МАЈКЛ ХАДСОН

Пут да ММФ изда кредит Украјини, која је прогласила немогућност плаћања дугова, је ескалација хладног рата против Русије и антикинеска стратегија

Ноћна мора америчких геополитичких стратега се изгледа остварује: независност спољног света од америчке контроле. Уместо приватизације и либерализације света под америчким финансијским и власничким патронатом, руска и кинеска власт инвестирају у суседне економије на принципима који учвршћују евроазијску економску интеграцију, базирану на руском нафтном извозу и кинеском финансирању. Азијска банка за инфраструктурне инвестиције (AIIB) прети да замени ММФ и Светску банку, који фаворизују америчкe добављачe, банке и власнике обвезница (и у којима су САД једина земља са правом вета).

Руска позајмица Украјини из 2013, издата на захтев тадашњег украјинског – проруског – руководства, показала је да постоји обострана корист од успостављања трговинских и инвестиционих веза између две земље. Како је приметио руски министар финансија Антон Силуанов, украјинске „девизне резерве биле су једва довоље да покрију три месеца увоза, а ниједан други кредитор није хтео да им позајми новац под условима прихватљивим за Кијев. Ипак, Русија им је уступила три милијарде преко потребног новца са каматом од пет одсто у тренутку када је принос на украјинске обвезнице био готово 12 одсто.” [1]

Оно што посебно смета америчким финансијским стратезима је чињеница да је ова позајмица, као део Фонда сувереног дуга Русије, заштићена од стране кредитне праксе ММФ, која је тада обезбеђивала наплату забраном издавања нових кредита земљама које нису способне да отплате дугове према трећој страни (или да, у крајњем случају, преговарају о начинима отплате са јасном намером да изврше своју обавезу). Поврх тога, обвезнице су регистроване пред лондонским судовима и законима кројеним по мери поверилаца.

Трећег децембра (недељу дана пре него што је ММФ променио своја правила како би нанео штету Русији), председник Путин предложио је да Русија „и друге чланице Евроазијске економске уније отпочну консултације са чланицама Шангајске организације за сарадњу (ШОС) и Асоцијације југоисточних азијских земаља (ASEAN) о могућем економском партнерству.” [2] Русија такође настоји да изгради цевоводе ка Европи кроз пријатељске земље, које не служе америчким интересима.

Крећући се ка деноминовању њихове трговине и инвестиција у сопственим, уместо у америчкој валути, Кина и Русија стварају геополитички систем који није под америчком контролом. Пошто су амерички званичници претили да ће срушити руски банкарски систем тиме што ће га одсећи од SWIFT међубанкарског система, Кина је убрзала стварање алтернативног кинеског система за плаћање (CIPS), са сопственим системом кредитних картица, који ће заштити евроазијске економије од претњи америчких својевољника.

Русија и Кина једноставно чине оно што су САД радиле дуго времена: користе трговину и кредитне везе да цементирају геополитичку дипломатију. Тектонска геополитичка промена је коперниканска претња новој хладноратовској идеологији: уместо да се светска економија врти око САД (птоломејевска идеја Америке као „незамењиве нације“), можда ће се вртети око Евроазије. Све док глобална финансијска врхушка остаје усидрена у Вашингтону, у канцеларијама ММФ и Светске банке, против такве промене у самом центру гравитације упрегнуће се сва снага инквизиције америчког века (заправо америчког миленијума).

rusijaukrajinadug03

Замислите следећи сценарио за пет година. Кина ће провести пола деценије градећи брзе пруге, луке са електроенергетским системима и друге инфраструктурне пројекте за азијске и афричке земље, омогућавајући им да повећају раст и извоз. Тим извозом ће се отплаћивати позајмице за изградњу поменуте инфраструктуре. Такође, претпоставимо да ће Русија обезбеђивати нафту и гас за изградњу ових пројеката.

Америчким неоконима ова визура међудржавне трговине и инвестиција уз посредство AIIB ствара страх од појаве света који неће зависити од америчке контроле. Земље би штампале сопствени новац и позајмљивале га једна другој из сопствених девизних резерви уместо да држе доларе и усклађују своје финансијске планове са ММФ и америчким министарством финансија, следећи њихове налоге за монетарна крвопролића и штедњу, које издају земљама дужницима. Смањила би се потреба влада за крпљењем буџетских рупа продајом кључне јавне инфраструктуре и приватизацијом сопствене привреде. Уместо да креше јавну потрошњу, AIIB и широка Евроазијска економска унија би урадиле оно што и САД саме раде, остварујући независност по питању основних потреба, као што су храна, технологија, банкарство, кредитна и монетарна политика.

