ЈЕГОР ХОЛМОГОРОВ

Кијевски режим звао је Дебаљцево „Украјинским Стаљинградом“. Нису лагали: окружена украјинска војска поновила је судбину Вермахта

Становници Тбилисија плаше се да приђу прозорима. Прича се да улицама града језде страшни црни гавранови и свакога кога успеју да зграбе шаљу у Украјину, да буде министар. Такав је вицкасти резултат Сакашвилијевих „реформи“ у Грузији – сав тај путујући циркус преселио се у Кијев и околину.

Та безгранична гамарџоба [1] можда је најневинија и најприроднија последица мајданског пуча. Украјинска „револуција достојанства“ показала се на први поглед као још један штанцовани производ у дугом и монотоном ланцу обојених револуција, које САД већ петнаестак година производе широм света.

Плава и розе „деца цвећа“ мало се изгаламе, америчке марионете мало поимитирају реформе, да би се онда сви препустили уобичајеној корупцији, учинили неколико антируских гестова различитог степена срамоте, и коначно нестали уз шумни непријатни клокот. Да ли је то била кравата? Или можда није кравата?

Али у Украјини, све је кренуло друкчије. Украјинци су одлучили да докажу да су по најбитнијем прорачуну – прорачуну Достојевског – они још увек Руси. „Широк је руски човек. Ја бих га сузио.“

У свему што се дешава данас у простору од Ужгорода до Дњепропетровска постоји некаква необузданост, некаква карикатуралност, као да су се сви демони света поженили Јулијом Тимошенко. (Узгред, а где је она? Нисам чуо ништа о њој неколико месеци).

У сваком детаљу осећа се нека одвратна шала. Захтевају слободу, а затварају ТВ канале, забрањују руске филмове, укључујући Ликвидацију и Брат 2, трпају у затвор новинара који се усудио да критикује мобилизацију. Називају „Москаље“ колонизаторима и окупаторима – а од њих мољакају час одлагање кредита, час бесплатну струју, час попусте за гас.

СМРАД УКРАЈИНСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Веселе се због пада курса рубље напола, да би призвали пад курса гривне – четири пута. Вриште: „Овде је Украјинац домаћин“ – и среде ствар тако да Украјинци у врху украјинске власти буду апсолутна мањина.

Уместо умерене баналности латекс-пене и перлона – украјинска револуција смрди на ђубриво, паљевину („печених колорада“ [2], разуме се), гној и крв – туђу и сопствену. Хиљаде и хиљаде у Донбаском рату погинулих украјинских војника једноставно се не примећују. Заборављени – претварају се у једног јединог бесконачног Непознатог припадника казнених одреда. Ретки гласови истине звуче овако: „Не, господине председниче, лажете – тамо нема девет, него стотину мртвих“.

Апологете новог режима – срели их на Интернету или на телевизији (а најважније је не бити у њиховим рукама када су наоружани) – одликују се неком невероватно бахатом глупошћу. У спорењу са њима, апсолутно безнадежном, не чудиш се аргументима или њиховом одсуству, него запањујућем губитку поменутог достојанства. Очигледно, „револуција достојанства“ у Кијеву је схваћена буквално – revolutio на латинском и јесте „пуч“.

Страховити пораз украјинске војске под Дебаљцевом. Брда лешева. Планине напуштене технике. Огроман број трофејних граната и мина у рукама народне војске, што указује да су (са друкчијом снагом воље) украјинске трупе могле да се бране дуже времена. Национална трагедија која се не може сакрити. И усред свега тога – главнокомандујући, који саопштава да је његова угледна војска бриљантно „одбила напад Русије“, која је претрпела „срамни неуспех“, који лаже о појединачним губицима и дели звезде херојима тамо где би требало послати омчу.

И на том истом фону, фанатици победе („перемоги“) препричавају себи и другима да је „на дебаљцевском луку украјинско оружје однело победу“, а то што нису успели да одрже железнички чвор и град – ма коме су те шине уопште потребне?

Украјинске медије често називамо гебелсовским, јер је за њих чак и Савик Шустер испао „сепар“. Па ипак, будимо праведни према доктору Јозефу. Постојале су ствари које он себи није дозвољавао.

debaljcevo07Пропаганда кијевског режима не једном и не двапут називала је Дебаљцево „Украјинским Стаљинградом“. И притом није лагала – тамо окружени делови украјинске војске заправо су поновили судбину Шесте армије Вермахта. Мада им је „Стаљинград“ испао некако килав – уместо месеци и месеци, у окружењу су издржали једва недељу дана.

ЗА ОВЕ ЈЕ И ГЕБЕЛС ГЛАСНИК ИСТИНЕ
Али постоји још једна огромна разлика. Трећег фебруара 1943. Гебелс је жалосним гласом прочитао обраћање фирера немачкој нацији: „Врховна команда Вермахта саопштава да је битка за Стаљинград завршена. Верна својој обавези, Шеста армија фелдмаршала Паулуса потпуно је уништена надмоћним снагама непријатеља.“ У Рајху је проглашена тродневна жалост, а тек 18. фебруара у свом чувеном говору у Спортском дворцу министар пропаганде хистерично је захтевао „тотални рат“, без којег ће се Стаљинград неизбежно поновити.

Уосталом, Стаљинград се и поновио, не једном. Али ево тог мучног тренутка кад Гебелс изгледа као гласник истине и витез објективности, а одоздо куцкају Порошенко, Полторак и други генији перманентне победе.

Шта је требало себи учинити да би се докотрљало довде? Уништити своју економију, грађански мир, распирити у сопственој земљи сопствени рат, само да се не би одустало од сатанске химере украјинизације…

Недавно је и Захар Прилепин пао у парадоксално усхићење тим фанатизмом и позвао нас да верујемо да је у Украјини на делу експлозија саможртвовања („пассионарный взрыв“). Да сам ја законодавац, забранио бих у штампи употребу речи „пассионарность“ и њених деривата, зато што у 95 одсто случајева та употреба нема никакве везе са смислом који му је дао Лав Николајевич Гумиљов.

