Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

  • „Пројекат Новоросија“ као историјски феномен није настао по нечијој персоналној вољи, већ по вољи народа Новоросије. Зато Новоросија није историјска и политичка химера, већ историјска реалност трансформисана током 2014. године у политичку реалност
  • Сачувати Новоросију у саставу Украјине могуће је само у случају да садашњи кијевски режим престане да буде то што јесте, а то је просто нереално. У свом радикалном национализму, који све више и више прелази у отворени расизам и нацизам, тај режим само јача
  • Поред свега осталог, Русију би одбијање подршке Новоросији суочило са унутрашњим проблемима, а Москва између распада Украјине и распада Русије не може изабрати распад Русије. Мислим да нема потребе ово доказивати
  • Уосталом, да сачувају територијални интегритет Украјине већу шансу имају лидери ДНР и ЛНР, ако они преузму власт у Кијеву, него Порошенко, Јацењук и Турчинов, без обзира на подршку Запада. Међутим, и та опција се сада чини више хипотетичком него реалном
  • Новоросија (у овој или оној географској конфигурацији, што у првој фази и није много битно) већ постоји и никада неће нестати. Осим ако, наравно, кијевски режим и Запад не реше да униште њен народ – потпуно и рапидно. Како би у том случају Москва била „неактивна“, тешко могу да замислим

        ДА ЛИ је затворен „пројекат Новоросија“?

        Ово питање данас мучи многе људе – као и логично питање – зашто?

        Као прво, руски званичници не престају да понављају, да се Москва залаже за „територијални интегритет Украјине“. Међутим, они су то и раније говорили.

        Друго, неке политичке фигуре, које живе и раде на територији Луганске или Доњецке Републике, директно изјављују, да је Москва одлучила да затвори „пројекат Новоросије“ и да су они „принуђени то да поштују“.

        Треће, стиче се утисак, да док се лидери ДНР и ЛНР максимално придржавају линије испуњавања минских споразума и директно, иако видно незадовољни, изјављују да су ове републике спремне да остану у саству Украјине са статусом „најшире аутономије“, с друге стране – Кијев не само да не одустаје од милитантне пропаганде, већ и интензивира војне припреме, а не чини ништа како би дао Донбасу било какву аутономију, а тек не „најширу“.

        Нећу се бавити специфичностима званичне и дипломатске реторике, која се често развија паралелно са реалном политиком, а понекад је и прикрива. Сада ћу зато о нечем значајнијем.

        „Пројекат Новоросија“ је можда и постојао као „политички“, или, прецизније, како се то данас каже, „политичко-технолошки“ пројекат. И у том смислу, он заиста може да буде „отворен“, „преобликован“, „замрзнут“ или „затворен“.

        Али, осим политике, као делатности званичних лица, државних институција, политичко-технолошких центара и тако даље, постоји још и политика као историјски процес. И у овом последњем (а у ствари – у првом и основном) облику – политика се мало потчињава појединцима и државним институцијама, а они њој – фактички неминовно.

        Подсећам да је Михаилу Горбачову веома било стало да сачува Совјетски Савез. Доводити у сумњу ту његову жељу било би глупо. Међутим, Совјетски Савез се распао, а Михаилу Сергејевичу је остало смо да подсећа да је „учинио све да спасе Совјетски Савез“. Међутим, како је другим, позитивним, по његовом мишљењу, смером „кренуо процес“ …  председнику Совјетског Савеза, као уосталом и свим осталим званичницима, државним органима са звучнм именима и обичним доброчинитељима није остало ништа да ураде.

        Дакле: немогуће је пркосити фундаменталним политичким, то јест историјским процесима. У најбољем случају, њих је могуће предводити, као што је то радио Јељцин касних 90-их, у најгорем – могуће их је успорити.

        „Пројекат Новоросија“ као историјски феномен није настао по нечијој персоналној вољи, већ по вољи народа Новоросије. Зато Новоросија није историјска и политичка химера, већ историјска реалност трансформисана током 2014. године у политичку реалност. Штавише, по мом мишљењу, и у  државну реалност, иако још званично непризнату. Чак ни Кремљ, да не помињем кијевске државне институције које су често знатно химеричније од Новоросије, не може да „заврне“ Новоросију. Чак и ако се одустане од неког „пројекта“ под тим именом.

        Видим као минимум следеће разлога за то. При чему су разлози фундаментални. Ја ћу их навести, без назначавања да је сваки од њих сам по себи довољан.