Имајући то на уму, замислимо да се амерички дипломата сретне са главним дужницима Кине, Русије и AIIB и стави на сто следећу понуду: „Сада, кад си успео да обезбедиш повећану производњу, зашто би отплаћивао кредите? Ми ћемо те учинити богатим ако превариш наше хладноратовске противнике и окренеш се ка Западу. Ми и наши европски савезници ћемо ти помоћи да ви и ваше присталице присвојите инфраструктуру, којој ћемо увећати вредност продајом њених деоница у Њујорку и Лондону. Потом створени вишак можеш да потрошиш на Западу.“

Како Кина или Русија могу да обезбеде враћање дуга у датој ситуацији? Могле би да туже дужнике на суду. Али који суд би признао њихове тврдње, то јест, који суд на који би Запад обратио пажњу?

То је сценарио који су Стејт департмент и америчко министарство финансија разматрали више од годину дана. Назирући сукоб који се већ дешава са украјинским дугом од три милијарде, који је морао да буде исплаћен Русији до 20. децембра 2015, украјински проамерички режим већ је најавио да неће поштовати своју обавезу. Амерички лобисти су променили правило ММФ како би уклонили кључну полугу, уз помоћ које су Русија и друге земље дуго времена обезбеђивале враћање својих позајмица.

УЛОГА ММФ КАО ГАРАНТА НАПЛАТЕ МЕЂУДРЖАВНИХ ДУГОВАЊА

Што се тиче приморавања земаља да плате међудржавна дуговања, ММФ и Париски клуб држе ствари у својим рукама. Као координатор „стабилизационих“ позајмица централних банака (што је заправо неолиберални еуфемизам за политику штедње и дестабилизацију економија држава дужника, у грчком стилу), ММФ има право да укине не само сопствено кредитирање већ и кредитирање влада и глобалних банака које учествују у реструктури дуга одређене земље. Државама, које се не слажу са приватизацијом и продајом сопствене инфраструктуре западним земљама, прети се санкцијама, „променом режима“ и „промоцијом демократије“, коју у мајданском стилу проводе Американци.

То је била позадина изјаве потпарола ММФ Герија Рајса, који је 8. децембра рекао да се „извршни одбор ММФ данас састао и договорио да промени тренутну политику нетолеранције заосталих дуговања званичним кредиторима“. Кредитна метода коју је ММФ користио, уколико држава има било каквих текућих дуговања према другој држави, подразумевала је немогућност аплицирања за било коју позајмицу ММФ, самим тим и за кредитне пакете других држава. Ово је био шаблон према којем је доларизовани глобални финансијски систем радио пола века. Добити од овакве политике убирали су доларски кредитори.

rusijaukrajinadug13

У овом амероцентричном погледу на свет Кина и Русија се појављују као велики потенцијални непријатељи – дефинисани као центри моћи независни од САД који су створили Шангајску организацију за сарадњу, као алтернативу НАТО, и AIIB, као алтернативу тандему ММФ и Светске банке. Само име Азијска инфраструктурна инвестициона банка имплицира да ће транспортни системи и друга инфраструктура бити финансирани од стране влада, а не уступљени приватницима да цеде новац рентирањем, подржаним од кредитних банака из САД, са циљем да ренту претворе у стални доток каматних прилива.

Фокус на мештовиту приватно-јавну економију AIIB супростављен је Транспафицичком партнертству (TPP) и његовом циљу одрицања од државног планирања у корист финансијског и корпоративног сектора и њихових краткорочних интереса и пре свега циљу да блокира могућност влада да штампају новац и стварају финансијске регулације. Главни економиста Номуре (јапанско холдинг предузеће које се бави финансијама; прим. прев.) Ричард Ку објашњава логику због које се AIIB доживљава ка претња ММФ: „Ако је ривал ММФ под великим утицајем Кине, земље које буду примале његову помоћ ће изграђивати њихове привреде под кинеском управљачком палицом, тако повећавајући могућност да директно или индиректно падну под кинески утицај.“ [3]