Научник је претпостављао да је пасионарност – посебна енергија која носи представнике овог или оног етноса. Зашто етноса? Па зато што је он по правилу релативно затворени систем популације, где су особине полно преносиве са родитеља на децу, а етничка култура свима задаје мање-више исте обрасце понашања, кроз које пасионарност и проналази излаз.

Када је пасионарност на врхунцу – у саставу етничке групе много је људи који су спремни на саможртвовање ради највиших идеала, не оних везаних за биолошки опстанак – него ради вере, научне истине, части и власти.

За узлет пасионарности карактеристична је експанзија етничке групе и бурно ковитлање страсти, разарајуће по снази, али и креативно, пре свега – креативно. Пораст пасионарности доводи до одушевљења, а никако не до психозе. Када се средњовековни Запад налазио у том узлету – Крсташи су ишли у далеке земље да жртвују своје животе. Када је дошао слом пасионарности, почели су да спаљују „колораде“… извините – јеретике и вештице код куће.

СУБПАССИОНАРИИ У КРДУ
У украјинском безумљу нема ни помена о некаквом мартирству. Марш-бежанија из Дебаљцева показује то и слепцима. Пред нама је бујни процват феномена који је Гумиљов назвао „субпассионарность“. Ако се „пассионарий“, захваљујући својој енергији, налази изнад инстинкта самоочувања и жртвује себе, „субпассионарий“ се налази испод тог инстинкта – подједнако пренебрегава и свој и туђи живот, спреман је да убија, мучи и пљачка због неке глупости. „Субпассионарии“ имају особину да се групишу у крдо и тада су веома опасни.

Постмајданска Украјина – то је управо фонтана субпасионарности. Не проглашава она случајно „хероје“ са отворено дегенеративним особинама, на чијем фону чак и Сашко Билиј сада изгледа готово пристојан човек.

Она зна да ратује само на један начин: као одговор на ударе по себи наноси узвратне ударе не по противнику, него по стамбеним квартовима, убијајући децу и жене. Интелектуални ниво тог субпасионарног крда – то је ниво интелигенције Кличка или посланика Береза, који (на питање куда је и од чега побегао Крим и зашто се Донбас латио оружја) предлаже да се Крим спали, заједно са становништвом.

Заправо, у овом пренебрегавању истине, која бива замењена лукавошћу, угодношћу, тренутном коришћу, лежи објашњење те фонтане лажи, која шокира свакога ко има било какав контакт са постмајданском реалношћу. Утонувши у лаж, ови људи мисле да истина и чињенице никоме ништа не значе, да лажу сви.

Тако се шире хуторске приче о нацгвардејцу којег је прегазио тенк, а он је преживео и задржао тенк рукама, омогућивши да га униште минобацачи. Потпуно одсуство и укуса и истине, и културе паметне лажи – све то води срамоти од које је већ непријатно и западним аранжерима Мајдана, који такође нису образац истинољубивости.

Једна од кључних фигура (образа) слика мајданске свести – то је „ватник“ [3], квинтесенција убогог провинцијализма који се приписује Русима, алкохолизма комбинованог са патетичном националном таштином.

debaljcevo08Ова слика непријатеља није измишљена у Украјини, него у Русији, као производ локалне фабрике самомржње, чијим нас нуспроизводима часте већ неку деценију. „Ватник“ је био карикатурно, омражено самоотуђење руске самосвести, од стране спољашњег непријатеља преузето као оружје.

ПРОБУЂЕНИ ДЕМОНИ У РУСКОЈ ДУШИ
Али ево какав се овде крије парадокс. Док су у Кијеву размахивали симболом „ватника“, руски идентитет је пронашао још један вид самомржње, можда много успешнији, бар зато што је жив. То је постмајданска Украјина и њен типични становник.

С једне стране, не можемо се отети мисли да смо то ми, али само поблесавели. Међутим, с друге стране, типични „майдаун“ – то је руски-говорећи носилац свих омражених и до карикатуре доведених наших особина. Очигледно сведочанство – упозорење како наш човек може поживотињити.

Исте оне снаге и структуре које су извеле револуцију у Кијеву, деценијама и вековима бавиле су се узгајањем руске самомржње. И нико од њих није могао претпоставити да ће ова два процеса ући у интерференцу. Наша аверзија према себи излила се напоље и кристалисала у виду класичног „бившег русина“ (како се у 16. веку изражавао Јован Вишенски).

Осећај који је мучио Русе пројектован је ван, и, узгред речено, ментално стање руског друштва је драматично побољшано. Екстернализовање проблема решава све унутрашње контрадикције. Мајдановци још нису схватили какве су демоне у руској души пробудили и на себе усмерили. Украјина се одједном претворила у гадарићанско стадо и, слично њему, са дреком и роктањем жури ка литици.

Како лечити све што се десило са Украјинцима – да будем искрен, не знам. И да ли је то уопште могуће излечити? А некако треба лечити. Без обзира на судбину Донбаса, оставити на власти ове безумнике у Кијеву просто је криминално.

_____________________
Напомене преводиоца:

[1] Гамарџоба – грузијски поздрав (Живели, С победом, Наздравље), подсмешљиво.

[2] Колорад – штетна буба, на чијем су оклопу боје георгијевске ленте (увредљив назив за Русе у источној Украјини).

[3] Ватник – руски примитивац, гуњаш (по традиционалном огртачу од грубог сукна)
_____________________

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

Взгляд

www.standard.rs/svet/31166-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4

1 глас