народа“. Може се рећи да је руска власт за извесно време објединила своје снаге са руским бунтом који се у том моменту показао као осмишљен и практично без крви.

        Дубоко демократски карактер читавог процеса враћања Крима – од севастопољских митинга до тријумфалног референдума – толико је очигледан да су његови опоненти приморани да заузимају апсолутно кметске ставове и да тврде да се кримска земља може предавати тамо-овамо заједно са људима без имало интересовања за њихово мишљење. Међутим, током ове године Крим је тако природно срастао са Русијом да чак и међу опозиционарима све више постаје маргинална парола „треба вратити Крим и извинити се Украјини“.

        Упркос очекивањима, „Руско пролеће“ за сада није довело до суштинског оживљавања нашег политичког живота, али је оно променило наше друштво. Увидели смо да се под „цивилним друштвом“ могу подразумевати не само социјални расисти „лепог лица“, не само четрдесетогодишње „Каће“ и „Маше“ из луксузних часописа и арт-галерија, него и представници већине.

        Сазревање тог новог грађанског друштва одвија се постепено, али сигурно. У том смислу индикативан је протекли „Антимајдан“ од 21. фебруара. Његов карактер испољио се двоструко. Иако је био организован слично ранијим провладиним митинзима са масовним превожењем аутобусима и раздавањем незграпних униформисаних јакни, многи људи су дошли својевољно полазећи од сопствених уверења и без икакве инстанце за организовање. Управо то и објашњава галаму која се поводом „Антимајдана“ подигла у псеудолибералним круговима.

        Можда ће следећи пут и сами организатори таквих манифестација доћи до закључка да треба да се ослободе и јакни и принципа активности на улицама у име борбе са туђим активностима на улицама. Иначе, противљење мајдану које су у Украјини организовали чиновници није успело.

        Победило је „руско пролеће“ на Криму – масовни, народни покрет који је одредио своје сопствене циљеве.

        Можда би у Русији најбоља вакцина против мајдана био масовни покрет са постављеним циљем конструктивног протеста и позитивног програма, а не непромишљене лојалности.

        Они фебруарско-мартовски дани на Криму сада нам изгледају као слатко-мирисни период наше савремене историје.

        Сада су у првом плану – крв, сузе и рушевине Донбаса. Бескрајна сурова серија чији сиже изгледа све горе. Код Руса су се појавили не само своји говорници на митинзима, него и своји партизани и своји устаници. Не дај Боже да се појаве и своји терористи. „Руско пролеће“ као мирни, ненасилни покрет није могло да победи у Новорусији, али је искуство тог покрета постало најдрагоценији улог у слабу касицу наше демократске традиције.

        У Кијеву је 22. фебруара уз учешће мноштва европских политичара високог ранга одржан марш у част годишњице победе мајдана. Европа је славила годишњицу антидемократског преврата који је због нечег назван „револуцијом достојанства“. Европљани вероватно не би дошли на марш у част демократске победе на Криму.

        Али, ми смо дужни да памтимо да је наше достојанство – родом из Севастопоља.

Превела Ксенија ТРАЈКОВИЋ

fakti.org/rossiya/krim-i-donbas-su-postavili-na-mesto-sve-koji-su-racunali-da-su-rusi-genetski-robovi

2 гласa