Руски министар финансија Антон Силуанов одлуку ММФ назвао је „исхитреном и пристрасном“. [4] Али о томе су се водиле расправе целу годину дана и калкулисале разне врсте сценарија за дугорочну промену у међународном праву. Циљ ове промене није само изолација Русије већ под број један Кине због њене кредиторске улоге у афричким земљама као потенцијалним клијентима AIIB. Амерички званичници су се ушетали у седиште ММФ у Вашингтону са правно утемељеним финансијским панциром, одлучивши да је време да се подрије Русија ударом на њену могућност да врати свој суверени дуг од Украјине и, још важније, кинески план Новог пута свиле, који би требало да интегрише евроазијске економије независне од америчког финансијског и трговинског утицаја. Андерс Аслунд, виши сарадник у Атлантском већу (филијали НАТО) примећује:

„ММФ је кренуо да разматра промену правила у пролеће 2013. због нетрадиционалних кредитора, попут Кине, који су почели да пружају земљама огромне позајмице. Проблем је био у томе што ове позајмице нису издаване у складу са праксом ММФ. Кина није члан Париског клуба, где се обично расправља о реструктурирању дуговања, па је било време да се правила промене.

ММФ је намеравао да усвоји нову политику на пролеће 2016, али спор око руског кредита Украјини убрзао је спороодвијајући процес доношења одлуке.“ [5]

Волстрит журнал је закључио да је основна мотивација за промену правила ММФ претња да ће кинеске позајмице пружити алтернативу кредитима ММФ и његовим захтевима за спровођењем политике штедње. „Извори из ММФ наводе да је Фонд у почетку разматрао начине обезбеђивања да Кина не надмаши позајмице ММФ државама којима је потребно финансијско спасавање, будући да је Пекинг повећао кредитирање економија у развоју широм света.” [6] Укратко, амерички стратези су дизајнирали политику која ће блокирати трговину и финансијске аранжмане који нису под америчком или контролом ММФ и Светске банке, у којима САД једине имају право вета.

rusijaukrajinadug09

План је једноставан. Трговина следи финансије, а кредитори су обично ти који имају последњу реч. То је начин на који су САД користиле долар за контролу трговине и инвестиција у земљама трећег света, играјући – све од Другог светског рата – по правилима која доносе корист америчкој економији.

Темељ трговинског кредитирања и банкарских позајмица је могућност кредитора да обезбеде враћање међународних дуговања на која су дужници претходно пристали. То је разлог због чега су САД и друге државе кредитори користиле ММФ као „неутралног посредника“ („неутрални посредник“ у пракси означава субјекта подложног америчком вету). Како би осигурао ефикасност финансијске полуге, ММФ је дуго следио правило да неће спонзорисати, кредитирати или рефинансирати било који уговор за оне земље које имају текућих дуговања према другим државама. Међутим, како објашњава поменути Аслунд, ММФ може лако да промени то правило, будући да оно није инкорпорисано у било који члан оснивачког уговора, тј. статут ММФ. Извршни одбор ММФ то правило може да промени простом већином. Фонд је издавао кредите Авганистану, Грузији и Ираку док су те земље водиле ратове, а Русија, будући да држи тек 2,39 одсто гласова, нема право вета. Када је ММФ кредитирао Грузију и Украјину, други чланови Извршног одбора просто су прегласали Русију. [7]

Након промене правила, додаје Аслунд у наставку, „ММФ може наставити да позајмљује новац Украјини, без обзира на њено понашање поводом дуга према Русији, који доспева 20. децембра. [8]

Будући да украјински званични дуг према Русији није и дуг према влади САД, ММФ је најавио промену својих правила као „разјашњење“. Правило да ниједна земља која није у стању да исплаћује текуће обавезе (или да барем озбиљно преговара о томе) према страним владама, креирано је је периоду након 1945. и важило је у свету током претходних 70 година, у којима су влада САД, званичници министарства финансија и/или конзорцијуми америчких банака били једна од страна у готово сваком међународном финансијском спасавању или великим позајмицама. Заправо је право значење тог правила било да земљама које имају неизвршених обавеза према САД (не Кини или Русији) неће бити дозвољено даље задуживање.

Михајл Дељагин, Директор Института за проблеме глобализације, јасно разуме двоструке аршине ММФ: „Фонд ће дати Кијеву нову траншу само под условом да он неће платити Русији ни долар од свог тромилијардитског дуга. Са правног аспекта, све ће бити легално формализовано, с тим што ће Украјина због политичких разлога задржати обавезу да исплаћује дугове према западним кредиторима.” [9] Извршни одбор ММФ (где последњу реч има шеф) ће одлучивати да ли ће одређена земља имати статус који ће јој омогућавати даље задуживање. Представник САД у извршном одбору је, по природи ствари, увек блокирао све лидере који нису повлађивали његовој земљи.