        Објективни разлози:

        1) Мултиетничке државе често се распадају, дезинтегришу, и по правилу, не враћају се на старо;

        2) Вештачки формиране земље (државе) распадају се готово увек. Кад је процес већ покренут – зауставити га може само врло деликатна и ни на који начин егоистична, унутрашња политика;

        3) Етнократија и расизам не ојачавају већ уништавају јединство земље;

        4) Ако је територија већ одвојена, посебно када у основи одвајања лежи неспремност да се одрекне свог националног идентитета због непристајања њених становника да буду „људи другог реда“, а ако је још у стању да брзо формира сопствени систем државног управљања и ефикасне оружане снаге – таква територија се, по правилу, никада не враћа под власт центра империје са расистичком и репресивном праксом.

        Субјективни разлози:

        1) Усаглашени спољни притисак може присилити одвојену територију да се врати под власт етнократског режима, али само војном силом; ако не постоји спремност за њену примену (да се сопственом војном силом и сопственим жртвама сачува етнократски режим), акција пропада;

        2) Чак ни пријатељско убеђивање и пријатељски притисак не може присилити отцепљену територију (одвојени народ) да се врати тамо где га чекају понижење, репресија и смрт;

        3) Националистички, а камоли расистички режими (случај садашњег Кијева) није у стању да учини уступке и компромисе који су у супротности са његовом природом (расизмом);

        4) Пријатељска држава може де јуре и на време одустати од подршке већ одвојеном народу који се због страха од уништења одвојио од етнократског центра, али то не може да учини народ ове пријатељске државе. Посебно, када на издвојеној територији живе људи, који су са народом ове пријатељске државе повезани крвним и породичним везама. Резултат је да ни сама пријатељска држава не може одустати од подршке – јер оне који су у њој на власти очекује унутрашње превирање. Штавише – такво одбјање помоћи у веома блиској будућности и са великом веротаноћом може довести до распада пријатељске земаље.

        Све наведено (а могу се навести и други аргументи), у случају Новоросије значи да, као прво, сачувати је у саставу Украјине могуће је само у случају да садашњи кијевски режим престане да буде то што јесте, а то је просто нереално. Јер, видимо да у свом радикалном национализму, који све више и више прелази у отворени расизам и нацизам, овај режим само јача.

        Друго, наведено значи да између распада Украјине и распада Русије Москва не може изабрати распад Русије. Мислим да нема потребе ово доказивати.

        Узгред, напомињем да је и сам Владимир Путин у више наврата – говорећи да подржава територијални интегритет Украјине (са изузетком Крима) – у исто време јасно рекао да уништавање становништва на југо-истоку Украјине Русија исто тако не може дозволити.

        Уосталом, да сачувају територијални интегритет Украјине већу шансу имају лидери ДНР и ЛНР, ако они преузму власт у Кијеву, него Порошенко, Јацењук, Турчинов, без обзира на подршку Запада. Међутим, и та опција се сада чини више хипотетичком него реалном.

        Дакле, Новоросија (у овој или оној географској конфигурацији, што у првој фази и није много битно) већ постоји и никада неће нестати. Осим ако, наравно, кијевски режим и Запад не реше да униште њен народ – рапидно и потпуно. Како би у том случају Москва била „неактивна“ – тешко могу да замислим.

        Наравно, ничег ексклузивног, егзотичног нема у овој констатацији. На теритироји бившег Совјетског Савеза заправо постоје по истим овим објективним и субјективним околностима Придњестровска република, Нагорно-Карабахска република, Абхазија и Јужна Осетија. И чињеница, да их „неко“ или „нико“ не признаје – не мења много ствар. Главно је да њих признаје сопствени народ, који разуме да је његов избор једноставан: или независност, или смрт.

        А шта бисте ви, западни и московски заговорници затварања „пројекта Новоросија“ изабрали за себе, да је реч о вашој земљи, вашим породицама и вашим кућама?

        Ако нисте у могућности да одговорите „ишли бисмо на реални компромис“ са неколико хиљада националиста и нациста из Кијева – зашто мислите да можете убедити милионе савршено здравих у том смислу, становника Новоросије да је смрт или бекство са њихове земље добро за њих?

        Превео Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/novorosija-vec-postoji-i-tu-nista-ne-mogu-promeniti-ni-kijev-ni-zapad-ni-kremlj

3 гласa