grckaubistvo04

Кредитни пакети који су у периоду након 2010. издавани Грчкој престављају својеврстан председан. ММФ је израчунао да Грчка можда неће бити способна да исплати дуговања према страним банкама и власницима обвезница. Многи чланови одбора су се сложили око тога (касније су и изашли у јавност са причом о неправилностима), али њихови протести нису били важни. Доминик Штрос Кан је подржао позиције САД и Европске централне банке (пошто су председник Барак Обама и секретар министарства финансија Тим Гајтнер изјавили да су се америчке банке заложиле да ће Грчка моћи да плати, што је значило да ће изгубити новац уколико дође до отписа дуга). У 2015. Кристин Лагард је такоће подржала тврдолинијашки приступ Европске централне банке (ЕЦБ), без обзира на протесте осталих. [10]

Бразилски члан извршног борда ММФ Отавиано Кануто приметио је да логика „услова по којима ММФ кредитира земље које нису способне да отплаћују дугове била то да изнуди гаранције да ће, уколико се то догоди, земља приступити преговорима са кредиторима са јасном жељом да изврши своје обавезе.” [11] Усвајање овог услова, како он наводи, отвориће врата другим земљама да инсистирају на сличним уступцима како би избегле озбиљне и искрене напоре да постигну договор о отплати дуга са државама кредиторима.

Још више обавезујуће је правило ММФ да земљама које су у рату не смеју бити издавани кредити и да се средства из ММФ кредита не смеју користити за ратна дејства. Члан 1. његове оснивачке повеље (1944-1945) забрањује позајмице земљама које су у грађанском или рату са другом државом чланицом, као и генерално за војне намене. Али, кад је Лагардова одобрила последњу позајмицу Украјини у пролеће 2015, само је симболично констатовала да се нада да ће владати мир. Међутим, председник Порошенко је одмах најавио да ће повести рат против рускојезичног становништва на истоку Донбаса.

Проблем је у томе што је Донбас регион у којем је генерисан највећи део украјинског извоза, који је углавном ишао у Русију. То тржиште је сада изгубљено због ратоборности коју је хунта показала према Русији. Условљавање кредита ММФ прекидом ратних дејстава и приврженошћу минским споразумима могао је да буде начин да се сачува мир, али амерички дипломатски притисак је довео до тога да та шанса пропадне.

Најважнији услов ММФ који је прекршен био је тај да трајни рат на Истоку реално смањује шансу да ће Украјина моћи да враћа нове кредите. Аслунд указује на унутрашње контрадикције: Украјина је остварила буџетски баланс јер су инфлација и оштра депресијација валуте драстично умањили трошкове за пензије. Новонастала смањена вредност пензија довела је до раста незадовољства против украјинске постмајданске хунте. „Водећи званичници странке Петра Порошенка инсистирају на великом кресању пореских олакшица, без даљих резова потрошње. То би довело до огромног буџетског дефицита, који ММФ процењује на 9-10 процената БДП, што теоретски не би могло бити надокнађено.” [12]. Како онда буџетске уштеде по вољи ММФ могу бити остварене без друштвено-политичке побуне?

rusijaukrajinadug12

Дакле, ММФ крши четири правила: Правило некредитирања земаља које немају гаранција да могу вратити дуг, то јест правило „Без нових Аргентина“, које је усвојено након катастрофалне позајмице 2001. године. Правило некредитирања земаља које одбијају да у доброј вољи преговарају са својим званичним кредиторима иде против улоге ММФ као главног инструмента картела глобалних поверилаца. ММФ крши још једно правило позајмљивањем новца земљи која је у рату; штавише, земљи која уништава своје извозне капацитете, а тиме и свој биланс платне способности, што значи да смањује шансе за враћање дуга. И, коначно, ММФ кредитира земљу која има мале шансе да изнесе његово озлоглашено „условљавање“ уштедама – науштрб сопствене популације – без гушења демократске опозиције тоталитарним методама. Уместо да буде третирана као отпадник из међународног финансијског система, Украјину поздрављају и финансирају.

Крајњи исход – и нове смернице за кредитирање ММФ – је стварање нове гвоздене завесе, која дели свет на проамеричке неолибералне економије и све друге, међу којима су и они који настоје да задрже јавно инвестирање у инфраструктуру, прогресивне порезе и оно што се некад звало прогресивни капитализам. Русија и Кина могу позајмљивати колико год желе другим државама, али нема међународног механизма који би им обезбедио могућност наплате дуговања позивајући се на оно што је доскоро називано међународним правом. Иако је одбио да опрости грчка дуговања самом себи или Европској централној банци, ММФ је сасвим спреман да призна поништавање дуговања према Русији, Кини и другим земљама које нису на листи одобреној од америчких неокона, који држе право вета у ММФ, Светској банци и сличним глобалним економским институцијама увученим у америчку орбиту. Чишћење пута за ММФ да изда кредит Украјини и другим владама које су прогласиле немогућност плаћања сопствених дуговања са правом се перципира као истовремена ескалација америчког Новог хладног рата против Русије и антикинеска стратегија.

Тајминг је најважнији у преварама овог типа. Професор права из Џорџтауна и саветник министарства финансија Ана Гелперн упозорила је да ће, пре него што „особље ММФ и извршни одбор буду имали довољно времена да промене политику према заосталим дуговањима“, Русија можда искористити „своју злогласну дужничку/БДП клаузулу да убрза период доспећа обвезница у било ком тренутку пре децембра, или ће просто осујетити процес реформе политике ММФ према земљама са неизвршеним обавезама.” [13] Према тој клаузули у уговору, уколико се украјински спољни дуг попне изнад 60 процената БДП, руска влада ће моћи да захтева тренутну отплату дуга. Међутим, будући без сумње у вези са тешкоћама са којима ће се суочавати у настојању да наплати своје потраживање, председник Путин опрезно се уздржао од активирања ове опције у уговору. Он игра на дуге стазе, нагињући се уназад како би му се Украјина што више приближила, уместо да реагује импулсивно.

_________
Упутнице:
[1] Anton Siluanov, “Russia wants fair rules on sovereign debt”, Financial Times, December 10, 2015.

[2] “Putin Seeks Alliance to Rival TPP,” RT.com (December 04 2015)
www.rt.com/business/324747-putin-tpp-bloc-russia/
Евроазијска економска унија је креирана 2014. од стране Русије, Белорусије и Казахстана, којима су се убрзо прикључили Киргистан и Јерменија. ШОС је створен 2001. у Шангају од стране председника Кине, Русије, Казахстана, Киргистана, Таџикистана и Узбекистана. Индија и Пакистан су кандидати за чланство, а Иран, Авганистан и Белорусија имају статус посматрача, док друге источне и централноазијске земље имају статус „партнера за дијалог“. АСЕАН је формиран 1967. од стране Индонезије, Малезије, Филипина, Сингапура и Тајланда. Накнадно је проширен. Кина и AIIB покушавају да замене Светску банку. САД су одбиле да се прикључе AIIB, противећи јој се од самог почетка.

[3] Richard Koo, “EU refuses to acknowledge mistakes made in Greek bailout”, Nomura, July 14, 2015. Richard Koo, r-koo@nri.co, jp

[4] Ian Talley, “IMF Tweaks Lending Rules in Boost for Ukraine”, Wall Street Journal, December 9, 2015.

[5] Anders Aslund, “The IMF Outfoxes Putin: Policy Change Means Ukraine Can Receive More Loans”, Atlantic Council, December 8, 2015. On Johnson’s Russia List, December 9, 2015, #13. Аслунд је био велики заговорних неолибералне шок терапије и штедње у Русији, а летонски програм штедње наставља да назива успехом уместо катастрофом.

[6] Ian Talley, op. cit.

[7] Anders Åslund, “Ukraine Must Not Pay Russia Back,” Atlantic Council, November 2, 2015 (from Johnson’s Russia List, November 3, 2015, #50).

[8] Anders Aslund, “The IMF Outfoxes Putin,” op. cit.

[9] Quoted in Tamara Zamyantina, “IMF’s dilemma: to help or not to help Ukraine, if Kiev defaults”, TASS, translated on Johnson’s Russia List, December 9, 2015, #9.

[10] I provide a narrative of the Greek disaster in Killing the Host (2015).

[11] Reuters, “IMF rule change keeps Ukraine support; Russia complains,” Dec 8, 2015.
www.reuters.com/article/us-ukraine-crisis-imf-idUSKBN0TR28Q20151208#r8em59ZOcIPIkqaD.97

[12] Anders Aslund, “The IMF Outfoxes Putin”, op. cit.

[13] Anna Gelpern, “Russia’s Bond: It’s Official! (…and Private … and Anything Else It Wants to Be…)”, Credit Slips, April 17, 2015.
www.creditslips.org/creditslips/2015/04/russias-ukraine-bond-its-official-and-private-and-anything-else-it-wants-to-be-.html

Наставиће се

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Counterpunch

www.standard.rs/svet/33482-%D1%9A%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5-1

13 гласa